субота, 25. август 2018.

JUST OUT

Пре неки дан читам како је на Златибору затворен  неки "Војни камп за омладину". Како је написано у новинама, испаде да су се, малтене, деца обучавала за некакве нападе 😃. Тако нам је објашњено. Немушто и нејасно. Прво сам се запрепастила, па сам се заитересовала и на крају сам се искидала од смеха. Била сам, као млада, у извиђачима. То се каже, "била сам планинка". Оно што смо ми учили у извиђачком одреду, било је десет пута озбиљније и строже него све ово што се писало о кампу на Златибору. То смо радили кад смо били скроз мали, док смо још били пионирчићи То је једно. А друго је било касније: сви смо имали предвојничку обуку по школама, факултетима, предузећима и месним заједницама. У средњој школи је било обуке у гађању из пушака. И то је било обавезно. На факултетима си имао две године испит из предвојничке обуке. Тако се звао предмет, пред-војничка обука! А момци после ишли у војску. Сад, одједном, полиција упада у "војни" камп дан пре његовог затварања, затвара га и оставља децу нигде и без превоза. Што то? Да деца не узнемире НАТО? Него - кога? Шта ту није било у реду?

Скаути из 1909

 

Сад се мало боље присетих својих младалачких дана. Ако си добра мачка, из ОНО (општенародна одбрана) и ДСЗ (друштевена самозаштита) први ти у фирми честитају рођендан, јер је тај део државе имао све податке о свима. Како? Зашто? Зато што је требало сви да знамо шта треба да радимо у случају опасности. Па, цивилна заштита је достигнуће цивилизације, ваљда...? Тако да мени, као и многима, није јасно шта се то на Златибору десило. Односно, зна се шта се десило, него не зна јавност - зашто. Каже једна баба на пијаци: "Бог и душа, они су ово `тели да покажу Стаматовићу да планина није његова".  Кад ти се избечи друга баба на њу: "Па и није његова! Јок, треба да пусте да деца иду у кампове к`о да су, Боже ме прости, вехабије". "Бабеее" - отеже се лењи глас припитог накупца, коме је зној капао у флашу с врућим пивом - "`Ајде, разлаз! `Оћете да вас неко изполомета?! Је л` то `оћете? Кол`ко сте маторе, бре, а још нисте научиле да и ваздух има уши. И то невидљиве. Купиле сте, ` ајд, тутањ кући". Е, кад му бабе здружено нису извадиле очи и просуле пиво! "Ко да ћути више, сунце ти калаисано!?", повикаше углас полуделе жене. Насмејах се. Ако неко хоће да зна како се котира у народу, само нека пошаље жбире на пијацу. Тако се увек радило, да би се притезало или попуштало.

Пођох с пијаце, ал` пођоше и оне две бабе, моје вршњакиње и чујеш их, ма иако нећеш да чујеш: "Засметало дечје родољубље овога века, а родољубље и витешко осећање шири се светом као нова нада брзином муње. Што не оду у Манасију да забране деци да се мачују? `Ајде, бре". Нисам то разумела. Проверићу ја то на интернету, само жива да уђем у кућу. И уђем. Гола вода. Као да сам била у сауни. Ко сад да кува, бежи, бре...?! Упалим климу - да се смрзнем. Угасим - да се шлогирам. Каже моја кума Беба да ми је то од зуба. Од каквих зуба кад су ми све вештаци?! "Од зуба времена", каже она 😉.

 

Седнем за компјутер да видим шта је то у Манасији и нађем ово. Преносим (и у заградама коментаришем):  

"Just Out је годишњи интернационални фестивал јединственог концепта K.A.M.F. and New Technologies". (Појма немам, као ни ви, шта ово значи. Читам даље):

"Одржава се од 24. до 26. aвгуста у величанственом манастиру Манасија у знак сећања на 600 година од када је Деспот Стефан Лазаревић саградио једно од најлепших средњевековних здања са црквом Свете Тројице, 139 машикула и 11 кула.

Домаћини манифестације су Бели Орлови, витезови из Србије, који ће угостити саборце из више од седамнаест земаља (Француска, Русија, Украјина, Румунија, Бугарска, Мађарска, Република Српска, Хрватска, Црна Гора, Словенија, Чешка, Словачка, Турска, Аустрија, Данска, Шведска, Белгија, Јерменија и Иран…). Новост је да ће нам се ове године придружити и гости из Турске, као и скандинавски викинзи из Шведске и Данске. Велика атракција су и учесници са Љубичевских коњичких игара.

За наше најмлађе, који тек полазе у битке живота, организовали смо различите дечије радионице са витезовима. (Ово није опасно, не бринем, јер где ће луком и стрелом, или мачем, на аваксе...)

На Just Out фестивалу, први пут у Србији моћи ћете да чујете невероватан спој модерне и средњовековне музике. Велико изненађење за вас спремају француски извођачи средњовековне музике.

 

Невероватни мириси разноврсне дивљачи: изненађења мајстора кулинарства који за вас ће спремати разне средњовековне специјалитете. А када наши витезови заврше са борбама и дође време за одмор и опуштање, поред сокова који су ту за савесне возаче, моћи ће да се послуже најфинијим српски вином". (Е, баш ме интересује како су спојили манастир, средњевековне специјалитете и пост. Сад је пост и то јако строг. Ни риба се не једе. Тај део сигурно организује неко други, вероватно туристичка организација, општина, тако неко)

Видех да је председник државе отворио овај фестивал, уз речи "Треба и ми да одржимо мир и стабилност као Деспот Стефан". Слажем се, али треба и да се молимо Богу колико се молио Стефан Лазаревић. И да посветимо Београд на води Пресветој Богородици као што је то урадио Деспот Стефан... Јер Београд јесте под Њеним покровитељством. Него смо се ми Њеног покровитељства одрекли... Волим што је Вучић био тамо. Отићи у манастир, то је природно стање, станиште и становиште човека. То је и његов, као и мој манастир. Једино се у Христу и можемо срести. 

 

У том размишљању о Богу и политици, запитах се: где сам у свему томе ја...? Стара, немоћна, грешна, а интелигентна. Бар да сам глупа... Било би ми лакше. Или да сам бар мање обзирна...? И онда, како то већ бива, Бог пошаље поруку са одговором. Отворим мејл, а један диван, јако пријатан господин, који пише мудро и корисно да се постидим себе, послао ми линк ка филму "Излечити страх" 

 

Филм је истинит, од оних који имају тематику филма "Острво", али је дубљи, јер је, кажем, грађен на фактографији. Има титл на српском. Зашто сам убацила филм у све ово? Зато што ми неко рече да се  у Манасији, или везано за Манасију, припрема филм о Деспоту Стефану као о хришћанском владару, али да се неће говорити о именима аутора, као што се у православљу никад није знало ко је живописао најлепше фреске или најлепше преписивао старе књиге... Бог то зна. Човеку само остаје да својим талентом, као инструментом дариваним од Бога, умножи их на корист народу. Уопште не сумњам да ће Бог сабрати праве. Најбоље.

 

До тада, до тог филма, погледајмо "Излечити страх", јер је толико универзалан и ванвременски да престајемо да се бојимо и дечјих кампова на Златибору, и да ли ће нас неко чути на пијаци кад лајемо, проћи ће нас страх од бубашвабе и страх да будемо оно што јесмо. Филм толико мења поглед на тешкоће, да га треба погледати свакако.