Посекоше дрвеће на Калемегдану у моје име... Донета је одлука да ће убудуће дете имати две маме или две тате, у моје име. Изместише железничку станицу - у моје име. Поробише све потоке и живе их набише у канализацију, у моје име. Наплаћиваће ветар који врти вртешке за струју, за моје добро и од мојих пара. Хоће да ми узму обе преткоморе мог срца, Косово и Метохију, и плус да им "добровољно" дам и друге органе кад умрем. И геноцид ми приписаше који нисам починила, а није га ни било... А у чије је име ово што следи? У моје? У Ваше? У наше?...
Логор на београдској Аутокоманди. Зграда и сад постоји. Била ја у њој. И?!
Прича је јако једноставна. Први логор после Бањице направљен је на Аутокоманди, у тзв. Топовским шупама. Био је то сабирни, пролазни логор одакле су слати људи на стрељање на разним београдским и околним стратиштима: 6.000 Јевреја, стотине и стотине Рома и партизана онолико колико је ухваћено 1941. Логор радио свега пар месеци. Од 1942, кажу, званично није било више Јевреја код нас, сви су побијени, а сва имовина им је отета. Окупирана Србија је (после Естоније) друга држава у Европи за коју је у Берлин 1942. године послат извештај да је „јеврејско питање“ решено. Имовину им отели окупатори, не Срби. Срби, сам народ их је спасавао колико је могао.Јевреји то нису заборавили. Свако ко је у Србији спасао неког њиховог, од државе Јевреја добио је орден Праведника. То, бре, и пред Богом важи. Еј, Праведник!
Одкуд та народна блискост између Срба и Јевреја? Па Јевреји су, као "Срби Мојсијеве вероисповести" ДОБРОВОЉНО учествовали у Балканским ратовима и Великом рату! То како су они гинули за Србију кад прочиташ, заплачеш па да си камен. И шта су све давали! Па и животе, наравно. Хиљаде, и хиљаде, и хиљаде, и хиљаде јеврејских очева и младића јурили да ослободе Србију. А жене - болничарке. То се, бре, не заборавља. Ама, и да су били непријатељи, Срби би били хумани. А нису! Читала сам, читала рођеним очима, да је Србин ранио бугарског војника, ставио га на коња, Србин ишао пешке, и то брзо, да Бугарин што пре стигне до санитета. А санитет био - мој деда.Или Ваш прадеда, све једно...Мој прадеда је провео тај рат на робији, цео рат, јер је изгазио непријатељску заставу у сред Београда. Има и слика. Он на робији, деца на фронту... Ја сам од те феле. Мислим, то ми је половина крви, а другу половину ми је дао - прађед. Смем ли ја да не ваљам? Па, ја не могу бити глупа и ускогруда, све и да хоћу. Дакле, у моје широко српско срце може да стане све што ваља. Нисам цвећка, да се разумемо. Волела бих да јесам... Али, нисам. Но, нисам ни гњида. Ген ми је људски. Зато ово и пишем.
Елем, на те Топовске шупе (ту је првобитно била смештена артиљерија српске Краљевске војске, па после био логор), 1951. је стављена спомен плоча да се никад не заборави шта се ту дешавало. У сваком случају, Завод за заштиту споменика културе ставио је то све лепо у своју обраду, са великом жељом да се сећање на страдање невиних људи не затре, али - ко их шта пита. Народ нема едукацију о томе, а држава гледа своја посла у моје име.
И?...
И једног дана држава донесе одлуку да се јеврејским заједницама у Србији врати национализована имовина и да добију паре, не знам колико евра годишње и колико дуго... Држава је рекла како смеју да се троше те паре и никако друкчије. Донела закон о томе. Добро. Ваљда свако има право на повраћај имовине, осим на Космету, па добро... Ако је "свако" онда то значи свако. Ееее, али и међу Јеврејима, и међу државним чиновницима нашли су се и неки који имају другачију идеју шта треба са парама. И почну да млате ове поштене. Букавално. Једног пребију, а на рабина господина Исака Асиела пуцано из ваздушне пушке. Човек погођен, а новине писале како је неки лудак пуцао у центру града, а одмах затим су се медији брзо, брзо исправили и рекли да је то неки лудак пуцао из пејнт бола. И зашто све то? Па због пара... А рабин неће да буде како не треба... И туп! Пејнт бол...
Да ли је то све? Па, није. Има још "И".
И, да скратим причу, на Аутокоманди треба да се гради Делта шопинг мол. И то баш ту где су још увек Топовске шупе. И то у моје име, наравно. За моје добро. Честит Београд се згрозио. Међу њима и честити Јевреји. Међу њима и глумица Сека Саблић којој је мајка са Дорћола, сефардска Јеврејка. Њу мајка родила 42. године... Па како су преживеле...? О, Боже! Дакле, одржали су конференцију за штампу. Ово је линк, да свако може да види на којој је страни
Јесте, траје сат времена, ко ће то да гледа... Ја сам одгледала. Два пута. Не стављам се на њихову страну a priori. Боже сачувај. Немам довољно података. Али, моје срце тако верује Секи Саблић...! Остала ми је неверица после оног што сам чула.... Да неко затвара синагогу?! Поред живог рабина и верника...? Да би ставио тржни центар на оно што би морао да буде меморијални центар...? Не, није то јеврејско земљиште. То је државна земља. Али ваљда и ја припадам тој држави... Ваљда се и ми нешто питамо. Да ли смо ми постали народ коме ништа није свето...?! Нисмо! Знам сто посто да нисмо. Има и таквих. Али то се не зове народ, него - изрод. Изродило се, па шта да радиш... ? Шта да радиш? Да се молиш Богу да те спасе од свакога зла, па и од тог.
Мене је ту највише запрепастило, под условом да је све то што је ту речено тачно - понашање Министарства правде. Оно је било и остало дужно да региструје све промене аката свих верских заједница у Србији. Јеврејска заједница је и верска заједница једне националне мањине. Тако некако, али да се не удавимо у замршеном административном клупку... Тек, већина те заједнице је на својој Скупштини сменила дотадашњег председника и изабрало новог. Једноставно им се стари није учинио довољно добрим за то место. Министарство је то морало само да региструје као промену, оно не арбитрира, како би нови председник могао да депонује свој потпис код надлежних институција. Ту је, мислим, најважнија банка да могу да плаћају приспеле обавезе. Ееее, али Министарво то није урадило и стари председник још увек може да ради шта хоће. Ти стари су тражили да изборна скупштина буде сад у недељу 17. марта 2019. И биће. Биће ту и посматрача. Чух да долазе људи и из Јеврејског светског конгреса... Само нам је то још требало... Па, ко ће сад људима из белог света да објасни зашто Министарство није регистровало промену управе...? И то још од прошле године. Шта све треба да потпише тај чији потпис неко чува као очи у глави? Бог сам зна. Можда и нешто везано за Топовске шупе...? Можда... Али, ја мислим... не може преко мртвих, бре!
И? И шта још?
И то се неће радити у моје име. Ја никада нећу издати: Секу Саблић. Станислава Винавера, Предрага Ејдуса, Давида Албахарија, Исака Асиела, Енрика Јосифа, Данила Киша, Гордану Кулић... Ма...! Бре! Нећу уопште да издам човека, јер је у сваком од нас Бог. Не могу да издам Бога. Зато ово не може бити у моје име.
Па онда, у име чега је ово?! Ја нећу да се осећам као да сам већ у логору и да све морам кад ми неко други нареди да морам. Нећу да морам да прихватим да сам српско чудовиште. Нисам! Ја сам Божје дете. Бог мене неће оставити. Осим - ако ја не издам Њега.
Боже, дај ми снаге да те као Српкиња будем достојна. Да се на мени види твоја светост. Опрости све што сагреших и ја, и моји. Чувај ме од свакога зла. Не дај злом демону да упрља моју душу. И хвала Ти за све. И за снагу да ово напишем. И ово да осећам. Амин.
ПС Ах, да! Рекох да сам била у Топовским шупама... Била ја са другарицом тамо, неким послом. Има ту нека столарска радионица. Толико ми је било лоше. Срце ми је тукло цео дан... Све ми завршила та другарица. Мислим, то што сам тамо хтела... Мислила сам да ћу да умрем. Нисам ни знала зашто ми је тако, јер нисам ни знала где сам била. Ту да саградиш центар у коме би се све модерно чак и џабе делило, не бих ушла поново, ама ни за живу главу. А ако би ме силом унели, умрла бих одмах на прагу... Једном сам ушла здрава, а изашла на четири ноге... Моје срце то више не би издражало... Ми живимо на стратиштима, правимо се блесави и хоћемо да нам добро буде. Па како, људи моји?!
