ЕВО КАД ЋЕ ДА НАМ БУДЕ БОЉЕ

Имала сам срећу, и за то сам захвална Богу, да рукопис једне чудесне књиге буде преда мном пре него што је објављена. Књига се зове "Шта треба да се зна О ГРЕХУ". Не знају људи где има да се купи, али пошто имам рукопис у ПДФ и дозволу да делове приказујем повремено, одабрала сам једно парче књиге као сопствену реакцију на ово. (Верујем да ће ова књига направити хаос не само на нашем тржишту...)

 

Да видимо како православни хришћани промишљају о абортусу (следи део из поменуте књиге. То ће нам помоћи да најдубље схватимо кецељу на Патријарху Павлу.

"Најстрашније убиство је, ипак, чедоморство. Зашто је ово најгоре? Не само зато што је убијена нерођена беба, немоћна и невина, што је само по себи језив злочин, него зато што та деца нису крштена. Наша вера нам говори да они који нису крштени, неће видети Бога. Родитељи који су пристали на чедоморство, а после тога су пришли Богу и кају се, оног часа кад постану свесни у ком стању су њихова убијена деца, бивају испуњени таквим болом да не могу да га прихвате. Они су стално између очаја и неоствариве наде, увек са питањем: „Зар је моје дете заиста изгубљено, погинуло и у простору је злих сила? Зар не постоји никаква могућност да се мом детету помогне?“. Кад свештеник објасни да је немогуће спасење некрштене душе, родитељи мисле да он неће да им помогне, а он, заправо, не може, нема ту власт, ни средства. Јерејима није лако да гледају тугу у женским очима због изгубљеног детета. А тек како ли је родитељима кад схвате шта каже Архимандрит Рафаил Карелин у књизи: „Како породици вратити изгубљену радост“. Он каже: „Благодат црквене молитве, коју некрштени не може да прими, само појачава његову патњу. Благодат, која није примљена, као да се окреће против човека. Осећање губитка постаје за њега нарочито болно и оштро“. Па даље каже: „Некрштени може да се спаси у првом значењу ове речи, односно да избегне паклене муке, или да добије олакшање. Праведници, који су живели пре Христа Спаситеља, налазили су се у паклу, али не у мукама, очекујући искупитељну Жртву. У једном од српских манастира постоји следећа фреска. Праотац Аврам седи на трону, окружују га душе деце; Аврам још није ушао у рај, али ово место, које се назива „наручје Аврамово“ служи као обитељ за некрштену децу. Она нису у рају, али нису ни у вечним мукама“. Другим речима, отац Рафаил каже: „Некрштена деца се не налазе ни у светлу, ни у тами, ни у блаженству, ни у мукама. Њихово стање личи на тихи сумрак после заласка сунца док још није наступила ноћ. Неки богослови су симболично изображавали пакао у виду концентричних кругова. Центар пакла је место на којем се налази сатана, где стоји престо Луцифера: што је ближи центар - муке су теже, што је центар даље - веће је олакшање које душа добија. На спољашњем кругу пакла налазе се некрштена деца и најбољи пагани. До њих не допире паклени огањ, они не осећају муке, али тамо нема Бога. Свети Атанасије Велики, Григорије Богослов и Кирил Александријски сведоче о томе да „некрштена деца неће бити у слави као крштена и да неће бити кажњена као грешници, који су свесно чинили преступе“.

Мени се чини да по том ободу пакла Србија сваке године изгради јадан аветињски град за побијену децу...

Бог никога не оставља без утехе. Отац Рафаил о томе каже: „Господ може да да милост, али не и благодат Духа Светог. Некрштена деца у загробном животу могу да добију извесну утеху, али неће видети Господа. Родитељи могу да помињу некрштену децу отприлике овако: „Господе, олакшај њихову судбину по вољи Твојој. Дај им милост коју могу да приме и немој моју молитву примити као дрскост, већ као глас грешника, који се каје“. Али после сваке овакве молитве, треба додавати: „Нека буде, Господе, воља Твоја, а не моја. Ти боље знаш шта је потребно сваком од нас". Некрштеној деци може да се помогне и тако што ће се сиромашнима давати милостиња“. Тако пише отац Карелин. Треба купити ову књигу. Издао ју је манастир Подмаине". 
Пошто ово ништа не значи атеистима, неверницима и безбожницима (то нису исте категорије духовности), ево још једног дела књиге који ће читаву ствар мало појаснити:

"Данас би нам свештеник Георгије Максимов, руководилац сектора апологетске мисије Синодалног Мисионарског одељења Руске православне цркве, овим објашњењем помогао: „Постоји Пакао као место предочекивања. После смрти, душа грешника одлази на Појединачни суд и после тога се налази у том месту предочекивања. Ово место је привремено до Свеопштег Васкрсења, када ће се душе спојити са својим васкрслим телима. А већ након Страшног Суда, душе праведника ће поћи у Небески Јерусалим, а душе грешника ће бити бачени у „гехену огњену“. („Гехена огњена“ је, да сад не објашњавам подробно, то што ће постојати вечно. Боље да видимо шта отац Георгије даље каже), „Из „гехене огњене“ нико неће моћи да пређе у Рај. Међутим, то се тиче будућности. До тада се душе налазе у месту предочекивања. И овде, као што се то дешава и у животу, кад човек очекује нешто лоше, он се већ мучи. Иако то лоше још није наступило, само знајући да га очекује, он од тога душевно страда. Исто је тако и у том месту, које се назива Пакао. Ове душе грешника, по гласу своје савести, знајући шта их чека у будућности, већ се муче, иако непосредно мучење, какво ће бити у „гехени огњеној“, за њих још не постоји. Одавде, по вери Цркве, из овог места душа умрлог може да буде изведена. Међутим, не свака душа, већ душа хришћанска. Главни избор, који у овом животу прави сваки човек, је - да ли је са Богом или није. И овај суштински избор, већ након упокојења није могуће да се измени. Међутим, ако се говори о хришћанима, то јест, о људима који су веровали у Христа, који су стремили Богу, али су по свом животу били несавршени, и у том несавршеном стању, тј. неочишћени од греха, су отишли, онда Црква може, молитвама, да изведе њихове душе из Пакла. Зато што је њихов општи смер био исправан, они су били у Цркви Христовој, веровали су Њему, стремили, али им је недостајало покајање, недостајала су им добра дела, недостајало је исправљање сопствених душа у пуној мери. Све то може Црква да надомести својим молитвама, како знамо из предања. Душе таквих, несавршених, хришћана могу бити изведене са тог места предочекивања, због молитава Цркве. Могу бити преведена из места предочекивања казне у место предочекивање награда, где се налазе душе праведних и Светих. Ако се говори о душама људи који нису били православни хришћани, атеисти, незнабошци, тим пре богоборци, ако се говори о свесним самоубицама, онда Црква не може својим молитвама да изведе њихове душе из пакла. Избор, који су они направили, не мења ни Господ. Схватам да ова тема за верујућег човека може да буде јако горка, пошто је, рецимо, умро отац, отишао као неверујући, отишао без мира са Богом. Ми желимо, наравно, да он буде у Царству Божијем. Међутим, Царство Божије није само „добар смештај“, схватате? Пакао није „лош смештај“. Једино човек који воли Христа ће се радовати томе. Биће срећан због свог општења и постојања са Њим. А сетимо се наших неверујућих рођака који смо знали. Ако бисмо им током њиховог живота рекли „Хајде у цркву, идемо да се исповедиш, причестиш“, па и говорили смо - они нису хтели. И шта сад? Бог их не мења, не приморава да Га воле, не мења њихов избор, а не даје ни нама могућност да мењамо њихов избор, као што смо се за време живота трудили да их приведемо. А да смо их на силу привели и натерали да се причесте, каква би корист од тог причешћа била, рецимо? Или да их силом натерамо да се крсте? Знам за такве примере. Након тога је човек још више лутао, још горе је постајало. Од тога нема никакве користи, ако човек сам није стремио ка Богу. Овај избор ми, нажалост, не можемо да изменимо. Ми знамо да је то горко, али то је истина Божија. Међутим, неки питају: „Ако већ не можемо да изменимо, који је смисао да се молимо за њих?“ За људе који нису припадали православној цркви ми не можемо да приносимо молитве, да се молимо за имена записаним на цедуљама на проскомидији, међутим, можемо да се молимо у нашој домаћој личној молитви. Одговор зашто се молимо за њих, даје нам предање Цркве, које нам говори о примерима, о, на пример, преподобном Макарију Египатском, који се молио за упокојеног незнабожачког жреца, а који је осећао олакшање због молитава Светитеља. Говорио му је: „Ми, који смо овде, осећамо олакшање када се молиш за нас“. У томе се састоји смисао наших молитви. Иако ми не можемо кардинално да изменимо оно што су изабрали нама блиски људи, који су умрли без мира са Богом, Бог може, због наших молитава, да покаже милост и дарује им нека олакшања њиховог положаја у месту где се налазе. Овде се можемо сетити изреке о неизлечиво болесним људима: „Ако не можемо да га излечимо, то не значи да му се не може помоћи“. Све то можемо да радимо и у односу на умрле, који нажалост, нису изабрали Бога. Иако то не може да измени њихов избор, у крајњој линији, Господ због наших молитава, видећи нашу љубав, указаће им неко олакшање положаја у коме се налазе“. Спасибо, отец Гео́ргий".

Дакле Рај и Пакао нисду места, него стање душе у односу на Бога. Ове кецеље говоре, не само о стањима душе, оних који су их ставили, него свих нас... Наше ћутање типа "шта ја ту могу?!" нашло је видно место у тој књизи. Можемо много да урадимо. Ја да напишем, ви да поделите, СПЦ да подстакне државне органе да буду активнији у односу на саблажњавање православног народа, државни органи да заштите право на веру, свест и савест нације према Деклерацији  о правима човека. 

И на крају, да се сви прекрстимо и кажемо исто што и Господ на крсту: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде". Кад би се свако прекрстио после овог текста и рекао бар "Спаси, Боже!", Србијом би почело да господари Добро. Но, ми се не крстимо ни у добру ни у злу. Такав немар од нас тера Добро, а привлачи зло. Како да нам буде боље, ако ништа не учинимо да нам буде добро? ... Што фарбамо јаја за Васкрс, ако не се ни не прекрстимо кад видимо овакву саблазан?

Ми имамо један инвалидитет. Комунизам нам је ампутирао духовност. Због тога не знамо да погрешно користимо реч "смрт". Смрт је само смрт душе која се предала, свесно или несвесно, силама таме у којој владају демони. Дакле можеш бити мртав и кад си жив. То најбоље знају болесни од зависности. А за одлазак са овог света кажемо "упокојење". То је прелазак из једне димензије у другу. И тамо се живи, али, где...? Како...? Тамо се привремено суди упокојеној души. О крајњој инстанци не одлучујемо ми. А све нас чека и коначни Суд... За која дела нам се суди? Е то има у овој књизи! Па, нека свако види шта ће и како ће.

 А о кецељи за Николу Теслу ћу тек да пишем. И женског сам рода и доктор сам наука, а нисам купила диплому и ништа ми није пало с неба. Сем Божјих талената и милости. Хвала Му за то. А ви за мном, јунаци. Сви смо ми Христови војници. А наше највеће оружје је љубав. Ово није позив на крсташки рат, православни у томе никада ни нису учествовали, већ позив да се вратимо сопственим вредностима. Ипак је на сахрани патријарха Павла било милион људи. Још увек смо ту. И памтимо да је патријарх Павле рекао "Биће нам боље - када ми будемо били бољи".