Кад гледам шта се око мене дешава, сигурна сам да сам у лудилу. Туђем, не свом. А кад гледам људе појединачно, видим да су нормални, збланути као и ја. Гледам колоне протестника, јер живим у центру Београда. Једни су ту милом, са жељом да поново узјаше Мурта, а други су силом, од којих многи и нису хтели да стигну до центра где је, да простите, Курта. Били кафићи пуни, препуни, пице се куповале кроз прозоре, вода у флашицама се носила од кућа, попила се, па и за њу били редови у "Shop&Go - Maxi-ју", како се данас називају наше радње, продавнице или, у моје време, бакалнице... Шта је заједничко и једним и другим протестницима? СВИМА ЈЕ ДОСТА СВЕГА! Али... Већина народа, пак, не види решење. Протестници га, виде на различитим странама... И шта ће да буде...?
О овима што морају - нећу много да причам, јер сам гледала како из кафића мобилним, да поново простите, зајебавају оне који су стигли до Скупштине :). "Па како где смо? Ми смо ОВДЕ" и искидаше се од смеха, наручујући кафу по цени од које ће после да их стрефи инфаркт. А кад су доообро исмејали оне који послушно иду где им је наређено, пала је команда "Гаси локацију!", да их не на`ватају. Ваљда :). Аутобуси у четири реда. Возачи ћаскају, чекају. Један млади човек, прелазећи улицу, иза леђа им дрекну "Би-бип", возачи поскочише, нису га видели. "Шта трубиш на шинама?", насмеја се један возач. Младић му одговори "А шта ће аутобус на шинама?". И праснуше сви у смех, и возачи и њихов прави домаћин у Београду. И ту схватих да смо сви на истој страни, некој несврстаној... И то не оној Титовој несврстаној... Постоји нека наша, здраворазумска страна. Тиха, паметна, прикривена, права страна, страдална, генетски фабрикована прадедином чашћу... Много нас је који не припадамо ни једној страни на овој нашој тужној сцени. То сам схватила, слушајући овог младића и возаче. Ништа посебно духовито, али посебно добронамерно, јер им је било сасвим јасно шта се догађа...
 |
| Аутобуси у Улици краља Александра |
О аутобусима нећу више да причам. То би ме подстакло да размишљам о превозу, о свакомало асфалтираним улицама, па та мисао може да нарасте на коридор... На писте којима одлазе наша деца у туђе тешкоће. Нећу да причам о превозу у Београду, јер ме обузме ужас од некадашњег гасног камиона, душегупке, који су користили нацисти... Боље да мислим на нешто лепо. И да идем у шетњу пешке док не посеку све дрвеће... Али не могу да не мислим, кад ми Бог дао разум... Како да не мислим на људе који иду на посао далеко? Мене Бог није створио за "У се, на се и пода се". Дао ми ширину, дубину... И немоћ. Примећујем да би од Србије неко да направи падок (енглески paddock – у спорту: ограђен отворени простор на хиподрому у којем се коњи прикупљају и загревају пре трке), али не може јер ми нисмо ергела. Дакле, о аутобусима више ни реч. Осим ове слике. И крај:
"Више десетина шиптарских аутобуса са КиМ превози на Вучићев митинг у Београд",
Е, сад ови други: народ и Заједно за Србију... Док се ови претходни шетају као пројекат Будућност Срије, ови "суботари" се шетају као Прошлост Србије. И то шетају месецима по киши, снегу и по сувом - без циља. Транспаре нт "Ни Курта, ни Мурта" врло брзо је забрањен. Као и помињање Космета. Мож` се пЦује колк`о `оћеш, али Космет и Бог не смеју ни да се спомену... Прво то водила нека девојка Анасоновић, како ли беше, а после преузела опозиција. Која опозиција? Коме су они опозиција? За кога је та опозиција? Људи, што би рекли Срби из Црне Горе, гледааали смо се. Да су они ваљали, ови други никад не би дошли на власт. Како у Чајетини стално гласају за Стаматовића? Па ваља народу! Узгред, оно што је изашло из ДСС (Стаматовић, Јакшић, Ристић), то је најквалитетнији део опозиције. Знам да су уз ове. А с ким ће? С ДСС се не може. Бескрајно су непрактични. А с претензијом да буду савест српству. Е, па српство подразумева и изношење фекалија, да простите трећи пут. Па стварно... Сећам се, једном гостовао Др Часлав Копривица на некој интернет телевизији. Пита га водитељ да ли је истина да је за изборе СНС штампао нешто за ДСС (у преводу, власт за опозицију), а доторе каже (парафразирам): "Не знам. И то ме не интересује. Ја сам овде због Косова и Метохије". Па, мајсторе, како ишта да ти верујем?
Дође и та субота, 13. април. Било света да ти је милина. О свом трошку. Да се не постидиш. Ал`, бре, брате...! Ал`, бре...! Пет сати мучили народ. Ем без везе шетали, ем слушали неке од који нам се утроба преврће! Осим оног малинара... Не потцењујте тако народ, обиће се о главу... И сад изабрали оне који ће да нас представљају у разговору са властима. Све др, мр, пуфталмолози. Сви на факултетима предају то о чему ће да причају. Знају. Мислим... Знају да причају :) Ал` дела... Где су им дела? Па у преговорима више вреди један Срђан Ного, који без длаке на језику, како отвори уста, избљуне неку "комбинацију" која се одвија у власти, него проф др Чедомир Чупић. Али Нога су удаљили из Савеза за Србију. Остале преговараче у моје име не познајем. Поштујем њихова знања и звања, али презирем њихов јавни ангажман.
И уопште, каква је то елита, и та, и она која је потписала Апел за Космет, која ћути на оно што се дешава на Филозофском факултету, на катедри за историју?! Па, где су сад да дигну глас против прогона зналаца српске историје?! Како је могућно да мрзитељи свега српског, увезани као гоМнава црева (пардонирам четврти пут) искључују једног др Небојшу Шулетића, национална историја, османолога и др Мају Николић, византолога. Др Миру Радојичић, дописног члана САНУ су, изгледа, некако спасли, али ово двоје, изгледа, нису. Ко то предводи? Кажу, не знам, др Радош Љушић, бизак СНС. Кажу и то да је Љушић запослен на Факултету као професор, али да уопште не држи предавања. И још се прича да је молио да у том статусу остане до своје 70. године. Уопште не верујем да је то истина, јер је просто мало вероватно... Уз њега су Др Никола Самарџић и Др Дубравка Стојановић и Др Владимир... Што би Милош Ковић рекао: вође, извршитељи и они који ћуте и гласају. И све то да би живели у медиокритетском рају, каже Ковић. (На неком форуму сам прочитала реченицу, отприлике "Знаш шта је у целој причи трагично? То што ти је систем незаслуженим ухлебљењем дао илузију да ниси глуп", али то се не односи само на факултете, јер је реченица, иначе, универзална на свим језицима света).
Ова слика наше елите, или "елите" може се превести на политички бинарни систем: власт је коловођа, другосрбијанска опозиција је извршитељ, а гласају они који уместо образа чувају седални део. И нико од њих не размишља да упокојење није крај живота. Нити размишља да се реч "смрт" односи нас робовање демонима, пошто не знају да демони као ентитети зла заиста постоје. Значи, можеш да будеш мртав још док си жив, ако не служиш добру, ако немаш љубави, итд... А нарочито се не зна да ће нам се у 40. дан по упокојењу судити и привремено одредити боравак. Тада привремено, а на Страшном суду трајно. Не борави се у Рају и Паклу као у местима. Нису то просторне категорије. То су стања душе. У ком стању те упокојење затекне, то ти је у вјеки вјеков, ако нема ко да од Бога измоли да те мрдне одатле. То суђење је битно, и није важо да ли неко верује да оно постоји или не постоји. Углавном људи ништа не знају о томе. А многи и знају. Данас је морао да се чека ред за улазак у цркву Светог Марка, која је огромна. Кажу да у мање није могло ни да се привири. Спасава се народ од Суда. Ако коза лаже, рог не лаже.
 |
| Ово је данас, на Цвети, 2019 |
