Волим да гледам руске параде. Волим због оно "Ураааа". То њихово "Ура" тако ме дрмне, просто као шамар, да ми одмах постане јасно да је то заклетва да ће животом бранити своју родзину Расију. Од кога? Па од он их који би њихове ресурсе. Који су па ти? То су исти они који су ослободиоци целе кугле земаљске, коју су, у ствари, поробљавали и требили кад год су хтели. За мене то њихово "Ура!" у преводу значи "Не дам!", "Не може", "Гинем". И кад се појавило оно чудо С 400, ти видиш да се уопште не зезају. Бого мој, ја сам се тих ракета уплашила...
Јединице су им марширале... Како која. Гарда је без премца! А морнари... Онако. Где они да вежбају марш? По палуби? Подморници? Мош` то боље. Што? Русима не сме ништа да се каже? Сме. Све што је из љубави - сме. До душе, и морнара има разних. Ови из северних мора, ама к`о стене! Кад ударе ногом о калдрму, сваки им се дамар на лицу тресе. За потрес мозга... Жене, запрепашћујуће добре. Онај гаспадзин палковњик који је предводио падобранце, мајке ми, има два и по метра. Онолика људина, људи моји...! Какви ли су ти руски падобрани кад њега држе као перце међу вихорове...? А на почетку им видиш кадете и кажеш "Ово не може да пропадне". Па нормално да не може, кад изађе прво Шојгу, руски министар одбране, прекрсти се и онда крене... Па, може и наш да се прекрсти, шта га кошта? Али, не носе они исте крстове.
А, не! Нећу да паднем у замку да поредим ову с нашом парадом. И наши момци су били ко један. Имају и они мозак за потрес. Ал` немају тенак. Пензионисали им тенкове и официре. Е, сад је Путин звао наше пензионисане генерале, шта ли су по чину, тројицу њих, да почаствују руску параду... И не може баба да анализира више војску, јер баба обично плаче свако мало.
Па, плачем. Зову ме у кући "Шмрц". Али нисам плачимачка, или како се то већ каже. Одлучим да одем на "Бесмртни пук" у пет сати и одмах отрем сузе и нос. Није далеко. Не могу дуго. Таман за одушак. Позвани су сви чији су се преци борили у Првом свтском рату, у Другом или против НАТО агресије. И којима је доста налета освајача, који би да жаре и пале, и онда, и сад. А и даље. И још да нам причају да су нас ослободили. Мислим, ти што су нас нападали. Окупирали. Клали. И вешали. Па није се милион Руса појавило на улицама Москве џабе. Него зато што им је изгинуло 20 и кол`ко милиона људи, а неке пропаганде бљују из свих медијских оружја да није било тако. А Руси ти лепо залепе деду на транспарент, па високо у вис. И чело, и деду, и бабу, и државу и - све. Њима увалили у оклопном возу револуцију средином Првог светског рата. А до тада? Источни фронт је био дугачак 1.600 км. Одбранили га Руси. И да не би били победници Великог рата, увале им оклопни воз који су дочекали они које није интересовао национални интерес, него ваљда лични, како то бива... Путин је за то директно оптужио бољшевике. Читала ја...
Руска пешадија у Великом рату
Ааа, па имам и ја деду! Санитетски наредник у Великом рату. Па имам и другог. Трећи ми погинуо на Церу као мајор. Прадеда изгазио Аустријску заставу насред Београда. Провео цео рат на робији, а деца му у рову и под земљом. Па, од које сам ја семенке?! Од комунистичке у мојој кући нисмо били. Али, поштујем ја сваку жртву. И разликујем титоизам од социјализма. И знам да су на Голом отоку на преваспитавању били пре свега православци... Највише Срби из Црне Горе, па из Србије, било и Бугара, и Македонаца. И што су били тамо? Неки зато што су читали Јесењина и Достојевског, неки што су имали лепу жену, неки имали на несрећу велико имање... Стрељали после рата без пресуде. После с пресудом, бунили се савезници. Мислим исти они што су нас бомбардовали... Због њих нећу да марширам. Али због оних часних, због мог деде, због ових са Кошара могу. Ама, бре због санкција, бомби - могу!
 |
| Насловна страна француских малих новина са илустрацијом тројне инвазије на Србију. |
Све је у мени пукло! И све се смешало. И љубав према деди, и мини електране, и наше лепе Бадње вечери и распорен дечак чији је касапин добио само десет година, и моје кандилце и разрован трг, и мој просек 10,00 на последипломским студијама и безнадежно чекање превоза. Све се усковитлало у мени. Одох у наш "Бемсртни пук"!
Ал` мућак! Пала киша, а мени шупље ципеле! Све пропушта...
 |
| Не, нису ово моје ципеле. Ја сам ипак доктор наука. Купим целе на Каленићевој пијаци на тезги... |
И расплачем се. "Шмрц", што би моји рекли... Бре, и да толико пљушти! Ма ишла бих ја. Ставиш најлон кесу у ципеле и кој те пита. Али, полазак био код Новог гробља у пет, а у пола шест почиње програм код скупштине града. Па, ја таксијем не могу да се превезем дотле, а не пешке! Бар да су делили тротинете...
И опет се расплачем. А онда се сетим да не морам нигде да идем. Моја родзина је у мојој души. У њој је и мој деда, и Душко Радовић, и балетске ципелице, тетка Андријанина шљива, и ујнина трлица, и моје дете, и сви свети. И Бог. Па, куш више?! И још сам са вама. Ми смо сви са нама.
