Малопре чух на вестима да се почетак фестивала српског порекла Бир-фест помера са среде на четвртак из безбедносних разлога! Шта је, мислим се...? Да није минирана ливада, па ће од данас до прекосутра да поваде бомбе? Јок. Падаће киша :). И град, и секире, и громови и... Потоп! Има да буде више кише него продатог пива. А почиње и Успењски пост. Најстрожи после Васкршњег... Шта то значи...?
У каквој су вези пост и пиво? Па ево овако:
Нама су комунисти у своје време строго забранили да знамо да је православље - начин живота. Православље је начин живота, да. Данас то не знамо, јер је комунистима то било важније од живота. Такво наше незнање им је служило да поверујемо да је друг Тито - Бог, да су комесари апостоли и да нам је свима добро на одмору у Јасеновцу, како данас рече неко из Хрватске. О том времену можете да ми верујете све што кажем, јер сам већ баба, рођена само коју годину после Другог светског рата. Пиштољ у кожном мантилу с качкетом гледала сам од кад сам проходала до поласка у школу. Гледала сам како брат издаје рођену браћу да би их покрао. Бог се заборављао... Заправо... Бог се у човеку убијао метком, кундацима, маљевима, отоцима, гулазима... Са сваком киретажом рађена је експлорација Бога и анђела. У сваком је, после сваког вађења Бога, остајала празнина, у коју би се брзо настанио "фића", море, лутка из Трста, шушкавац и супе у кесицама. Сваки од тих демона, званим "стандард", имао је своју грану делатности. Тако је и данас. Уосталом увек је било оних који су служили Богу, а и оних који су служили мамону. Мамон је демон богатства. И лепо се каже "Не може се служити Богу и мамону". Но, то мало ко зна.
Новац, новац, новац... Тако смо дошли до тога да се све "ијаде" одржавају и у посне дане. Јер су паре постале важне, а не Бог. Само је један владика, Преосвећени господин Иринеј Буловић, забранио сланин"ијаду" у својој епархији. Не, пихтијаду. Рекао је да ће да свирају мртвачка звона, усуде ли се да оскрнаве пост, а крштени су у православној вери. Куку, кад се дигла фрка! Па новине штитиле људска права. Леле, што беше повика на владику! Неке новине га прогласиле патријархом, јер се зове исто Иринеј као и Патријарх, толико све знају о православљу. О, како сам навијала за владику, само да не попусти... И није. Е, сад, у Београду је мало тежа ситуација. Ми немаму владику Иринеја, него Митроплита београдско карловачког Иринеја, који је уједно и Патријарх и Архиепископ пећски. Тешка је ситуација, јер он са нама верницима у Београду има везе само толико колико смо суграђани. Пећанци ни то не могу да кажу. Дакле, нама Београђанима очигледно нема ко да каже да за град није добро да буде музике у време кад размишљамо о упокојењу и вазнесењу Пресвете Богородице. А то је управо овај пост пред Велику Госпојину... Притом, ми смо заборавили да је деспот Стефан Лазаревић посветио Београд Пресветој Богородици још у 15 веку. Од тих дана до данас, Београд је толико пута био бијен на смрт и васкрсавао у духу, да би данас потонуо под кишом и пивом...
Кажу да је опијање "туристички производ". Туризам је привредна грана која зарађује на обнови душе и тела, подједнако предано као што зарађује на сатанизму. Јер, како бисмо онда имали секси-туризам, снајпер-туризам, коцкарски туризам, алкохол-туризам...? Знате, ту заблуду да је све допуштено ако се могу зарадити паре, најбоље илуструју слике зоолошких вртова у којима су својевремено приказивани људи из Африке.
Колонијална изложба у Белгији где су људи држани у кавезима
Тако се и ја осећам у храму Светог Саве кад сам на Литургији у крипти, а дођу групе туриста. Нису туристи криви што не знају шта значи "Оглашени, изиђите", јер и нису оглашени. Нису криве ни туристичке агенције, јер немају појма шта раде. Али, изгледа ми, ни они који носе мантије не знају шта треба да раде. Да ли ја треба да питам: "Опростите, какав је то храм посвећен Светом Сави, ако у њему нема сваког дана Литургије?!". Па у малом Јашију у храму у којем су мошти Свете Петке, сваког дана је било две литургије. Код нас две - недељно. Још кад дођем на једну од те две коју ту имам, постајем туристички производ за странце. Иако су они фини, уђу на прстима, реч не проговоре, гледају у плафон, па у под - између тога виде и мене. И ја сам тада формално ту, а фактички... Ко зна где. У њиховој земљи? Па што идем ту да се нервирам? Зато што ту једино почиње литургија у пола осам, па му то лети дође спас. Не, нисам размажена па ми је лети врућина, а зими хладно. Него сам стара, па нећу да будем у превозу кад се Београд наспава, да не сметам, па устанем кад сване. Али, то одлажење у цркву по фришком јутру има цену - приказују ме као црнца у Белгији. Људи платили, па гледају...
Тако и ово што се одлаже због кише, платили па да гледају, да пију, да слушају музику. А по густо начичканим аутобусима народ ни о чему другом не прича, него о страху да се ово неће добро завршити... Мислим, то с превозом. Данас сам ишла 25 минута две станице. Напољу, субјективни осећај 41. У аутобусу без климе 61, десет степени мање-више. Возачу треба дати орден Светог Саве, јер он без роптања служи Богу у паклу. После две станице сам изашла да узмем ваздух. Било ми хладно кад сам изашла. Црњак. Па где сам ишла по тој врућини? У Земун. Зашто? Е, сад ћу да вам кажем.
Не, ово није код нас, али је доживљај исти. Гори.
Руси су донели у Београд део Христовог хитона, који је својим чудесним рукама израдила Пресвета Богородица! То је само мрвица. Већи део хитона је у Француској и у последње време је изношен пред вернике 1894, 1900, 1934, 1984 и 2016. И сад је део тога стигао у Београд, а Београд нема појма! То, да се ми можемо помолити у присуству нечег што је сам Господ носио, то је равно чуду! И чуда се дешавају. Сведочим.
Мошти су прво биле у малом храму на Лабудовом брду. Била сам. Те лепоте од понашања верника, те љубазности, те збуњености кад видиш да су изнете још неке мошти и тај осмех, љубазни осмех старешине кад га нешто питаш, а видиш да је телом балдисао, па ми то из центра Београда само можемо да сањамо. А о "централним" свештеницима с којим се срећем нећу да причам, јер се срећем само кад се причешћујем, иначе су невидљиви. Ако нађете неког попа у цркви у радно време, десиће вам се нешто лепо. Сви су "на терену". А ни мантије им више нису стриктно црне. Видела сам да носе тамно зелену, драп и сиву, а једна мустра-бечка лети носи белу мантију. Дође ми да му купим пинк кече, па нека буде кардинал кад је баш толико запео. И када они да објасне народу да је православље начин живота? Кад? Док им узму мере за мантије свих боја, док преброје хиљадарке од опела и венчања, кад да објасне шта значи крштење? Зар је онда чудо што народ своје свакодневне невоље не повезује са својим непоштовањем Божјих закона? Народ мисли да је православан зато што је крштен и што слави славу, што уноси бадњак и фарба јаја. Па то није православље. Али ја нисам поп. То хоћу да кажем.
Ја сам једна врста радио-Милеве, или фрау Габријела из поп-Ћире и поп-Спире која по сокацима преноси глас:
- Народе и милостиве госпоје, у Николајевској цркви у Земуну је светиња! Донели је Руси. Идите ако имате неку муку. Идите док није касно. Идите ако ишта иштете. Идите да куцате, отвориће вам се.
Николајевска црква у Земуну. Поглед с Гардоша
И још нешто. (Морам то да кажем, јер ме данас нешто баш поразило. Постидело).
Не можете да оставите 15-20 имена за молитву и да оставите прилог од 20 динара. Да дам ја вама 20 динара да се молите за мене једну? На шта би то личило? Је л` бисте пристали на то? Па кол`к се даје? 200, 500, 1000? Даје се онолико колико имате, а да се не постидите ни пред Богом, ни пред родом. Срамота је ово што сам данас видела. И обавезно дајте прилог за обнову ове цркве. Које? Па Николајевске у Земуну.
Ту су мошти до 25. августа. Какве су све мошти изнете ових дана? Не знам. Знам да се у овој цркви налазе делови моштију Светог оца Николаја, Светог апостола Андреја првозваног, Свете Петке, Светог Нектарија, Светог Серафима Саровског, Архиђакона Стефана и часног крста Христовог. Да ли ми све то имамо у Београду? Даааа! Да! Да ли то сад може да се види у овој цркви. Да! Па то вам и причам. Сваког јутра је литургија у 8 сати и после могу да се целивају мошти до 6 увече, кад почиње акатист и кад морамо да будемо мирни. Како се тамо стиже? Аутобусима до позоришта у Земуну, па мало напред узбрдо до семафора и на семафору десно. У тој улици је Николајевска црква. Али не стају сви аутобуси код позоришта иако иду кроз Земун, па морате да се распитате.
Људи, почиње пост! Он је обавезан за све који су крштени у православној вери. Али ништа се не мора, само је нешто корисно. Постите, не постите, сад није важно. Сад искористите ову прилику, јер је неће бити више у Београду за наших живота. Мада, ко зна... Јесте, ми смо се мало заборавили, али ево прилике која нам се више неће пружити овде...
Али нас Руси нису заборавили. Донели. И тај догађај се неће одложити због невремена. То је припрема за невреме...
ПС. Сад прочитах да и у самом Земуну почиње Земун-фест управо у време овог поста. А стигла и опомена у Николајевску цркву...
