Моји најчитанији текстови су ништа друго него шамарања онога што нама свима није по вољи. А текстови у којима пише за шта ми треба да будемо ишамарани, и то скоро сваки дан, то буде онако... Непримећено. Прочита се, али десет пута мање, иако сто пута више вреди. Не љутим се. Не пишем то да бих неком отворила очи, да не да Бог. Пишем да не заборавим - ко сам. Студирала сам културу, заправо, уметност у већој мери. Теорију сам изучавала, али баш онако штреберски, а ни пракса ми, хвала Богу, није лоше ишла.
 |
| Патријарх Павле |
И могу да кажем, могу јер сам матора, да ми пропадамо, не због Вучића, Брнабићке или "жутих", него зато што ово не знамо. И немојте да ми се изненађујете, него дајте да видимо како да свој допринос својој личној патњи - исправимо. Дакле, да се питамо зашто ми ово не знамо... И да се договоримо како да сазнамо.
На слици која следи је Хиландар, трпеза за Савиндан. Јуче је била хиландарска слава, Ваведење... Има нестварних фотографија
Најлепше су на Фб страници "Црква Пецинци" (Пећинци, што би рекли наши кад се не праве Латини :) И кад смо код Хиландара, скоро прочитах како се сахрањују монаси на Хиландару...
Мени је углавном било јасно зашто се шта ради на таквој сахрани тамо, али сам почела да се питам да ли ми уопште знамо да речи "смрт" и "упокојење" немају исто значење... Упокојење је прелазак из овог живота у ону другу, онострану, димензију, у којој се живот наставља. То је тренутак када се душа, која је вечно жива, раздваја од тела. Тело сахрањујемо, а душа одлази својим путем. Реч "сахранити" значи - сачувати. Дакле, тело сахрањујемо јер ће нам опет требати. Кад? Кад Господ дође други пут на Земљу. Тада ће се свака душа процењивати, Бог ће судити живима и мртвима. То је то што се назива Страшни суд, о коме нам, заправо, нико никада ништа није рекао. Тада ће се неке душе вратити у тело, ако га нисмо спалили, а неке душе... Тешко њима. То поновно наше васкрсење, то је та радост хришћанског живота. То је та радосна вест која можемо прочитати у Јеванђељу. Па, реч "евангелије" управо то значи - радосна, блага вест. Вест да и ми можемо да васкрснемо. То је суштина наше вере. Зато и славимо Васкрс. Славимо дан кад је Бог, жртвом Свог Сина, омогућио да и ми једног дана васкрснемо. А да ли ћемо васкрснути, то зависи од више ствари... У сваком случају, нама нико није рекао да наше душе живе вечно. Али - како живе...? Е, то је питање на који ћемо на том Страшном суду дати одговор.
Реч "смрт", пак, означава живот у тамници демона. Значи, можеш да будеш жив, али у канџама сила зла. Само звучи парадоксално (жив а мртав), али, размислимо, какве наде у сопствено спасење има суров, пијан или надуван човек? Његова душа је већ у канџама да л` дроге, да л` алкохола, да л` бездушноти, да л` пљачке, да л` мимикрије, да л` бренда, да л` лажи. да л` других ниских вибрација... И такави се, једног дана упокојимо. Е, шта се тада дешава са душом?
То је моје питање из наслова - зашто ми то не знамо?! То знати, то је, пре свега ствар културе. Па да л` ћеш да верујеш или не верујеш - то је твоја ствар. Али - бар да знамо! О упокојењу неће нико да чита. Кад нам се неко упокоји, није нам до читања. А пре тога - што бисмо?! :) Јооој, кукала нам мајка. Веронауку одређује неко ко или нема појма, или не сме да има појма. Вероучитељи су највећи мученици међу нама српским хришћанима. То њихова душа зна како им је. А и нису сви исти, да не претерујем.
Дакле, шта се дешава са нашом душом по упокојењу?
Прва два дана, душа обилази места која је на Земљи волела. Тај ужас да уђе назад у тело, вероватно се не може ни описати. Трећег дана Бог шаље Анђела чувара те душе да је приведе Творцу. Кад се то деси, ми се окупимо на опелу. Опело може да буде и пре сахране, и после сахране, али увек у трећи дан од упокојења. Како то?! Па, лепо. Лепо. Да ли свештеници то знају? Знају. Читала сам у њиховим књигама. Они знају, ми не знамо. Немамо појма. Носимо цвеће венце и "сузе" на сахрану, иако је Патријарх Павле рекао да то не радимо. Причао, написао. Каже: "Оном ко није знао за Бога, венци неће помоћи. А ономе ко је знао, то не треба. Боље је тај новац дати некоме за покој душе покојника".
 |
| Патријарх Павле |
Тзв. "Прво јутро" после сахране, оно што одлазимо на гробље, у православљу не постоји. Лепо, не постоји. То ништа не значи. Трећег дана Анђео је одвео душу до врата Раја да види сву ту лепоту, па опет обилази места на земљи и људе које је волела. Речју, одмара се од сопственог бола због растављања са телом... И тако је од опела до деветог дана.
Деветог дана од упокојења, то често буде шести, седми дан од сахране, али, не заборавимо, датум сахране није битан, битан је тренутак упокојења, дакле деветог дана од упокојења, Анђео поново води душу до Бога. Е то је оно кад ми дајемо парастос. Ми смо тада молитељи Бога да буде милостив према души нашег покојника. И то треба да буде тог дана кад је душа пред Богом. Не може да буде "у прву суботу", или на "седам дана", или кад нама падне на памет. Људи, ако ми нисмо ту кад се одлучује о нашем најмилијем, па кад ћемо да будемо уз њега? Не, не иде се сваки дан на гробље. То само повећава нашу тугу, а покојној души је још теже, јер не може да каже шта јој треба. А треба јој свакодневна молитва и наше преумљење.
Тог деветог дана душа одлази до врата Пакла и 30 следећих дана гледа због чега се све стиже тамо. И, да се разумемо, Рај и Пакао нису места, то су стања душе. И 40-ог дана од упокојења и наша душа стиже на процену - да ли ће у Царство Небеско, у које се стиже постом, молитвом и добрим делима, или ће у вечне муке. Кад се каже вечне муке, то се мисли буквално - вечне. Какво је стање душе, рекох, процењује се управо 40. дана од упокојења. Е, то је та Четрдесетница, која је код неких православаца важнија од сахране. Па, важнија, да. Тако је доживљавају. Јер, баш тог дана души Бог привремено суди и она одлази тамо где је процењена. А за која дела се суди? Ооооо, ко ће то да наброји? Појам и лепеза греха су истовремено тако проширени а непрепознати, да се наши преци преврћу у гробовима. Плачу на Небесима, јер знају шта нас чека кад одемо тамо. Они виде да смо већ мртви овде, тј, у канџама Зла (одличан је наслов књиге Видосава Стевановића "Ринфуз мртвак", јер смо ми јако, јако дуго мртваци у ринфузи. Али, не знам каква је књига. Па... Не знам. Опростите на искрености. Али, да смо мртваци, мртваци смо. Ринфуз. Да...).
И тако... Прочитах како све ово изгледа на Хиландару. Сетих се како је сахрана изгледала кад сам била мала. Посебно у селу... И сетих се једног младог брачног пара који жели о својој вери нешто да сазна. Говорили су о томе да њихови пријатељи неће да крсте децу. Зашто? Да је тај "наш обичај" џабе, можда би и пристали. Али, "овима, што возе ова кола, што не знају шта је доста...?! Њима?! Не дам!!! ЊИМА не дам дете!". Била сам у не малом шоку... Коме "њима"?! Душа некрштеног, која пребива у православној породици, лишина је заштите... "Шта јој фали?", смеје ми се неко.. Чекај, није живот тренутно стање. Живот душе је трајно стање, драги моји.
Писала бих још, али се бојим да ће ми дати орден Светог Саве. Или великомученице београдске :)
Размислите о овоме..
ПС Ах, да. Има да се купи књига, али не у цркви, "Шта треба да се зна о греху?". У њој пише за шта ће да нам се суди. Кажу да већ годину дана чека благослов у Патријаршији. Нису они писали па не ваља :) Шта ли...? А Бог нас опомиње, па удара, да не знамо куд ћемо... Е, моји оци, е...! Почео је пост, па ко је свестан његове важности, он ће да се мења... Судија чека. Али време не чека... Па ми да пожуримо, пре најезде људи с истим именом и годиштем...
