Било је много реакција на мој претходни текст, чак толико да сам се и сама изненадила. Коментари нису стизали мени, него су ме људи са свих страна обавештавали шта народ каже. Два коментара су за мене значајна. Први је да, за разлику од једног младог писца који у свакој злој ситуацији уме да ободри дух, ја пишем о тешким темама... Хвала. Разумем. Неко је пожелео да се играмо филма „Живот је леп“, ја да будем Гвидо, отац, а читалац да буде петогодишњи Џошуа…
Да подсетим, Роберто Бенини тумачи маштовитог конобара Гвида, који заједно са женом и сином завршава у концетрационом логору. Упркос свему с чим се суочавају, отац налази начина да убеди сина да је у питању само игра. Хтела бих тако да пишем, али не умем. Хвала што сте наручили начин анализе, али, ето... Какве ово има везе са нашом Црквом, питате се? Па, има, али ја лепше од овог не умем то да кажем. Стварно сам се трудила да будем фина. Просудите и сами:
Ах, заборавих онај други коментар. Написа једна читатељка да им је, за освећење куће, свештеник тражио да плате по квадрату. Не, није то много. За сто квадрата треба сто пута да очита Псалм 91 „Који живи у заклону Вишњега...“, па сто пута, за сваки квадрат понаособ, да спомене долазак у Захејев дом, па да упали сто пута по четири свећице (400 свећа?!), сто пута да освешта уље, да онда унакрст помаже свих сто квадрата уместо зидова. Жииивот је леееп. У такву кућу сто пута више неће ући нека вражја сила, него да су само платили „колико дате, али обично дају 300 евра“.
Ово, наравно, може, али да се „јавно“ пали бадњак пред црквом, то не може! Није по црквеним књигама. Тако је написао исти онај професор који је за пливање за часни крст рекао, све у свему, да је то спортски маскенбал са религиозним карактером. Овај, пак, текст о бадњаку, на жалост, стоји на сајту СПЦ. Значи, званичан је. Зашто кажем „на жалост“? Зато што се овај човек држи свог знања као пијан плота, а знањце је мало, малецно, може други човек да га случајно згази, јер га не види. Овај први човек не може било ком другом човеку да спочита да је незналица, јер се Бог не докучује докторатом, него љубављу. А и плус нема довољно запета, на жалост. Једностано – нема. Хајде заједно да преконтролишемо његов текст, можда сам нешто погрешила.
„Бадњак – пише - представља бивше паганско божанство, којега се наши преци нису успели одрећи преласком у хришћанство, до оних који у храстовој, маслиновој или церовој грани виде самог Христа Спаситеља – Древо животное. Неодрживост оба ова виђења, према нашем скромном мишљењу (хвала на искрености), подстиче на следеће питање: због чега се, било то паганско божанство или пак „Господ Исус“, спаљују на свечаној ломачи, и то баш за празник Божића?“.
Чекај, бре, мајсторе, чега ми нисмо успели да се одрекнемо?! Оног чему је Свети Сава дао нови смисао?! Прочитајте шта је Чајкановић писао о бадњаку. А ако Вас мрзи да читате, хоћете да вам шапнем? Пали се да би све поново оживело! А Дробњаковић је писао да то има везе са култом покојника. Пре бих рекла да то с покојницима више има везе са бадњачком вечером која се служи на поду, на слами и не прибира се не знам ни ја колико. За друге етнологе, бадњак је био чувар огњиша. Па нормално, кад се налагао целе ноћи да се ватра не угаси. И, ко, онда, спаљује паганско божанство на Бадње вече?!
Нису само Срби, или Словени, палили бадњак. Имате Руса Тапорова који је нашао нит која повезује српски бадњак са старогрчким митом и на крају са староиндијским. Свима им је заједничко: сила таме, ватра, победа сунца. И радост, наравно, рађање новог живота. Радост, радост, радост.
Лично сам видела снимак младог монаха Амфилохија Радовића како уноси бадњак у манастир Ћелије, а дочекују га монахиње с новогодишњим прскалицама. Још био жив Свети Јустин Поповић. (Сад разумем зашто сте избацили догматику Јустинову. Пустио прскалице у манастир. А, срећом, ми паметни, прво га прогласили светитељем, па му онда избацили књигу и увели Зизјуласа. Машалах, што би рекли Турци)
Овде је важно одмах приметити да је професор у првих неколико реченица ударио на сам бадњак, односно на српско светосавље, а не на његово јавно спаљивање пред црквама, како пише у наслову. То се још боље види у следећој реченици где нама приписује да символично спаљујемо Христа на свечаној ломачи. Људи моји, од како сам се родила, бадњак се палио да би се загрејала пећина у којој ће се породити Марија Дјева. Наша велика соба је била та просторија где се чекало рођење Малог Бога, Божића. Било је то неколико година после Другог светског рата. Тек су били укинули веронауку, али нису могли Бога. Спавали смо на сламарицама и покривали се јорганима и губерима, ко је имао. Ноћу се није ложило. Али на Бадње вече јесте, и то свуда. Мајка никад није спавала, а ми остали позаспимо. Последње што бих видела, било би титрање кандила, сенке и одсјаји на зидовима, плафону и икони. Снегови су били страшни. Кроз њих су се копали тунели да се пређе мала улица, а средином великих је ишао коњ који је вукао рало. Наравно да није било превоза. Тад се свуда ишло пешке. На прозору снег и шаре од леда, мајка стави ћебе да умлачи студ. Мени топлооо, па милина. А кад сване, биће колача. Ванилице с машћу, лење и суве пите. Какве торте! Гибаница, супа, сарма и гуда. Па Срби смо, зна се. Ујутру, пре него што сване, да се неко не досети, дође положајник и џара, џара оним бадњачићем да варнице избијају из шпорета. И мајка да поклон, а мени не да ништа. Каже „Спавај, рано је“. „Је л` дошао Божић?“, питам. Она каже: „Јесте. Христос се роди“. Ја заспим, она и тата оду на посао, а ја пређем код бабе у кревет.
И кад смо ми то спалили Христа? Мора да сам преспавала. Каква је бљувотина та реченица да Срби спаљују Христа (бадњак) на свечаној ломачи! Па још напише „Сходно 65. канону Трулскога сабора свако паљење ватри у било које обредне сврхе се за православне хришћане сматра тешким преступом, због чега се починиоци подвргавају строгим казнама: „Заповедамо да се од сада престане ложење ватри, које неки о новомесечјима (први дан у месецу) пале пред својим радионицама и кућама, које ватре (затим) неки и прескачу, чинећи то по неком старом обичају. Који, дакле, тако што учини, ако је клирик, нека се свргне; а ако је лаик, нека буде одлучен…“. Ово није тачно, професоре и преосвећене владике! Ево шта пише: „Наређујемо да од сада престане са (обичајем) паљења ватри када је младина (млад месец), као што то неки чине пред својим кућама и радионицама, а затим (те ватре), по неком древном обичају безумно прескачу. Уколико то неко чини, ако је клирик, нека се свргне, а ако је лаик, нека се одлучи јер, у Светом Писму је речено:
„И начини Манасија олтар свој војсци небесној у два тријема дома Господњег, и децу своју провођаше кроз ватру и врачаше и гаташе, и уреди оне, који гатају по утробама и умножи гатаре и узбуди да се чини све што је зло пред Господом, и изазове гњев Његов...“ (4. Цар. 21, 5-6). Чекај мало! Истргнеш из контекста и онда нам бајеш!? Какве ово има везе с јавним паљем бадњака? Ово се односи на лиле. Лиле се прескачу, не прескаче се наложени бадњак! И ко пролази кроз бадњачку ватру, мајке ти? Не могу да верујем да ово, што је овај човек написао, стоји на сајту СПЦ.
И онда долазимо до кулминације овог текста. Пише: „Међутим, паљење бадњака на јавним местима, углавном у црквеним портама или по градским и сеоским трговима, уз присуство великог броја људи, верника и знатижељника, посве је нов обичај, стар свега неколико деценија. Прво јавно паљење бадњака десило се на платоу испред Цетињског манастира почетком седамдесетих година XX века, и то на иницијативу архимандрита Марка Калања, тадашњег секретара блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића“. Профо, ни ово није тачно! Весна Вучинић-Нешковић је писала:
„У време Краљевине Србије, овај традиционални обред преноси се у војне касарне како би војници, који у време Божића остају у њима, доживели празничну атмосферу какву би им пружио родитељски дом. Ова пракса прописује се у правилима службе и у време Краљевине СХС/Југославије, у којима се строго води рачуна о правима сваке од четири вероисповести да слави своје верске празнике. Тако се детаљно описује и начин на који војска на православни Бадњи дан треба да се понаша. Под командом посебно одабраног официра, представници свих војних јединица иду по бадњак у околину гарнизона и доносе га за двор краља, официрски дом, за најстаријег команданта у гарнизону, команду места и сваку засебну трупну команду. У овој свечаној поворци, која се креће на коњима и уз пратњу музике, дозвољено је учешће грађана и различитих удружења. Бадњаке у кругу касарне, уз пригодан говор, налаже старешина команде у складу са народним обичајима.“
Па даље пише: „Током тридесетих година двадесетог века, јавна прослава Божића јавља се у развијеној форми. Налагање бадњака постаје дворски обред, који у присуству чланова краљевске породице као домаћина, у дворској оџаклији, изводе представници војске. Крајем исте деценије, војни обред организован у кругу касарне у неким деловима Краљевине Југославије, нарочито у Војводини и у Црној Гори, изношен је на градски трг или раскршће. Обред налагања бадњака врши свештеник у присуству војске и грађана. Из године у годину број државних институција, приватних фирми, организација и клубова који се придружују поворци која иде по бадњаке расте, и прослава све више добија карактер народног празника. Ову традицију која симболички потврђује јединство између државе, цркве и народа распршује Други светски рат.“ Молим лепо! А ја да, се не бих играла „стрижено-кошено“, предлажем да погледамо војна правила о слављењу Божића у војсци оног доба.
Успут се професор пожалио да се тако губи „Мистагошко учешће (μετέχω = причешћивати се) у тајни Оваплоћења. Као, народ дође у црквену порту да пали бадњак и то му је замена за Божић – не причешћује се, не сједињује се са Христом. Професоре, и ово је лоше протумачено. 'Ајде да видимо зашто је тако.
Куће у градовима се сад зидају без оџака! Градови се и граде да би човек зависио од струје. Старе куће имају димњаке, али и каратаване. Све плане док си трепнуо. Где онда да домаћин наложи бадњак?! Ми палимо бадњак у великој шерпи на тераси, прво ставимо фолију. А друга ствар, у општој алијенацији, саборност не постоји. Ми идемо у храмове редовно, али нико никог не познаје, јер се гледамо у леђа. А ако се сваке године скупимо бар на паљењу бадњака у цркви, у једној опуштеној, радосној атмосфери, попричаћемо, препознаваћемо се после, ваљда. Свештеници бар тако окупљају више својих парохијана. А о расејању да и не причам.
То што се народ не причешћује, е ту реченицу ме је било срамота да прочитам. Па, зашто ваши студенти, или ученици, кад добију парохију и оду да за паре свете водицу по кућама, не спусте један обичан, искуцани текст на коме ће да пише: „Ако већ славите славу, дођите у цркву на литургију. Јер, ако се не причестите, ви нисте православан хришћанин de facto, само сте крштењем то постали de iure. И онда сте подложни сваком злу, и Ви, и потомство! Дођите да вам буде добро, да вам буде боље, да нам буде лепо“?! То треба да нам напишете. Коме пишете оне шарене посланице?! Народу који не зна да се не једе риба ни на Велики Петак, ни на Бадњи дан? А и како да зна, кад му то и не кажете. И још га слажете да је на неком Сабору одлучено да се удаљи из Цркве свако ко јавно пали бадњак, односно „обредну ватру“. Не, професоре, морам да поновим, то се односи на обредне ватре око којих се гатало, а ми ни јавно, ни приватно не гатамо уз бадњак. Аман, бре! Други пут Вас, ево, молим, немојте нас понижавати. Немојте нас сегментирати на индивидуе, које ће саме да сачекају Божић, јер је неко „паметан“ то већ прогласио породичним празником. То уситњавање је узалудан посао, са Србима је то немогуће. Зашто? Зато што у нашим венама тече дедина, прадедина, чукндедина крв. Знамо за Бога генетски. У кући нас учили. Мука нас још више научила, слава Богу. Ми смо стварно саборни. Кад у цркви видим неког кога познајем, 30 цм одскочим од земље. Од радости. А неко би хтео да ме атомизира и сломије. И још да ме научи како то сама да урадим. Ми смо Срби. Сад има из ината да идемо на Бадњи дан у цркву на паљење бадњака, врућу ракију и ватромет.
Ово ме подсећа на онај стари нишки виц:
- Батке, знајеш ли да долазе Битлеси у Ниш?
- Ако, бе! Ће ги разбије Раднички с 2:0!
Другим речима, ви ми причате како је непаљење бадњака супер, светски тренд, како не треба да будемо Срби, јер то како ми верујемо у Бога, не пише у књигама, а ја верујем у неке мале снаге, као овај у Раднички, и велику милост од Бога. Па ћемо се ваљда негде наћи, професоре, јер је Христос увек посреди нас. Радујем се сусрету и носим пун фишек запета.
ПС Људи моји, стварно нисам могла блаже...
