Већ неко време не разумем како се то понаша СПЦ. Не верујем да сам баш глупа, више ми се чини да нам не објашњавају довољно. Тако сам доспела у дилему: да ли врх наше Цркве сузбија светосавље или сузбија нас, светосавце? На Космету не штити народ, у С. Македонији врх није заштитио наше цркве и манастире, у Банату допушта да се мори свештенство (Људи, то што се у Банату дешава свештеницима, није нормално! Како могу сви остали да ћуте, бре!), такса за Свете тајне отишла небу под облаке, не држе се оног што сами прокламују, а најгоре је што врх неће да чује ни народ, ни свештенство. Не знам... Ево ово, на пример, па да размислимо заједно:
Јој, кукала ми мајка. Нема кога нисам прошлим текстом повредила. Писала сам да је у Бечу организован Светосавски бал на Крстовдан кад се пости, ништа се малтене не једе, ма и не говори, а камо ли да се крка, пева и игра за велике паре. Ко се увредио? Па сви: Срби у Бечу, који листом и не иду на тај бал јер радним даном раде, а сутрадан устају рано; Срби изван Беча који кажу да нису они организовали бал на који су дошли, него Бечлије. Оне у мантији да и не спомињем, јер је некима од њих било важније ко је писао текст, нарочито да ли је наручен, него шта о Крстовдану пише на сајту СПЦ. А тамо не пише како тог дана народ треба да се влада. Па сајт, ваљда, није ни прављен за народ... Јер да јесте, ваљда би православни Срби били обавештени да је велики грех правити тандрбал на Крстовдан. Није писано ни за клир, јер он зна и више него што тамо пише. И тако... Многи се наљутили, кажем. А пошто знам зашто је Усековање тако важан празник, нека се сваки Ирод и даље љути... Какве то везе има с мојом вером? Или ипак има везе? Наљутили се, није шала, па је могућно да ће неко хтети да нас изује из опанака да би нам, и милом и силом, објаснио да је светосавље мртво! И да постоји само онославље. А шта је то, немам појма, али почиње да се назире.
У том тексту сам написала да се у цркви један човек пожалио како су пливачи за часни крст били у литији до реке без свештеника. Каже да старешина цркве није дао... Правдала сам старешину тог храма, правдала и правдала, јер ми смо склони замерању. Међутим, ооо, међутим...
Јуче ми неко рече да прочитам текст једног професора са факултета. На основу тог текста требало би да закључим да нас наша Црква полако одучава од светосавља и полако учи да сви треба да будемо само православци. Ако може на грчки начин, то би било најбоље. Или на фанариотски? Или на унијатски? Само питам, де...
Добро сте прочитали. Ипак, нешто сам погрешно написала: не одучава нас наша Црква од српског православља, него само понеки теолози. А они нису Црква, они су само њен делић. На жалост, нас нико није научио, нити икоме пада на памет да нам каже, да је Црква живи организам, да има тело које чини клир (то су они у мантији) и лаос (верни народ). Глава том телу је Бог. Дакле, Бог и све верујуће крштене душе чине Цркву. Ало! Ово значи, веровали или не, да су и душе оних који су се упокојили део Цркве. Уместо тога, ми погрешно ове у мантији називамо Црквом. А и они сами себе тако називају. Једном је пок. Патријарх Иринеј на литургији, у беседи, дословце рекао: „И зато вам, чеда наша, ваша Црква препоручује...“. Па, деда, шта смо ми, сабрани на овој литургији, а?!
Све у свему, неки у мантијама верују да ми лаици ни о чему појма немамо, него ће они сад да нас направе на праву православну мустру. Роткве му стругане. Они, вероватно, мисле да обичан народ никад не чита посланице. И да нико од нас, формално необразованих на БТФ, не зна да у Посланици Галатима Светог апостола Павла пише: “Нема више ни Јудеја, ни Јелина; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу”. Исто тако мисле да нико од нас није прочитао ни тумачење ове Посланице и да не знамо да ово значи: „У Богочовеку Христу све земаљске разлике што су међу људима нестају; људи се онебесују, обожују, обогочовечују, охристовљују, и за хришћане Господ Христос постаје све и сва у свима њиховим видљивим и невидљивим световима“. Па наравно да читамо, шта ћемо...? Морамо сами да трагамо кад у Цркви нема ко да нам протумачи нешто. Пре ће да се деси да атеисти протумаче да ово „...нема више мушкога рода, ни женскога“ брише разлику између полова и зато, по новом закону, има сви да говоримо у средњем роду, ако мислимо да не будемо кажњавани што у Србији хоћемо да причамо српски. Дакле, ми знамо да Господ не брише особености народа (преведено, не брише народе и нације), него брише преимућства једних људи над другима, јер кад си с милим Богом - све разлике нестају. Тако да ми не морамо да правимо кулич за Васкрс као Руси, да бисмо били једни у Христу. А и гледала сам у каквој су пријатељској љубави живели Патријарх Павле и рахметли стари Јусуфспахић. Онако мали, а дивови. Гледаш и учиш! Ал`,`ајд` да прво прочитам текст овог професора, ред је. Можда је човек све у праву, а ми грешни мислимо да смо паметнији, не само од њега, него и од самог Бога.
Каже професор да „пливање за крст“ нема никакво, ама баш никакво упориште у црквеној теорији. У истом том тексту каже да то пливање има везе са, цитат: „популарним руским обичајем купања у отвореним водама на празник Богојављења. Нажалост, овде код нас новоустројена пракса би могла да се третира само као неуспели покушај уобличења оригиналног локалног „чина““. (Е, што волим стране речи! Цркох без њих. Нарочито офрље употребљених. Шта значи „локално“? Значи да се нешто односи на једно место. Па може ли се онолика Русија назвати место?! Но, добро. Нећемо да цепамо длаку на четворо). Дакле, „оригинални локални „чин““, постоји на руском „локалу“, али ми не успевамо да га уобличимо. То је, тако се да схватити, значила реченица коју је професор написао. Мислим се, ако није нешто по православном уставу, а он је свеправославан, зашто се онда и на том тамо „локалу“ одвијају ти „оригинални локални чинови“? Зашто то Руси свуда раде? И зашто уопште то чине?
С Руском црквом нема шале. Кад отвориш званични сајт РПЦ, судариш се са духовном империјом. А православних сајтова има колико има руских цркава и манастира „на локалу“ и широм света. И наравно, узмем да прочитам шта Руска црква каже о пливању за Богојављење...
Руска црква каже да ова „традиција није црквени обред и није прописана црквеним уставом“. Добро. „Нису га измислили теолози, већ обични људи који овај ритуал изводе искључиво на сопствену иницијативу“. Добро. Значи наш професор је у праву. Даље: по мнењу представника Руске православне цркве, у народу је распрострањена погрешна идеја људи о очишћењу од грехова трократним урањањем у освећену ледену рупу. Грех се, погрешно мисле купачи, пере водом а не покајањем. Молим лепо, наш професор је све лепо написао. Плус, РПЦ подсећа да и лекари кажу да је нагло расхлађивање тела опасно, јер може да дође до спазма и смрти. Према томе – дабоме.
Е, али у чему је разлика између тога шта говоре РПЦ и СПЦ? Разлика је у томе што руска Црква каже зашто то народ ради! Написаше, да „оперу грехе“ и упозоравају да то не може тако, греси се тако не скидају. Кажу да је та мода почела после распада Совјетског савеза. Да ли је код нас масовно пливање за крст почело после пада комунизма код нас? Није!
За разлику од Руса, наш клир уопште не спомње грех кад је реч о пливању за крст. Нити се са човеком уопште прича о греховима! Само оно што особа сама каже на исповести и то ти је то. И заиста, ко је нама од наших свештеника икада рекао да је грех кршење Божијих закона? Или да је то одвајање од Божје љубави? Ко је нама уопште рекао да постоји Суд кроз који сви пролазимо? Да, сви ми, без разлике. Ко је нама уопште рекао да се наставља живот после смрти?! И да ће да нам се суди кад се упокојимо? Па, човек није луд да не прочита тај Божји законик, бар да зна за шта ће му се судити. Али шта ће јадан и чемеран савремени хришћанин кад не зна ни да ти Закони постоје?! Човек да зна где ће пасти, он би тамо сео, али нико да га упозори где је клизаво. Проповеди нема на свакој литургији, а и кад има, ако се читају – пиши пропало. Зашто? Зато што или не чујеш, или је читано равним гласом па ти не заокупи пажњу. А има и оних проповеди које су писане за колеге, а не за народ. Па да је Господ тако радио, не би било хришћана!
И нико нам никад није рекао да се тако судило нашим покојницима! Нити да ми милосрђем и молитвом можемо да умолимо Бога да их избави, ако су осуђени на ужас. Како се спасава душа од тог зла који нас чека после упокојења, то нам уопште не причате! Да ли сте свесни колико не учествујете у нашим животима?! Свештенци да, и то понеко, изнад њих нико.
Не треба се ни питати ко је и шта код нас икада рекао о пливању за часни крст, јер се зна - никад нико. Клир нема навику да се широко и систематично обраћа народу, а народ нема навику ни да пита, а ни да слуша. Све може, само о Богу на нивоу „традиције“ и на начин „ваља се – не ваља се“. Па, на шта то личи? Шта то значи? То значи да је СПЦ неспремно дочекала отварање атеистичког кавеза. Ослобођене душе чиниле су шта су мислиле да је угодно Богу, па и ово пливање, без икаквог усмерења. Не мисле наши пливачи да је на Богојављење сва вода света, као што јесте и као што су бабе нас училе да се тог дана свакако ваља окупати у кући. Нити ишта знају о греху, исповедању и промени понашања, а богме рекох, неће ни да чују. Већина људи мисли да је то пливање нешто српско и да се тако исказује родољубље. И то јесте нека врста родољубиве жртве. Извини, уђи ти зими у воду, па се брчкај за свој грош, како предлаже овај професор. Боли професора уво за човекову прехладу или грч.
А код Руса, иако ни тамо купање у процепу леда на води није црквеноуставно, лепо објасне како се то ради, кад се прекрсте, кад изговоре Богојављенски тропар, шта раде после. Све пише.
Шта је ово, професоре?
Код нас, испаде, да човек може да плива зими само без благослова, а може слободно и да умре од богојављанског пливања, само да Црква с тим нема никакве везе. Па, није клир Црква, професоре. Та заблуда је опасан проблем.
Сви се сећамо оног снимка из Подгорице кад пок. Митрополит Амфилохије Радовић на Богојављење седи с крстом у кануу, а пливачи скандирају „Ђедо! Ђедо!“. Је л` то било прављење култа личности? На жалост личи, без обзира што Митрополит то није хтео и што је само у љубави био са својим народом. Па ваљда је љубав у томе важна? Зашто се тад није неко огласио? Него вуна Кићо. Ко је смео онаквим текстом нешто да спочита Митрополиту? А онда, исто ту, на том месту у Подгорици и тог богојављенског дана, са једне стране чујеш „Косово!“, а са друге „Србија!“. Ма бежи, бре, плакали смо сви колико нас има. Од радости. Од заједништва. Од пробуђене свести да смо и ми Срби Једно у Христу и да је Један у свима нама.
Даље, у поменутом тексту, уз који се не дели кеса за мучнину, каже се: „Коначно, садржина програма се може дефинисати више као нека својеврсна спортска манифестација са религијским предзнаком, врло често допуњавана, или „украшавана“, елементима маскенбала“. Нећу да расправљам шта значи „спортска манифестација са религијским карактером“, јер је писац доктор теологије, па није ред да ја, која сам научник за маскенбал, говорим о томе. Али, брате слатки, какав је то маскенбал само у гаћама?! Нит` је бал, нит` носе маске. Ваљда није мислио на свештенике, Боже ме `прости? Једино су они обучени, ако не рачунам и посматраче те „спортске манифестације“.
Можда је, не кажем, негде било и неких реквизита, или чак декора који личе на позориште, но то углавном нисмо видели. Али, бре, један професор београдског, или било ког универзитета, морао би да зна да је маскенбал настао на дворовима, дакле унутра, у 15. веку да би се, прикривањем идентитета – људски виленело. Толико су биле ригидне норме у средњем веку, да се виши слојеви, у време тзв. хуманизма и ренесансе, пожелели мало личне слободе. Слободе да тога дана под маскама макар само разговарају са непознатим госпођицама, јер је то до тада било строго забрањено, али и убиство је могло да се обави, као и данас, под „фантомком“. Тад су се правиле праве маске, а после се исцртавало лице. Али маскенбал је искључиво у затвореном простору. Ако је то било напољу, ако је постојала маскирана поворка, онда је то био карневал.
Сама реч је настала од carne (месо) и levare (скинути), дакле „избацити месо“. Карневали, или маскиране поворке, увек се одржавају на покладе, последњег дана пред Божићни пост. Одржавају се такве поворке и у друге дане, па наравно и код нас, на пример „лазарице“. Етнолог Весна Марјановић је писала о томе, па је ред да се прочита. Госпођа је написала да су те обредне поворке изгубиле првобитни смисао. Наравно, кад је други смисао дошао са хришћанством. Свети Сава није силом гасио те обичаје, него их је приводио смислу. А шта се данас дешава? У Новом Саду је скоро била поворка „машкарада“. Сви медији су писали о томе. Овај професор богословља се није бунио због тога, претпостављам зато што ту поворку нису предводили свештеници. У томе препознајемо став „Шта ме брига шта народ ради! Црква с тим нема везе“. Ало, мајсторе, тај народ у паганској поворци у Новом Саду је крштен народ, углавном. Он је такође Црква. Зашто тај крштен народ пропагира нешто што је дохришћанско?! То је део наше културе, кажу? Не! То је део историје наше културе. А кад ће да стигне у хришћанску културу?! То не знамо. „Наше“ ти је овоземаљско народно хришћанство, Боже ме `прости, ка` Ђекна – није умрла, а ка` ће не знамо.
Надаље, професор је споменуо и литије, а у овом контексту ставио их је под наводнике. Као, ово што ми зовемо литије на Богојављење, то нису литије. Сад се крштен човек пита да ли нас то наш клир зафрква? Лично сам, што би Шојитј рекао, „са ове моје уши“ на РТС чула професора Богословије Бранислава Кеџића да је „Литија, или крсни ход, процесија у покрету (штагар је синонима!), која од давнина постоји у православној цркви. У тој поворци се, изговарају молитве, певају црквене песме, тропари посвећени одређеном празнику и врши се молитва за место или град“ (ми у српском не користимо глагол „вршити“ нешто, него директно користимо глагол, у овом случају је глагол „молити“. Вршити је ушло из немачког језика, од machen. Ми то користимо само за нужду). Али оно што је најважније, Кеџић је дивно рекао да се литијом освећује простор. Као што се освећује време за празнике, тако се литијом освећује простор. Свештенике није поменуо. Ваљда зато што се подразумева да су свештеници и народ од настанака увек у јединству. Али, шта сад? Сад, значи, ови што са попом, иконама, рипидама итд. иду на водену „спортску манифестацију под маскама“ и певају сакралне и профане духовне песме, тропаре и молитве, они не освећују простор? То није литија? Јесте, јер је предводи свештено лице. Е, сад би да укину свештенике и да, ето, нема литије, изгледа... Мора све како је у књигама, кажу они који мисле да су већи и од Светог Саве, и од Светог Николаја Жичког и од Митрополита Амфилохија – заједно. А ми не постојимо...
Кад су у Црној Гори, у Приморју, мушкарци шетали у кратким панталонама с цигаром, жене у хеланкама, с цвикером и разговором „на мобилни“, то су биле литије, јер их предводи свештник? (Ало, бре, па ваљда је ту молитва важна?! Научите нас да се молимо. Како се у литији моли, је л`те, професоре? Па да ли је литија молитва у ходу или променада?). Или кад Приморци машу бакљама са бродица на мору, а нема попа, ни молитве, и то су литије? И кад они с Дурмитора крену на челу са носиоцем крста, који би, да је прота, заслужио титулу „ставрофор“, пре него многи свештеници који су добили тај чин за одређен број година у служби, а и у Служби, дакле кад крену горштаци у литију од 50 км, а не знају ни један тропар, је ли то литија? Па јесте! Наравно! Ти људи су носили Бога у срцу. И наду да ће бити боље, јер не дају светиње. Одбранили су свете зграде, али данас не иду редовно у њих, а ми у Београду не можемо да уђемо у цркве од гужве, а раздадосмо све. За сад само у Македонији, а за Косово не знамо да ли ће да нам узму. Што се народа па тичу светиње на Космету?! То је ствар Цркве (читај „клира“). „То ће Црква, она зна. Шта ја ту могу?!“. И то је најбоља илустрација како је клир СПЦ располутио суштину Цркве. Би они, кад би Бог дао. „Много је мачку говеђа глава“. Неистина је, и на њу ваља сто пута упозорити, да је само клир целокупна Црква, да Цркву чине само „они“, а да народ, који нема појма, а то смо „ми“, није Црква. „Ми“ и „они“ НИКАДА не може постојати у Цркви, јер сви наглас говоримо да верујемо „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Знам да клир ово зна. И то боље од мене, и-хај! Ово не пишем ни због клира, ни због верујућег народа, него да сама не заборавим ко сам. Ја не смем да заборавим да молитва све освећује: и простор, и материју, и време, и људе. Све. Молитва. (Опростите за ово „ја“. То ја сама себи кажем).
И, право да вам кажем, што сам више читала професоров текст, све сам се више чудила. Каже професор „Оваква једна манифестација не би била проблематична када у њој не би учествовали свештенослужитељи као предводници „обреда“, и када Часни Крст, и поред неоспорног поштовања који му неизоставно указују пливачи (па само је то важно!), не би био кориштен као такмичарски реквизит, попут ватерполо лопте (нисам знала да се лопта целива...). Стога сматрамо да би, у циљу чувања свештености празника Богојављења, Часнога Крста и црквених свештенорадњи, морао да се разлучи јеролошки садржај од фолклорног, односно спортског... Чин великог водоосвећења настао је у дубокој древности у оквиру свете тајне крштења која се савршавала на одређене празнике (Велика Субота, Педесетница, Божић, Богојављење, Лазарева субота)“.
Морам нешто да питам овог професора, јер сам једна обична теолошки необразована баба, до душе, ушла у осму деценију, истина, од рођења православана.
Да ли је крст само материјални предмет или је и символички?
Како да разлучим ово: кад се овако грешна, а грешна сам сачувај Боже, стара сам па се то накупило, а баба заборавља, па не зна да ли је све исповедила, дакле, кад се таква прекрстим, да ли је то јеролошки чин или фолклорни, односно спортски? Мутнија сам ти од свих мутних вода, а носим крстић око врата, па после овог текста не знам да ли је и то грех. Да ли ми Срби смемо да носимо крстић, пошто такво ношење није „црквена свештенорадња“? И уопште, где, на пример, пише када треба да се за време литургије крстимо? Нама то нико никад не каже, него гледамо около, па кад се други крсте, тад и ми. А свештеници, ђакони и појци тад се не крсте, на пример. И? Таман мислиш да си нешто научио, а оно кад је на литургији Велики вход, сагнеш главу, па кад свештеник помене нас, ставимо руку на срце као знак да смо то примили и прекрстимо се кад се Велики вход заврши. Кад, одједном, видиш, за време тога, ако има више прота, понеки се и прекрсти онда кад су нама рекли да се не крстимо. Па чекај, брате слатки, је л` ви то хоћете да нас слудите?! Што не пишете о томе, професоре, побогу? Ево Вам задатка, напишите кад се крстимо за време литургије и наведите литературу. Да ми лепо научимо шта је све крст. И да ли смемо да се крстом крстимо кад се уплашимо? Или је код вас крст само онај предмет у виду крста којим се ви користите у свештеним радњама, а ово што се ми крстимо то није крст?
Морам нешто да Вам шапнем, овај народ чита Пролог. У недељу, 25. фебруара смо славили Светог Мелетија Антиохијског. Тамо пише „Када је Мелетије доказивао аријевцима догмат Свете Тројице, он најпре диже три прста, раздвојено, један по један, па их по том склопи уједно, и у том часу показа се пред свима присутним из његове руке светлост као муња“. Мој покојни прота ме је одавно научио да се крстим споро, јер је то јаче од ласера које ме оперише од зла. И Ви уместо да ми те две ствари повежете у глави и срцу, Ви ми причате да се народ према крсту односи као према спортском реквизиту. Велика увреда народа, на жалост. И на крају, да ли је литургија само оно што се одвија у храмовима, а кад изађеш из храма више ниси у литургији?
Ууу, никад краја, свашта морам да питам овог професора... На пример, зашто је овде споменуто крштење на велике празнике? Што нисте написали да су се у раном хришћанству крштења обављала само тада, на велике празнике, и то групно? За кога је ово у тексту овако написано? За оне који то већ знају? За Ваше студенте, као подсећање? За нас? Ако је то важно што сте писали, што се тога не придржавате? Ако није важно, што сте уопште писали? А ако сте хтели да кажете да је тада било освећивање великих вода ради погружења оних који су се крштавали, зашто нас данас крштавате прскањем по глави као римокатолици? Другим речима, пре него што се обратите лаосу, обратите се клиру, али да ставите све запете у текст. Зашто? Зато што клир и не чита шта пише. Клир слуша. Чува породицу, мора. После ће они то да нам објасне на куково лето. На пример ово:
Свети архијерејски сабор је на свом заседању 23. маја 1991. године (проверите) донео одлуку да:
- „ниједан пунолетан човек, па чак ни одраслије дете, не треба да се крсти без припреме и катихизације;
- минимално трајање припреме за крштење, односно статуса катихумена, треба да буде 2-3 месеца, уз обавезан пост од најмање три дана;
- свака парохија (или намесништво) треба да достави надлежном епископу списак својих оглашених (проверу њихове припремљености за Свету тајну крштења врши епископ или од њега овлашћени клирик);
- сви оглашени једне парохије (или једног места или једног намесништва) крштавају се заједно, у склопу свете Литургије, обавезно уз одговарајућу проповед, по могућству уз учешће епископа (сви новокрштени се одмах причешћују);
- дани крштења одраслих треба да буду: Велика Субота, односно Пасха, Божић, Богојављење, Педесетница и један јесењи празник – можда Крстовдан (изузетка може бити само по стварној потреби, са допуштењем епископа);
- Света тајна крштења треба да се врши у духу православног и јеванђелског Предања, искључиво погружењем, уз употребу белих хитона. Свако веће место у епархији треба да стекне своју крстионицу за одрасле (баптистеријум), а где то није могуће, велико буре, украшено са знаком крста (Синоде драги, предлог „са“ се користи само за жива бића, не може да пише „са знаком крста“) на себи, може сасвим добро да послужи као купељ. Лети се може крштавати и у рекама, односно и у мору. Обливањем крштавати када се мора, а нашу наопаку праксу кропљења што пре укинути.
Ово са препоруком да се предложени начин крштавања одраслих према могућностима, са расуђивањем.“
Тако речено на Сабору! Да ли свете тајне имају везе са предметом литургике? Имају. Наравно. А шта Ви, као професор, кажете на ову недоследност? Надређенима ништа, подрђенима свашта? Је л` то неки расцеп у теолошкој професури? Да ћутите где процените да морате? Није. Није расцеп, не брините. Навика, то је само навика. А заборавља се да је Владика Атанасије Јефтић лепо објаснио: „Ми се не држимо као протестанти. Узму књигу, па по књизи...“. Има на Јутјубу.
Наша вера је жива вера. Жива, бре! А Ви нас не учите живој вери у Бога. Ви нас учите формализму, типа „то пише, ово не пише“. То је, бре, лицемерје. Срећом, не знам шта пише о нашим крсним славама у Вашим књигама, али знам шта значи душом прослављати светитеља. Па ако и то хоћете да нам забраните, јер можда и то није по црквеним књигама... Пардон! Нећете? Ах да, да, да. Опростите, опростите. То је старо, да. А Ви сте писали о новим појавама. Разумем. Свети Сава само важи до Вас, до Вашег времена. Разумем. А за мене, он је вечан путоказ за нас Србе.
Смејем се. И крстим.
И констатујем да у наше богословске инкубаторе све више улазе здрава јаја, а излазе мућкови. Кокошију и певаца више као да нема, па да о Богу учиш у кући, него сви у инкубаторе! Један стари свештеник би рекао „Нису они криви – њих не уче“.
Уче их, али овако.
Али, не секирам се. Још у комунизму сам научила „Не бој се, само веруј“. А знам и зашто се славе Часне вериге...
ПС Знате шта сам одлучила? Да у цркви остављам само по 10 динара, па ви видите од чега ћете да живите. А кад изађем из храма, нећу да заборавим сиротињу коју терате. Јесте, знам, има и оних који варају, али у просеку су то мали фолиранти.
Амин.
