СВЕТИ САВО, ЈОГА ИЛИ КОСОВО И МЕТОХИЈА?!

Данас је дан пред заседање Скупштине Србије на којој ће се, можда, одлучити да морамо да нестанемо. Организовано ће доћи они који мисле да морају то да подрже, а неће доћи они који би само да живе. Јер – шта их брига. Кад мало размислим, заправо, сви ћуте. Мук је свуда, свуда око нас, мука је исто свукуд, али је мук јачи, једино се чују они који мучу. А попе ни да мукну, ни да бекну, ни да скоче. Уместо да нас предводи, Црква баш ових дана увлачи паству у дилему: јога или пилатес. Не Црква, грешна ми душа, него клир. Црква је заједница Бога и крштених душа, дакле, заједница Бога,    нас и оних наших који су преминули, а били су крштени. То је Црква, а не само ови што носе мантију. Они се, тако рећи, лажно представљају. Дакле, клир се чешља, као она баба, док нешто тиња. Заправо... 

Не ни клир, него владике. Владика Ћира, и владика Спира. Нису их завадиле жене, немају их, него јога. Један каже да нема штете ако се поставимо у неку асану док нам извршитељ куца на врата, други каже да то нема везе са православљем, него кад зло донесе позив за суд – да радимо пилатес. Јога и пилатес нису исто, кажу.  Да ли је то једина срамота која нас је задесила? Чек` да видимо:

ПЕТРИЧИЋУ, СРАМ ВАС БИЛО!

Јутрос рано пошла на литургију. Пешке. У Храм Св. Саве. Има две литургије недељом. Пораним. Буде ми врућина после. А будем и гладна. И на једном киоску видим новине са карикатуром нашег чувеног Петричића. 

Нацртао, ваљда је оно Патријарх, како неко црквено лице утерује овце у тор, а у тору седи Вучић. Значи, ја сам овца и глупача што хитам на богослужење, јер ме тамо не чека Бог, него Председник државе. Е, сад ћу да Вам кажем нешто, Петричићу!

Васкрс и корона вирус: руски владика открива тајну

За Васкрс ћемо бити ћоркирани. Некоме је баш јако важно да нас понизи. Добро. Није то први пут у нашој, а ни у хришћанској историји. Ни у мојој, ни у вашој биографији. Мало ме секира овај мој бунт што не идем на литургије. Иде ми се, како да ми се не иде... Идем на сваку литургију. И суботом, и недељом, и о светим празницима. Докторирала сам на правосолавној теми. У Патријаршију сам ушла први пут 1956. године да добијем од Патријарха Викентија јаје. Одредио ме поп. Зашто је Бог сад ово допустио? Оно, јесте... молимо се у "Оче наш" "Нека буде воља Твоја..."? Па да... молимо се. А хоћемо да буде воља моја, а не Његова? Па... Хоћемо. Је л` може тако? Ја бих волела да може. Шта ћу кад сам искрена к`о дете... У прошлом тексту сам се обратила атеистима. Овог пута се обраћам верницима.

 Волела бих да сам овакав анђео чувар, ако неком треба... Кобојаги, наравно.

(Ако ме неко буде јурио за накнаду ауторских права, што објављујем ову слику без дозволе, рећи ћу да је то реклама за аутора. Па и јесте. Не брините)

Дижи веру на степен више!

Црна Гора иде ка расплету. Какав ће он бити, само Бог зна. Буде ли немира, кажу да ће албанска мањина у ЦГ од спољног фактора тражити заштиту. А тамо где тај фактор уђе да одржава ред, ту некако оде и комад земље... Таман да се заокружи Велика Албанија. Ова мала, већ скоро да и нема границе са Косовом и Метохијом. Фали парче ЦГ и СМ, па да буде велика.


А може да буде скроз другачије... Да сване лепо јутро без онаквог Закона о вери. Бива и то. Посебно ако досадимо Богу.  То о досађивању Богу мора да се зна, јер шетње нису довољне. "Црква се брани светим животом", рече отац Рафаило. А одговара му све што зна српски: "А шта онда ја то радим, па ми је овако?!". Па, провери. И запамти, ма где да си - дижи степен вере још мало.

Библијски призори у Црној Гори. Да ли је довољно...?

Јесте, ал` зависи за шта...

Има ли користи од литија...?

Литија. Земун. Нови Београд. Чудо у по бела дана! Свако ко живи у Београду зна да је Нови Београд направљен за спавање ситних комуниста. Већи су спавали на Старом Граду. И Врачару. Да, и Врачару... Па и сад се тамо чује милогорски... Највећи црвени су били на Дедињу, али тамо нису биле спаваонице. Тамо су сви били стално будни. Плашили се духова побијених градитеља отетих вила. А будно су пратили и да неко од нас случајно не писне да је Србин. Али, остало је међу њима и староседелаца. За пелцер. Чак се ту створила и комшијска коегзистенција. Свако је ћутао за себе. Јави се на улици тек из пристојности. Једино се послератна деца помешала. Деца к`о деца. И одједном, литија сруши све те поделе. Шта се у ствари у Београду десило? Па срушио се мали комунизам, бре. 

Крај није могао да се сагледа