Не знам да ли је истина да психо-болесник обавезно мисли да су сви око њега фијукнули, а да је он једино нормалан, али се прича да тако размишљају... Право да вам кажем, у последње време, све око себе видим сумашедшије... Можда сам у праву, можда је већина опичила, Боже ме `прости... А можда само ја ветрим, а свет је ОК...?
С тим имам проблем. Пошто моје православно васпитање не дозвољава да у туђем оку видим трун пре него што видим балван у свом, морам, на силу, себе да уверим да је са мном све у реду, као и са осталим људима... Стање је веома озбиљно, па вас молим да ми помогнете да схватим: јесмо ли стварно сви ми побудалили... Ако смо сви, онда сам, значи, и ја. Или су само неки шунути, па нас увлаче у своју лудницу, у коју ја, вала, нећу... А и у коју ме Бог неће дати. Обећао је... Обећао је да ће да ме штити од свакога зла....
Ево приче.
Аутобус, лепши од оног типа "Ко то тамо пева", али топлији по овом страшном белом усијању, прими у своја недра једну професорку, магистра "по старом", и њену дивну мајку, повучених очију из овакве реалности, због непреболних рана који јој је живот резао по души. Пустио баку народ да седне. Супер! Мене су једном нека деца, кад сам улазила у аутобус, хтела да скрљају преко штапа да би заузела два слободна места и - сели су. Један човек отпозади издра се на њих:
- Ало, бре, мајмуни! Трчите да седнете, убисте жену. Па треба за ову трку да вам окачимо и медаље, и дамо стан у Београду на води. Дођите, госпођо...
- Силазим - рекла сам и сишла да сачекам други превоз, да се исплачем од свега: од болова, од деце, и од речника ГСП "васпитача"... Деци "мајмуни"...? Па зар стварно то не може фино? И тако...
Овде - пустили су баку да седне. Ћерка је пре тога баки допунила Бус-плус картицу за превоз, она има своју од школе и оне мирно кренуше да бака позира ћерки сликарки. Ћерка у школи има минималан број часова, није зарађивала ни десетак хиљада месечно, па је студентима држала приватне часове. А није имала ни студената, једно, двоје. Нема народ паре. А онај ко има, он узме све најскупље. Њему нису потребни најбољи, сигурно, само скупи. Или, купи диплому па то прескочи, а за то, опет, они који су стварно добри - нису подобни. Али, Богу захвалне душице, помолише се на ова 142 степена, које "наши" називају "38" и, кажем, седоше, срећне што све протиче с миром који је драги Бога за њих одредио.
Улазе контролори са комуналцима. Бакина карта у реду, ћеркина није. Каже контролор:
- Немате кредита.
- Како? Па у школи ми уплаћују сваког месеца.
- Али сад Вам, изгледа, нису уплатили....
- Како нису? Па сваког месеца уплаћују.
- Видим, али овог месеца нису...
Кад ти скочи жена, коју нико ништа није питао:
- А не, госпођо!!! Ја сам просветни радник! Маркица се не плаћа после 15. јула. То не ради ни једна школа више.
Контролор блокирао картицу, али му би жао професорке са мајком. Рече јој пристојно и тихо:
- Шта да радимо... Морате да платите казну. Имате 2.000 динара да платите на лицу места?
Жена постиђена рече да нема, заиста нема. Па, међу нама речено, иде да одржи час за мање паре. А час није 45 минута, него колико треба. Магистар, са просеком "десет" на два факултета... (Да ли ја сад плачем? Зарозала се...).
- Ако данас негде уплатите казну, онда је три хиљаде, а ако уплатите касније, онда је шест. Али, сачувајте то, па тражите да Вам школа рефундира. На лицу места казна је две...
Сирота колегиница, просветни радник, која мисли да све зна, а коју очигледно нико нигде не слуша, ни у учионици, ни у зборници, ни у личној кујни, искористи још једну шансу:
- Школа не плаћа картицу преко распуста! И то већ неколико година. Не, нису вам уплатили. Не уплаћује се.
Магистар извади личну карту, даде контролору, сви у аутобусу уздахнуше... Болно. Бака је бојажљиво гледала своје дете, дете је умири да се не узнемири, јер нису понеле ни лекове, ни воду. Ма не, водицу су можда попиле. Па ко луд иде напоље без воде, свашта и ја причам... Мирно миловање мајке, заиста умири старицу. Бакина пензија и ћеркина примања избијала су на 30.000 месечно. Муж без сталног запослења, једно дете на факултету, друго одлично у гимназији... Минус 3.000 за казну... А и муж магистар. Бака преводилац. Или тако нешто, тек, бака је вероватно највећи читач у тој кући, има времена, зато.
Познајем ове људе. Пишем о највећим уметницима у овој држави. А и да нису, потпуно ми је нејасно како неко може неком непознатом, из чиста мира, из неразумевања, из непристојности, из блесавости - да угрози живот. Јер кад комарцу откинеш ногицу, оде и стомак. Ова жена, која се непозвана умешала, `ладно је могла да изговори, на пример, 1942, ово:
- Они су Јевреји. (Наравно, из жеље да објасни. Ово је прејако? Али, ово и јесте баш за поређењем са Јеврејима. Будала може да каже "Па рекли су да сви Јевреји треба да буду пописани". То ти је то. А што неког то кошта главе, то спада у оно "Па, шта ја ту могу, рекли су"... Знате колико нас времена дели од тога? Николико. То време је стигло у целом свету. Само... Није још постало масовно...)
Просто не могу да разумем, а не могу ни да прихватим, да смо као нација изгубили разумевање једни за друге. Питам се, какво је то лудило да контролори и комунална полиција имају више разумевања за нечију невољу, него колега? Ма, не морамо ми да помогнемо, често и не можемо, али бар да разумемо. Да будемо они Срби који су прекинули рат да би непријатељ покупио своје рањенике. Непријатељ, еј! А ми сами од себе и међу собом правимо душоваднике, као да их немамо споља колико хоћеш...
Мој шустер Бора, који се вратио "из Немачку" и поправља народу домаће криве штикле, рек'о ми је пре неки дан, баш пре овог топлотног невремена:
- Господјо, гледам, тако сте ми лепи... За које тје вам тај штап?
- Да бијем, ако затреба, мој гос'н Боро.
- И, тје бијете! Дама тје се бије с руљу. За то има народна милиција, она тје бије народ.
Насмејасмо се и разиђосмо... И свако утону у своју муку, молећи Бога да не полуди. Јер Бора нема муштерија, а ја нигде ништа, само ово мало вере. Тешко је...
А можда смо сви већ поблесавели? Па се не дамо... Уместо розе и белих таблета, пишемо и читамо. Храбримо се и исповедамо једни другима.
Има нас још.
То је добро :)
