Добила сам једно писмо... Не знам шта да мислим на ову тему. Хајде заједно да прочитамо ово, па да видимо да ли овакве ствари треба да нас се тичу...
"Колико
пута смо се запитали, гледајући добро уметничко дело, оно које у нама пробуди
најплеменитије емоције: “Боже, да ли је аутор и у свом приватном животу овако
танано пажљив, овако осећајан и нежан према својим најближима, према родитељима
својим, према партнеру, према својој деци, уколико их има?” Често
верујемо да је уметничко дело управо одраз ауторове душе, ауторовог срца, јер то је његов најважнији
материјал за рад. Често смо и у праву. Али, нажалост, неретко смо и у криву.
Познајем
аутора који је врхуски стваралац, неоспорно даровит за област уметности којом
се бави, коме су уручена јавна признања за допринос српској култури, а који
злоставља своју супругу и своју децу. Емотивно, физички и економски. Tо не би
била посебна новина да теме,
којима се овај аутор бави у својим уметничким делима, нису
управо најсуптилније емоције угрожених људи, емотивно гажених жена и деце, патња његових ближњих и патња његових сународника. Дакле, обрађује теме хуманости и етике. Он у својим делима
показује изузетно познавање људског бола и то доследно естетизује. Речју, вешто и уметнички
писмено употребљава туђу патњу да би освојио престижно место у историје српске уметности. Јер,
наравно, сви знамо, бол, понижење, мука, саставни су део живота, а уметност
сведочи потпуну
истину, не само оно што
је пријатно и радосно. Дела овог уметника буде семпатију публике, буде
осећај одговорности, буде, до душе неистинит, закључак да је и аутор лично саосећајно и
одговорно биће.
Шта
се, у међувремену које траје деценијама, управо у периоду док он ствара, гостује
на телевизији и говори о етици и естетици, дешава у породици чувеног уметника? У приватном животу ове личности нема
никакве сличности са претпостављеним саосећајним аутором. Приватни живот аутора
крије четворо деце који су његови таоци, којима он отворено каже да му нису важни,
на које виче, које вређа и понижава, угрожава им здравље и достојанство.
И још нешто... Приватни
живот овог аутора таји две супруге. Прве, која се развела, јер ју је поменути
аутор варао и у брак донео ванбрачно дете, а после развода, оставио годинама
без помоћи,
јер уопште није
плаћао алиметацију за децу. А и ову другу жену понижава, јер ни она, по њему, није
довољно добра, као ни претходна.
Кад је о алиментацији реч, овај
уметник се ослонио на државу која прописује месечну алиментацију у вредности од
5.000
динара, пошто су
уметници угрожена врста (ово није
иронија, у Србији уметници и јесу угрожени егзистенцијално). Али, дотични уметник није
плаћано ни ту минималну своту, или је плаћао спорадично након што би био тужен.
С
обзиром на то да
није физички повређивао
децу, наша, да наша држава, и правосудни систем у њој, омогућили су виђање деце оцу који
их психички злоставља. Центар за социјални рад, након неколико пријава коју је
мајка поднла, није предузео -
ништа. О мајци у овој позицији, бившој жени
аутора, не треба ни говорити кроз шта пролази. Па и не мора се говорити. Кад се само погледају уметничка
дела њеног бившег
мужа, види се да он одлично зна како јој је, али не
хаје.
Она
просто није
у комисији која би му за труд доделила јавну награду, па шта га онда брига.
Е,
сад...
Могао
би неко рећи, па добро, не сложе се људи у браку, разведу се, уметници су иначе
осетљива бића, горепоменути пример небриге државе је, малтене, опште место,
Центри за социјални рад не могу да спрече убиство у њиховој згради, а камоли зауставе
тамо неко психичко злостављање по приватним кућама, чему онда ова прича? Па,
због лажне српске историје уметности, кривотворених вредности, незаинтересованости
или лицемерја институција.
Јер,
и други брак поменутог уметника крије још једну унесрећену жену и још двоје злостављане
деце. Плодан аутор! Мисао да је уметник намерно злоставља своје ближње како би
постигао уверљивије, истинитије дело, логична је, али је тешко поверовати да
држава, тј. институција културе коју сви ми плаћамо, јер и ми смо део државе, дакле, тешко је прихватити да сви ми заједно, подржавамо
и награћујемо - монструма.
Чак и да није злостављач уметности ради, ми смо свеједно тапшали
једном „хуманисти”, који је прегазио жене
и децу на путу до бине,
до пијадестала...
Да ли треба да вређамо награде тако што их додељујемо недостојнима?
Једини
разлог због којег не наводим име овог, сад ћу већ свесно и намерно написати наводнике,
дакле, овог „уметника”,
је чињеница да четворо недужне деце носи његово
презиме. Тежини судбине која им је доделила оваквог оца, нехумано би било дадати и јавно оглашавање њихових мука.
Често
читамо у историјама уметности да приватни живот аутора не мора имати везе са
уметничким дометима његовог дела. Дакле, етика и естетика, не морају бити нужно
повезане. Можда је то тачно за уметничка дела чија експлицитна тема нису етички
садржаји, али,
у
овом случају, тема дела поменутаог аутора је - етика. Читав уметнички
опус је везан за хуманост и етику.
Да
ли ико у институцијама културе познаје елементарно приватни живот уметника који
својим делима утичу на формирање идентитета и етике нације? Да ли нечастан
човек може бити почашћен угледом, тј. показан јавно као пример, узор осталима?
Да ли би ико смео да да се угледа на овакве неличности које манипулишу емоцијама,
душом, етиком, лепотом и добротом? Да ли ико мисли о томе колику штету часним
уметницима праве јавне подршке нечаснима. Колики бесмисао то уводи у целу једну
важну честиту професију која се бави људком душом и смислом живота!
Сигурно
не мисле институције о овоме о чему говорим. Институције истичу
уметника који је тако пуно постигао, а
да ни плату није примао, што
је за сваку похвалу од државе. (Вероватно је човек слободни уметник, додајем ја). А,
истина је да је све то
постигао тако што је двадесет година крао из уста
храну својој деци. Није прихватао да ради нешто друго да би их нахранио, да би
био одговоран родитељ. Гледао је он сит, њих гладне као материјал за рад. Издржавале су га жене, које су радиле, пензије
његових родитеља и пензије његових ташти. Но, истовремено, исти “уметник” je, дао
пуну подршку држави Србији у њеним, сад већ вишедеценијским, настојањима да
уметници не добијају никакве доприносе ни плате, јер, ево примера, може се,
може се без ичега направити врхунска уметност. Да не може, не би ни награђени
уметник могао.
Могло
би се рећи:
„Па ко
ће и
како да истражи приватни живот аутора?! То није могуће?!“. Moжда није могуће кад је
у питању неки интернационални конкурс. Али, наш град је у питању, наш човек је у
питању и знам велики број његових колега који знају какав је муж, отац, син,
пријатељ... али њих није брига. Па
да, то није њихова ствар - то је приватни живот
колеге. А и што да се замерају будућем великану! Може им добро доћи ћутање кад
им затреба награда, а великан ће свакако бити у комисији. Плате ионако нема.
Јесам ли и ја овде? Не, нисам. Да не да Бог да тапшем погрешном...
Ја
само питам, господо уметници и историчари уметници, да ли је данас ручало ваше
дете? Да ли и ваше дете плаче у углу неке собе док у галеријама и филмским и
позоришним дворанама јавно промовишете своју бригу за „општу” патњу деце и
жена, патњу која се, врхунски уобличена у уметничко дело, тиче свих нас? Шта је
са вашим најважнијим даром, најважнијим делом, господо уметници – питам вас, арогантни,
не чудите се, питам – ШТА ЈЕ СА ВАШОМ ДЕЦОМ?"
---
Сад ја.. Драго ми је да је мени неко послао писмо да видим да ли је то за Блог фркет. Значи озбиљно доживљава моје писање. Хвала. Објављујем га, молећи се Богу да почне да лечи душу овог уметника. Јер, његова уметност је класична психолошка супституција. То вам је, бар тако се у литератури наводи следећи пример, као кад имате хирурга-убицу, који је, да не би био месар, изабрао друштвено прихватљив позив. Он добро ради свој посао, да се никад не би сазнало какав је у ствари...То имате обрађено у турској серији која сад иде код нас "Кара пара ашк", где богат човек има фонд за стипендирање добрих студената, који су приморани да за њега шверцују драгуље и тако перу паре, а на крају им узме и прода - органе. То ништа није непознато. Али је овде отворено више других питања.
Прво, како смо ми, као публика, увучени у ово? За наше паре...
Друго, какав је положај центара за социјални рад у Србији, ако су им руке везане, практично? Ја била у Шведској. То какву улогу имају њихови центри, па то је да умреш од страха. Да ти одузму дете ако оно стално вози трицикл без кациге... Трицикл! То је ствар државне социјалне политике. И нема везе са извршиоцима. Извршиоца може да боли уво за посао, али ће га изгубити, ако има система контроле.
Треће, колико је патологије у нашем друштву? Овде није реч само о уметнику. Он ради само оно што је последица његовог васпитања. Растао је без љубави, то је сасвим евидентно. Његова уметничка дела могу бити и апели, патња његове душе. Но, и не морају... Али шта је с његовом децом? Колико је таквих...? Где смо ми то запали?
Четврто и најважније, хтели не хтели, ми морамо да схватимо да је једина брана злу у друштву - побожност. Човек кад има унутрашњу арматуру, тешко ће да буде сломљен. Све ово што нам се дешава је манифестација наше духовне, етичке, интелектуалне, емотивне, физичке и интерперсоналне слабости. И - опомена! То не може причом да се лечи. У противном, ово није крај.
То ја мислим о овом тексту.
