УБИТИ ИЛИ НЕ УБИТИ?

Прочитах данас неки проглас за спас Србије... Међу потписницима нађох имена која нисам ту очекивала. А  требало је ... То су углавном људи који се политички појављују у јавности, од чега само они имају користи. Новчане 😞 Ту изузимам мог омиљеног пливача. О њега смо се огрешили онолико, па му се извињавам, онако из свег срца. И док ће ови крајем овог месеца имати скуп са око хиљаду људи у скупом хотелу, у истом том граду одигравају се разне драме о којима они ништа не знају. Али, ама баш - ништа.

Ово нађох на неком руском сајту, али ми се чини да овај призор није толико источно...

 Ако, пак, знају, а ништа нам нису рекли, па - који ће нам онда? Само нека се они лепо распореде на своје будуће функције. То им је ионако сад најважнији посао, као уосталом и другим "системцима", ("Системци" су људи који добро живе у сваком систему од - система. И није важно шта раде, важно је да то од неког наплате). Овог пута ће се, дакле, састати у том хотелу да одлуче како ће да ме убеде да им ја те функције омогућим. Е, заболе ме. И онако ће то да им омогући онај који им је платио тај скуп за хиљаду људи.

За то време, шта се дешава? Не знам баш шта све... Ја ћу да пишем о оном што сам чула на пијаци, па ако није истина, праштајте и молите се да не одем у апсану. Реч је о школи. О школи у коју сам и сама ишла неко време.

Да ли горња слика, очигледно припитих младих људи, има везе са мојом школом? Па... Као метафора  има. У неку руку, да. Реч је о ужасу који се десио на екскурзији у Риму, а ужас је био сакривен у пићу, пиће у ученицима завршних разреда. Истина је да је разредна свако нађено пиће просипала пред ђацима у каду у њиховим собама. Али, они су богати. Има се, може се. Та екскурзија је коштала око 60.000 по ученику, а било је сличних за 30.000. Разумни родитељи су питали зашто би безвезе давали дупло више пара, али није вредело. Богатијим родитељима то је било cool. Има се, може се. Ово је истина, то знам. А да ли разредни старешнина не може бити разредни, ако неће да води децу на екскурзију под условима на које не може да утиче, то не знам. Али, ако је стварно тако, Бог нека им је у помоћи. `беш ти тај пос`о.

На екскуризијама у иностранству, први задатак разредног је да моли Бога да му не киднапују неку девојчицу. Кажу да се то стварно догађа белим девојкама. И онда разредни мора стално да броји ђаке. По цео дан броји децу. Онда се моли Богу да негде не експлодира нека бомба. Јер то се дешава, зар не? Ноћу празни  посуде са алкохолом. И не спава уопште. Онда кад дође трећи дан, онесвести се у кревету, јер разредна није прављена за доживотну будност, нити са очима около главе. Е, тад ђаво задужен за пиће код младих људи, доведе сву припиту децу у собу једне девојчице да одреагују на њен отети мобилни телефон и приватне поруке. Притом је набеђујући да је повредила нечије религиозно и национално осећање. Пијана деца бране нацију и религију тако што урнишу своју другарицу?! Бог је очигледно за њих негде далеко, а не у њиховој другарици из разреда. Нападнутој девојчици је отпао прамен косе. Разболела се. Пао јој имунитет. Још не иде у школу. Од тридесетак деце, само двоје хоће да јој кажу "добар дан" или помогну да надокнади градово. Остали се "не мешају" или су "антипротивни". Збили се око зла. Па, тако је то... Зло се удружује, а добро је усамљено. И онда је зло јако, јер је удружено. А има и бољи маркетинг. И све тако док им се имена не прикажу јавно... А онда се понашају као затечене бубе у кујни кад се упали светло - укоче се.  И разбије им се заједништво у злу. То се време сасвим приближило... 

Какав демонизам у школи која слави Светог Саву! У моје време бар тог лицемерја није било. Славио се друг Тито и - пунктум. А да ово могу бити последице, то тад нисмо ни слутили.


Родитељи поменуте девојке спомињу тужбу. У школи решили да сами све доведу ред. Па то не може тако, кажу! "Добро су се сетили" је реченица која не би смела да се више везује за професоре. Ево зашто:

 Америчке средњошколке у посети Јапану. Леле, а ове наше избегавају фискултуру... Три пут месечно имају циклус, тако се правдају. А не могу ни да тапкају лопту, да им се не одлепе нокти. Истина жива

Нисам знала да је овај СНС министар донео одлуку да се измени закон некако тако да су њиме од ове године заштићени и професори. Нигде није ни до сад стајало да они нису заштићени, али није писало ни да јесу. Само је писало да ђаци не могу бити избачени из школе. У оквиру тога, ученици су могли да раде шта хоће! У овој мојој бившој школи дешавало се да професор заплаче у сред предавања! А ништа им не може. Кажу да се једна девојчица скинула до пола гола на часу и да је професор напустио учионицу. Није могао да гледа дете. И ништа јој не може. Штитио је закон!

Каква су то деца? Па, пљунути родитељи. Да станујем преко пута школе, моје дете ту не би ишло ни онда кад сам ишла ја, а камоли сад. То је центар града. Ту има дивно васпитане деце, али има и бахатих. Зашто кажем "бахатих"? Зато што се зна ко је ту, после Другог светског рата, могао да се домогне туђег или да купи нов стан. Па "нису сви бахати"? Ма, нису, наравно. Али они који јесу, сами су себи највећи душмани. А и ми страдамо, ако нисмо од те феле. У моје време, ко је био из реакционарне породице, као ја, тај је награјисао начисто. Не зато што се нешто посебно радило деци "народних непријатеља", па сви смо били другови пионири и другови омладинци, него нисмо били агресивни, као деца неких, не свих, партизана. Имали смо тзв "домаће васпитање" које у основи било хришћанско. Ишли смо и ми на радне акције, али су команданти и чланови штаба били омладинци из партијских породица. Привилеговани до дана данашњег.  Али су и према њима родитељи били строги. Праведни. Шта је неке од њих мучило, па су они мучили нас, нисам никад открила, јер се нисам ни бавила тиме. 

 Не, нећемо ми на сметлиште Европе. Или хоћемо...?

Тако је и данас. Родитељи, политички утицајни и финансијски моћни, одржавају школу уместо државе, па се тако и понашају. Као да је школа њихова, а не државна. Њихова деца смеју све. А професорима стварно била укинута равноправност са ученицима? Машала! Кажеш детету које лудује на часу да изађе, оно каже "Нећу!" и шта му можеш?! Ништа. Само да се скупљаш од стреса. А имаш код куће и своју децу, шта да једу? Шта да једу деца просветара, ако им родитељ не пристане на понижавање на радном месту? И ако не престане пет дана да броји децу на екскурзији? Мора ли наставник да осећа мирис вутре, а да сам не дува? Имам утисак да се професори довозе у школе са лисицама на рукама, које им се скину кол`ко само да напишу нешто на табли... И притом морају да раде по програму од којих их хронично боли глава. И за које их никад нико није ништа питао. А и кад их пита, па то му дође pro forme. Срећом, нису сва деца деца буџована. Али су таква сувише често - жртве. 

Да ли је ово све? Не! Не бих ја писала за мало. Има сад могућност на Инстаграму да уз слику коју објавиш, поставиш и питање на које се може кликунути на "да" или "не" (на енглеском, наравно, али ја нећу да му робујем). И шта су ових дана радила деца из моје бивше школе?

Убити или не убити?
 

Ђаци завршне године ставили су слику свог друга на Инстаграм и отприлике питала "Убити или не убити". Запањени младићеви родитељи оду у школу, где им кажу да су се деца "само шалила". Шалила се...?! Отац не буде лењ, ни малодушан, оде у Министарство, али оде и у полицију. Тако кажу. Била већ полиција у школи. Тако чујем на пијаци. А то је раја из краја, све се зна. То што је била полиција јесте важно, али је важније што су професори полудели, у најлепшем смислу речи. Стигао им допис да не сме нико да их мучи у школи и њима свануло. Па, чекај, бре, кога још у природи муче младунци?! И то до бесвести...? Да се ово десило прошле године, гарант - ником ништа. Као што и јесте било до сада. Па ову прву девојчицу нису напали  на екскурзији први пут. Не. Она се већ разбољевала због туђег насиља. А одличан је ђак. И сјајан човек, кажу. И ништа није било у смислу казни виновника. Сад су ти "виновници" постали пунолетни. А ни полција није блесава. Па они најбоље знају шта је вршњачко насиље и шта је сајбер криминал, односно, веб-узнемиравање.

И док се овде дешава борба између добра и зла на живот и смрт, у скупом хотелу ће делити будуће функције они који немају појма да се то дешава у сваком сегменту нашег живота. И још ме позивају да их подржим. Да их не знам, а много од њих познајем или им знам дела, можда бих се преварила. Срећом, не хватам се на њихово бућкало.

Само морам више да се молим...