Децу више не васпитава школа. Школи је забрањено да буде васпитна установа. То не дозвољава НСП ("Нови" светски поредак). А ми се на то уништење родитељског капитала примамо к`о муве на лепак... Ја јесам стара, али нисам застарела. Фарбам се у платинасто са понеким љубичастим праменом. Кад се то први пут опере, постаје боја меда с црвенкастим. Па нисам луда да идем лила на штрафте кроз град... Шта ће Бог да ми каже на ту моју инфантилију у седмој деценији - немам појма. Молим Га да се пре смрти уозбиљим. Дакле јесам за новине, за радосно, за лепршаво. Али не за блесаво. Блесаво је глупо.
Јесам модерна баба, али нисам ово
Зашто једна баба хоће да прича о моди? Зато што је стара и научила је да прави разлику између моде и глупости, између моде и "сељаније", између моде и сатанизма. Баба зна шта је грациозност младе девојке. Зна шта је елеганција. Таква је. Таква је баба. Баба која повраћа на кич. А пошто није дамски повраћати јавно, она то изнутра, с дубоким уздахом... А сад ми је непрекидно мука. Од блесавости девојачке. Од њихове неупућености у финоћу. Па ко ће њих да узме једног дана?! Хоће ли им родитељи купити и мужеве...? Има таквих зетова на тржишту... У татином партијском подмлатку посебно.
Шта ми се згадило? Ма ништа сад... То ми се десило одавно. Сад ми се само тај хроничан бол претворио у акутни због матурских прослава. То је постала једна скупа џиберија, да се, оно мало нормалних ("нормалних" условно речено) пита зашто родитељи то дозвољавају. Шта? Па, ево шта ми испричаше како то изгледа.
1. Школе у центру Београда организују прославе матурских вечери у најскупљим хотелима. Посебно су на цени неки. То кошта 7-7.500 динара. Па, бре, ручак за свадбу кошта 30 €! Шта у време поста за клинце кошта 60 €, ако свако плаћа своје пиће после оне флаше вина која стигне на сто?! Па... Има разлога да толико коште. У то је урачунато све што деца изломе... Ломе?! Ломе, јашта, као да су Грци, али не ломе гипсане тањире, него лупају чаше, онако пијани. Нико их не опомиње. Па платиће. Матурски се "слави једном у животу".
2. Сад постоји нешто што се зове "испраћај на матуру". То ти пред хотел дођу родитељи, пријатељи и онда се они ту сликају и то траје од 20 до 21 час. Сећам се да сам пре једно 30 година гледала слике из Ријеке са прославе тамошње матуре. Тамо су у хотел одлазили родитељи, нона, дид, тета или барба, и са децом и професорима су славили дотадашње школовање деце. После тог дана, деца су иначе већ постала пунолетна, они одлазе у живот, правећи своје изборе. То је матура. Одрастање. С девојкама су долазили пратиоци. Имале су дугачаке хаљине. Пратилац би јој даривао букетић и допратио би је до стола за којим су већ седели они који су је одшколовали. Била је то свечаност за - све. Хаљине су биле из Трста, а читава та церемонија са Дивљег запада, али оног углађеног. Оног који је хтео да буде фин кад је завршио са Индијанцима, па би да му деца свирају клавир. А ми? Од свега тога, наши родитељи - само до уласка у хотел. Ко хоће да уђе унутра и он мора да плати 7.000. Могу да уђу и странци. Исто 7.000. Плате и могу да гледају нашу децу. Нико се није пријавио ове вечери о којој сам слушала.
3. Матуранти улазе у салу следећих сат, сат и по, два. Свако са својим пратиоцем. Па, опет шкљоцање у неколико позитура. Ако неко нема пратиоца? Уђе сам, ваљда. То важи за гимназије. На друштвеним смеровима има више девојака, на природним момака, па то некако прође. Струковне школе...? Па, женска струка се договори са мушком. Ал`, бре, док уђеш, има да чекаш да се они пре тебе усликају. Да ти отпадну ноге од штикли. Срећом, све носе резервну обућу у торбици да се преобују. Тако се радило у Србији ваздан. До вашара у гумењацима, по глибу, а после се преобујеш, и опет тако кад пођеш кући.
4. Онда иде говоранција: директор, па разредне старешине, па водитељ и тако...
Не знам кад једу и шта једу, али знам да је мрсно, иако је крштеним људима, условно речено, забрањено то да раде у време поста. А Петровски је пост.
Не знам кад једу и шта једу, али знам да је мрсно, иако је крштеним људима, условно речено, забрањено то да раде у време поста. А Петровски је пост.
5. Е, после почиње трагедија српских будућих "елита" - избор за мис. Пријавиш се сама или те пријаве. Шта је ту трагедија? Што се девојке, као стампедо, поломе да се пријаве. А како се бира најлепша? Вриштањем. Добро сте прочитали - вриштањем. Водитељ има неку справу за мерење буке и што више деца вриште, то је девојка лепша. Лепота се изражава у децибелима... То вриштање није емотивно пражњење. То је - сатанизам. Не знам... У Србији је завладала нека мода вриштања које је везано за гласање. Ја лично вриштим после... Али, некако, више у себи... А сад ми дође да вриштим унапред кад помислим да ће ови једног дана да воде земљу за коју су изгинули милиони...
6. Онда једеш, пијеш, па се изујеш и на - сто! Игра се на столовима. Тај простаклук свет још није видео. Да ли се једна лепотица, као што је била Грејс Кели, пела пијана на сто да би се удала за принца? Или ће ове наше да љубе све жапце редом једног дана...?
Грејс Кели на венчању са принцом
Да ли овако све почиње?
Или овако?
Не, ниједан родитељ ове пијане деце на матури сигурно није ово са фотографија радио свом детету. Па, не би завршило школу. Него им није показао, не рекао, него није показао шта треба да се ради. Тако би им деца научила да није све корисно радити у животу. Чак иако је матура "само једном у животу". Цео живот је - само једном. Зар треба овако да га проживимо? Шта су вредности - учи се у кући, примером родитеља. Тако нас је учио Патријарх Павле. Ал`, ваљда, није имао кога... Тако изгледа.
Сећам се да сам једном читала у "Времену" како су се некад "славиле" матуре. Једна госпођа је рекла да је матурирала 1949. Да је десет девојчица било ослобођено матурског испита, јер су биле одлични ђаци, десет девојчица је полагало тај испит, а десет је понављало разред! Славља није било. Сведочанства су им уручена у школи. Оне су после правиле музеје, лечиле, предавале, зидале, возиле трамваје, судиле... И све су се приде бавиле нечим: спортом, техником, игром. Ишле на игранке с музиком уживо. Тад игранке биле на све стране. Само се беласали жипони. Сад деца не знају да играју, ако не иду на фолклор. А и то је постала посебна крими-прича. Некада је девојкама било битно тело. Сад само нокти. И марка. Остало ће да уграде после. Памет, срећа, спокој, добар пород од доброг семена - не прави се од силикона. И није бренд. Марка.
И ја сам волела да се модирам. Волим и сад, али не као моја кума. Не умем тако. Она може да бира да ли ће да буде стилиста у Паризу или Њујорку. Има стила. А уме и да игра. Била солиста. Ма, ни ја нисам за бацање. Нисам, до душе, као она. Али нисам ни проста.
Наше будуће девојке су, судећи по матурским прославама, углавном - просте. Достојанство очигледно није на цени. Завршни простаклук им је организовала школа, а родитељи платили. Професоре нико ништа не пита. Професор Вујић би данас умро на првом часу. Не би ни стигао да скине шешир.
`Ајмо, руке горе, елито!
