понедељак, 09. јул 2018.

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ



Људи чешће ћуте из страха, него из пристојности. Као да су овце, Боже ме прости. Знате да су овце најплашљивије животиње? Зашто? Зато што су кратковиде. Стварно, стварно. "Овца кад му види очи, ни да бекне, ни да скочи. Овца не сме да се брани. Вук се њеним страхом храаа-аниии!" Ма, јок, не види овца очи вуку. Она се препадне на саму помисао да је у његовој власти. А није. Јер наш пастир није вук, него Бог. Такви смо и ми. Плашимо се глади, смрти... Имамо и децу.  Зато и носимо пелене на послу. А зло се нашим страхом храни. И мисли да ће још дуго, дуго, у векове векова, сваког месеца имати хиљаде и хиљаде евара од наших суза. И мисли да ћемо сви носити пелене и доле и горе, и да ћемо сви ћутати јер ће нас плашити сопственом бездушношћу. Зезнули се. Више нико не ћути 😀. Прорадиле рупе. Рупе у земљи у које су сахрањиване тајне.
Је л` ово из бајке "Ко се боји вука још, три за грош, три за грош..."?
Није, само опуштено. Лаганица.

Сад ћемо прво да се вратимо српској народној бајци. Је л` тако, децо? "Такоооо је, баба". (Моји сви знају да сам баба, ал` да напоменем. Много ми се свиђа да будем слатка бакица, па вас молим да то приметите). Данас ћу вам причати српску народну причу "У цара Тројана козје уши". Завалите се, полећемо.


У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ



Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.



Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.



Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивања најпосле одговори да има нешто на срцу. али не сме никоме казати, „а да ми је”, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.” Онда му мајстор рече: – Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па три пута у земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче главу и у три пута рекне:

– У цара Тројана козје уши!

Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.



Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

– У цара Тројана козје уши!



То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

– У цара Тројана козје уши!



Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?



А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

– У цара Тројана козје уши!



Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

И чича Мича, и готова прича. Е, ал, није! Није. Почеше да се отварају разне рупе. Нове рупе. Не ниче ништа за свирале, нема се кад, него се као смрдљив мирис извија шапат:
"У једним нашим новинама - побуна". 
"Што се буне?!". 
"Неће да носе пелене на уста!". 
"Шта се десило?". 
"Газде ће ваљда да издају саопштење, па ћемо знати више, сад мора да се ћути". 
"Аааа, добро. Значи, "У цара Тројана козје уши"...?


Е, па, Тројане, јеси ли ти баш ово хтео...?

"Псссст. Само ослушкујте тај хук..."
"Који хук, баба?"
"Ћути, бре! Ћути да чујем. Најбоље се чује кад је тихо... Чујеш?"
"Чује се, да... Шта је то? Баба, бре... Плашим се."
"Вуна кићо, а, бабино? То је нема српска бајка. "У цара Тројана козје уши". Да... Кад мислиш да се ништа не зна, тајна се преноси кроз етар по целој нашој земљи и иностранству. Преноси се од мог до твог поштења, од твог до мог достојанства... "Засвирала фрула у пастира".
"Баба, немој да певаш! Причај! Ај` опет."
"Да, баба, шта је било после?", додаје други гласић.
"Ћупићи бабини, још није било после. То ћу да вам причам на немачком".