среда, 04. јул 2018.

ПОЛАКО СЕ ПУНИ...

Јесте ли приметили да се не раздањује? Црни облаци преко дана, ноћ - ноћу. Помрачина увећава страх. Болан чека зору. Намножиле се утваре, мисле да су живе, па лапају на све стране, руше све пред собом, мисле да никад неће сванути. Сиоромаштво постаје илустрација насиља... Зебња - природно стање.

 

Имам утисак да сам близу краја... Не баш свог личног, а и тог, него свог друштвеног и државног живота... У чему видим крај? У експлозији ентропије. Шта је увек уводило ред у мој живот? Закон. Природни закон, државни закон и духовни закон. Ово последње највише. Наша домаћа васпитања су само остаци нашег духовног хришћанског васпитања, стрељаног у комунизму. Неки смо преживели. Сад жањемо. И кусамо. А чаша се полако пуни... Пуни... Пуни... И пуни. Чиме?

  

Не знам тачно чиме. Не видим добро, рекох, стара сам. Па су ми поставили на улици новогодишљу расвету од ране јесени до касног пролећа, да видим боље. Хвала им. Мада ми то више личи на ишкрабано дрвеће по мрачном Булевару. Пребаце оне сијаличице преко грана, па изгледа као ижврљано дрво. Ижврљано дрво које, онако ђиласовски младо - плаче... Од радости, да. Сад су то уклонили, ваљда и њих било срамота, мада нисам сигурна да је то разлог. Треба и срамоту имати... Па, рекох, не видим чиме се све пуни ово наше трпило. Или се стварно смркло.  

 

А и, брате, не раздањује се. Кад се раздани, удари запара, влага као у Сингапуру, само није толики ред. И стандард.  Влага нас подави. Умиру ми вршњаци. Па ко ће? Младих овде више и нема. Кад уђем у превоз, нема ко ни да устане. Све грђи од мене.  

 

Светлост стиже изнутра, од оних којима је упаљен жижак стално. Али и тај духовни жижак гасне. Зацрнело се и међу црноризцима. Ил` хоће паре, ил` у екуменисте. Али, руку на срце, има и међу њима који су саблажњени, али су у великој мањини. Кад би ти се неко од те црне већине насмешио бесплатно, сунце би те огрејало. Нема тога више. Укинуто. Чује се улицама: "Бежи, народе, тамо! Дај паре и бежи!" Пара немам, а да могу да бежим, могла бих и да играм. Речју, душе су нам потамнеле, па зато мало светла има. Али, ај` баш да и ја не мрачим додатно...

 

 Прве вести које сам јутрос чула су биле везане за Меркелову. Каже да је нашла концензус са својим коалиционим партнером Зехофером у вези пооштравања односа према мигрантима. Као, неће моћи више да се шврћкају, него ће бити у камповима у близини граница. Немачка ће накнадно одлучивати о депортацији.... (Ваљда сам добро разумела. Проверите). И депортоваће их - где? Аустрија изводи војску на границе... Мислим, према Словенији и Италији. Ми одавно знамо да се прича да ћемо бити једно легло...

 

Мени то дође природно. Не интересује те Косово, Бог ти пошаље ислам са друге стране. Далеко да имам нешто против било чије праве вере. Па Бог је Један. Него сам против набијања на колац зато што сам кауркиња. А то није само мој страх. Осећам га у ваздуху кад идем на пијацу. Лебди. Она влага почиње да дави и сама. Плус ово.

 

 А безакоње, мислим на непоштовање Божјих закона, јер ови наши су увек мање важни, веровао то неко или не, дакле, безакоње је толико да нас чека жестока опомена да се вратимо истинским вредностима. Која је највећа вредност? Однос човека према Богу. А пошто то данас мало ко разуме, а служио би се кад би то разумео, да се спустимо степеник ниже. Однос човека према човеку.

 

Овако нехуман однос међу Србима никад није постојао од како нам је семе никло. У фирмама мељу људе као машином за месо. Не мисле на Бога, јер за Њега н не знају, па то није ни чудо, него не мисле на своју децу. Нећу сада да се упуштам у то да ли је грех лични или се преноси, али грешно понашање родитеља не може примером добро васпитавати децу. Ми не знамо за ону нашу, еј, нашу, изреку "Не стигле те материне сузе". Само би се у мојим Србија утопила. Мојим, материнским. Толико патимо због оног што деценијама општина ради нашој породици. Ал`, срећом, одемо на Литургију и Бог ми сваки пут отре сузеце и загрли. Упркос општини, а захваљујући Богу, у нашем дому нема тврдих срца. Не бар према људима. Према злу - да.

 

А безакоње, у смислу непоштовања Божјих закона, после неког времена, почне да се очитује у сваком погледу: у пљачки, корупцији, пијаним матурским скупим вечерима, глади, болести, самоћи, хаосу, дечјем насиљу, кладионичарској зависности, паралисаном превозу, кварном откупу, неважним вестима, просветној обесправљености и глупости, научној моралној наказности, лажи, недржању речи, нељубазности, спортским манипулацијама којим гурају нездрав дух у нечије здраво тело. Ко ће све да набпоји манифестације зла...? А и забрањено је. Има да те прогута црни мрак ако писнеш. 

 

 А јесмо ли сви овакви? Не. Гори смо. Ми смо равнодушни. Немамо родољубивог жара. Испљујемо репрезентацију као да су нам њени чланови побили нацију. А гледамо оне који и јесу убијали наше и видиш да су сви као један. Па нама нешто фали. Шта? Па љубави. Љубави према земљи, према земљаку, према земљоделцу који је обрађује и пером и мотиком. Ми нисмо достојни предака. Нити имају наша деца на шта у нама да се угледају. Зато и беже и остављају нас да нас лече ветеринарски техничари. Неће бити ни ветеринара. А и скупљи су од лекара. И мање им значимо од кучића. И ми, и наше краве, овце и свиње. То ће све да се увезе. Па и људи. На кило. На тоне.

 

А свако то појединачно зло пуни суд Божјег стрпљења. Пуни... Пуни... И тако кап по кап и - прелије се чаша. 

 

Села сам ово да пишем, јер сам гледала како данас извршитељ, подржан страшном полицијом, исељава културно-уметничко друштво "Бранко Цветковић" из њихових просторија. Ваљда су се неком допале. И хоће да им плене сву имовину. Тако сам разумела. А њихова имовина је, између осталог, и оригинална ношња која сама по себи представља културно добро, чак и ако није тако регистрована. Има ту баснословно вредних оригинала. Простор је иначе железница поклонила, или чак наменски градила, за ово Друштво. И то никада није припадало железници, него баш Друштву, без обзира како се књижила та имовина. Ја сам тамо играла 1965/66. Отац ме одвео. Били добри, али ни приближно као "Иво Лола Рибар" који је тада био најбољи ансамбл на свету и за то добио Златну колајну на фестивалу у Дижону. Која је, гле, чуда - нестала. "Крсманац" је почео да хара светом годину-две касније, да би их у једном тренутку прешишао "Абрашевић".  Причам о Београду. 

 

А тако сам волела да играм. И још се томе надам.

 

Ово нисам ја. Не бих никад играла са оваквим младићем. Што да се оволико види разлика?

 

И онда је умро друг Тито. То се још мало држало у време Слобе. Е, онда је дошао 5. октобар. Ми смо мислили да славимо ослобођење, а заправо смо учествовали у сопственом самоуништењу.  А све је почело, и забетонирало се, с другом Титом, са забраном Бога, са забраном "Ој, војводо Синћелићу", са венчаном регистрацијом у општинском рејону, к`о да смо, Боже ме `прости, аутомобили, и с навиком да нас ништа није брига, јер о свему брине друг Тито. Па и о лажној српској традицији у КУД-има. Лажној, да. Не мислите ваљда да је српски сељак играо "Играле се делије на сред земље Србије"?! То је композиција са Крфа. Није народна, него компоновао човек. Комунисти на ту музику направили игру. Комунисти. Људи, то нисмо ми.

"Само радим свој посао"

Ми нисмо то! Ми смо ови јадни, које је понижавао краљ дозволом да могу војни инвалиди да просе пред скупштином, које је после урнисао Тиле зато што смо Срби, а ми му помагали онолико, само да не буде више Јасеновца, да не буде туђег национализма који убија по логорима, па смо успут убили свој, а њихов се одржао и нараста и даље. Па онда дошао Ахтисари. И ја да будем нобеловка с њим?! У, далеко било. Ми се радовали слободи, после његове посете. И сад нам рекли да трпимо, и ћутимо и чекамо Абдула ел Исиса. 

 

А чаша се полако пуни, пуни.

 

И?

 

Шта "И?"?! Па - крај! Крај мора једном да дође. Ја се радујем сусрету с Богом. Он ме зна. Стално сам с Њим. Ваљда ће бити милостив. Онај ко није с милим Богом - не стигле га моје сузе. Из препуне наше чаше.