Док ово читате (субота увече), на младе људе у Подгорици, полиција баца сузавац, кажу и шок бомбе. Јављају да има и повређених младића... Шта за то време ради Бгд? Примећујем ли само ја да је Београд постао непојмљиво непрепознатљив...? Где је нестала она господа чијем се шарму и моралу није могло одолети...? Јесу ли џентлмени умрли? Где су оне чудесне комшије које те зову на кафу и честитају све редом, хронолошки, како шта стигне...? Јесу ли сви они који су носили пиштаљке и најдуховитије транспаренте на свету - запалили преко гране? Јесмо ли ми већ мртви? Или се, као лисице, правимо да јесмо да бисмо преживели? Да бисмо преживели - шта?! Знамо ли какав нам је Бог тест спремио?
Не, ово нисмо ми. Али можда и јесмо
Ово на слици су двоје људи, жена звана "Ма шта ме брига" и човек звани "Шта ја ту могу. Она је тако хтела". И, наравно, анђео, који јасно показује у какву су се ситуацију довели. Ово је сликано пре неки дан. Призор се може видети и сад, на сваком кораку, па и кад затворимо очи. Неко од нас је постао актер ове саге, али, многи су само посматрачи, запањени посматрачи. Најмање је оних активних у добру. Како смо доспели у ову ситацију?! Па, људи моји, плански. А тај план није донет у комунизму. Није донет ни у време Аустроугара који су огњем и мачем уводили латиницу да би искоренили православље. Није ни под Турцима. Донет је одавно, у време кад је Деница хтео да буде моћнији од Бога. И људи су кренули за њим... Тако је и данас. Многи мисле да су моћнији од Бога. Зато је ова претходна слика свевремена опомена. Како ће она баш конкретно да изгледа, потпуно је свеједно...
И данас је неко помислио да може да крене на Бога, јер кад кренеш на Цркву, ти си у ствари кренуо на Бога. Сад, као да из стотина хиљада грла чујем "Ја верујем у Бога, али не верујем у Цркву! Коме да верујем?! Овима што возе оне луксузне аутомобиле и дрпају на све стране?!"... Па, забога, нацијо, није Црква само оно што носи мантију! Црква је жива заједница крштених душа и Бога. Толико то објашњавам, да ме је спопала бела пена, колико сам запенила. Тело Цркве су душе живих и упокојених, а глава је Бог. Дакле, каква сам ја, какав си ти, какви смо сви ми православни - таква нам је Црква. Како смо ми децу васпитавали - такви су нам и ови у мантији. Таква нам је и политика. Тако смо и живи. Или... већ мртви, живи а мртви... Према томе, "Шта ме брига за Цркву" је исто као кад ножем у левој руци убодеш сопствену десну руку и кажеш "Шта ме брига". Јер, сви крштени су једно духовно тело, чија је глава Бог. Е, то тело се брани у Црној Гори!
Овде се не бране зидови, него НАША жива заједница с Богом
Од после Другог светског рата, до пре неку деценију, Црна Гора је обитавала у канџама питања "Ђе је тај Бог у Црну Гору, кад сам ЈА у Бијограду на положај?!". Онда је дошао Митрополит и све је некако оживело, да би данас осветљавало пут и нама "ође у Бијоград". Сад ми одавде гледамо живу Божју Цркву у Црној Гори, која бљешти небеском светлошћу, није црна, јер није у мраку. Захваљујући томе, одједном смо сви Срби постали Једно Божје биће, које сам Бог предводи. И штити. Просто се човек пита: како је оволико људи из тог љутог камена израсло у Божји народ, а да ти људи нису ишли на литургије, нит` су постили, нит` се молили...? Како? Па - патњом! Страшном патњом и страшним понижењем. Тамо ниси смео да зуцнеш да си Срби, а овде си говорио "Толики си Србин, да си Црногорац". И све се тако трпело док се није дошло до Бога... Кад се дошло до Бога... "Ниче раја к`о из земље трава". Ипак су то унуци слободарског народа. Унуци српске Спарте. А ђе ће (пасти) јабука, но под јабуку?
Има ту једна метафизичка ствар, коју верски недовољно научен народ не зна. Цркву Божју не бране само ови сад у литијама, него и дух оних генерација који је овима претходио. У борби за Цркву су сви: и силе небеске, и светитељи, и преци који носимо као генетски код, и људи у литијама и ми ван Црне Горе, али укорењени у Цркви. Много је то већа сила од ових који су наврли на нас. Али, ни сила која је кренула на нас није мала. Кажу да су неки НАТОвци стигли у ЦГ... То сам чула на некој телевизији... Бог да нас сачува и спасе.
Чујем да се неки буне што Црква не да да се у литијама носе српске заставе, него само свеће и иконе. Па, људи моји, ми смо као Срби одавно одређени за одстрел, а као православци - за живот вечни. А за одстрел смо зато што смо православци. Као и Руси. Нас би да помлате. И кад нас помлате, онда би да нам узму ресурсе. Е, мућак! Мој ресурс је - моја душа. А то сам дала у Божје руке. И не бринем. Што би? "Брига је молитва ђаволу", рекла ми другарица, а њој њен свештеник. Од како сам то чула, ич не бринем. Па нисам ваљда луда да се по васдан молим ђаволу. То не значи да сам равнодушна. А, не! То - никако! То би значило да сам већ предала душу непоменику. Ц! Јок! Ма `де равнодушна?! Како коју литију видим у ЦГ, тако се зарозам од суза...! Зову ме по кући "Шмрц!". Ма, као киша се исплачем. И само вичем "Немој, Боже, нико да страда! Не дај, Боже! Доста је било страдања".
А сад видим како се неки љуте што не сме никакво српско обележје... Ћути, бре, и носи ту икону и моли се Богу...! Кад немаш појма да је то већа борба од нашег српства. Црква се не брани српском заставом, него светим животом. И тај ко ти не да да носиш српску заставу, тај ти чува живот. И лепо ти каже "Та обележја носи у срцу, а на литијама носи икону и свећу!". Па, нормално, јер ово није она борба. Ова борба је невидљива. Само је осећаш. И осећаш да су на реду светиње на Косову и Метохији. И осећаш да је Република Српска у опасности. А знаш како су прошли Срби у околним државама... И ово је борба прса у прса, само невидљива. Ако немаш штит, шта ће да те штити? А овог пута је штит - икона! И крстић око врата.
Посебно је питање што ли је Бог опет изабрао нас да одбрани свеколико Добро... Па, кога ће?! Па, кога ће?! Ми смо најБожији, кад смо Божији. Али - неће сви уз Бога. Бог је све позвао, али се не одазивају сви... На жалост. И у недељу ћемо видети ко се одазвао на један Божји позив. Оооо, какав ће то тест бити! Ево кад је заказано тестирање:
За Земун се не бојим... Они имају такве старешине цркава да просто човек не може да верује да такви постоје: и у храму Свете Тројице, и у Николајевској, и у Богородичној цркви. Можда има још, али их не знам. А и ово сам чула. Неће народ бадава да хвали. Дакле, за Земунце се не бојим... Јер су Земници - конза 😀. Али се за Нови Београд плашим. Ако у једној (конкретној) новобеоградској згради од 60 станова, у три стана примају свештеника, а само из једног одлазе у цркву, или чак нико не иде на литургије... Нико не пости. Нико се не причешћује. Ко ће бити у литији? И колико је то процената становништва? Хоће ли Београд положити тест? То јест, Нови Београд...?
Не знам... Бог зна... Само знам да ће се у недељу корачати да бисмо сви живели. И биће ми много жао ако не будемо сви то разумели... Јер, ово није прича о клиру с бесним аутомобилима (неће ти ни доћи), него је прича о нама. И како да не одеш? Или да кажеш да ниси знао...?
Тачка.
