Литија. Земун. Нови Београд. Чудо у по бела дана! Свако ко живи у Београду зна да је Нови Београд направљен за спавање ситних комуниста. Већи су спавали на Старом Граду. И Врачару. Да, и Врачару... Па и сад се тамо чује милогорски... Највећи црвени су били на Дедињу, али тамо нису биле спаваонице. Тамо су сви били стално будни. Плашили се духова побијених градитеља отетих вила. А будно су пратили и да неко од нас случајно не писне да је Србин. Али, остало је међу њима и староседелаца. За пелцер. Чак се ту створила и комшијска коегзистенција. Свако је ћутао за себе. Јави се на улици тек из пристојности. Једино се послератна деца помешала. Деца к`о деца. И одједном, литија сруши све те поделе. Шта се у ствари у Београду десило? Па срушио се мали комунизам, бре.
Крај није могао да се сагледа
Дакле, биле су то литије у знак подршка одбранама светиња СПЦ у Црној Гори. У социолошком смислу, то је било величанствено, и као такво потпуно запрепашћујуће. Хиљаде, и хиљаде, и хиљаде људи са иконома на Новом Београду...! Па, то (наравно да) никад није било. До скора нису имали ни цркве међу централним блоковима. Ишли су преко моста у Саборну цркву, ако су уопште и ишли. А оно тамо око хотела Југославија, уз Дунав, то припада земунским црквама. Е, напокон сазидаше и цркве. И напунише их. Пунили су их и студенти из Студентског града, који нису из Београда. Понели Бога од куће. Млади су и немају појма шта је титоизам. На том окупљању је заиста највише било студената иако није '68, и младих породица. А стари су спавали због ком-рецидива.
Да видимо нешто... Ако Нови Бгд има око 215.000 становника, колико би требало храмова да сви православни стану у њих кад је време да се стане? Рецимо да су то мали храмови, на пример за 300 људи... Онда би требало направити 4-5-600 храмова, не треба више, јер нису сви православни. А колико сад има? Четири? Да. Пет? Да, заборавила сам храм на Бежанијском грпбљу. Пет, да. На толико десетина хиљада верника. Машала, што би рекли Турци. Значи, да се не зафркавамо - какав народ такав град. Па, у Црној Гори у Паштровићима на оно мало Паштровића километара има шест манастира СПЦ и, ваљда, трипут више цркава. То је народ чувао и опремао од својијег пара, све од Немањића до данас... А тамо није имало шта ни да се једе, сем кртоле, раштана и рибе. А и за то мало раштана однекуд се у торби доносила земља. Били гладни и радни. Ишло се у печалбу, прво у Цариград, па даље. И одонуд се доносили чираци, полијелеји, све, бре. И то тек кад се скупи мало пара у онијег пет-десет година рада од пошљедњег доласка... И то је тамо тако. И има се шта бранити.
Овде се, пак, дигла кука и мотика да каже да неће цркву у новом насељу "Степа Степановић"! Као, неће то да плате. Није им инвеститор тако рекао. Хоће обданиште, амбуланту, то, то и то, цркву - ни мртви! Они чак и не знају да ту изградњу плаћамо ми који редовно идемо на богослужења и дајемо прилог колико можемо. Верујем да је то недовољно, па остало... Остало сигурно не плаћају они. Е, сад замислите да је међу њих дошла литија! Мислим... Они би то схватили као карневал... Боже ме `прости!
Нас су толико образовно утуцали у главу, да су нам избили чак и свест да наша реалност, као и наша традиција, као, уосталом и сва прошлост, нису оно што ми мислимо да јесте. А најгоре од свега што мислимо, то је да ове категорије нису важне за наш, лично наш садашњи и будући живот. Тако, мислећи да све знамо, стигли смо до дна сна. Па реците и сами, како смо постали најзагађенији, најсиромашнији, најово, најоно...? Просто. Постали смо неодговорни према себи. А ево за то примера одмах. Док се огромна, али стварно огромна литија, кретала Новим Београдом, са друге стране Саве, на Београду на води, остатак Београда се распиштољио на сунцу. У кафићима, који су баснословно скупи, није било места ни за лек да се склониш од изненадно засијалог сунца. Народ поседао где је стигао и како се снашао, а деца су се пентрала, љуљала и клатила на делу замишљеном за њихово разгибавање. Деца нам имају снаге колико и сви остали пилићи. Задувају се док се попну уз тобоган, после се лако спусте, ко се не боји. Нико се не пентра, премеће и дружи. Шта смо урадили са собом и са децом... чудо да и постојимо. Да ли сам ја то против недељне породичне шетње?! Забога! Има ли шта лепше од маме и тате који су извели градско дете на ваздух? Не, нећемо банализовати живот. То је дивно искоришћен дан. Треба га само подићи на виши степен задовољства, истинског задовољства и то бар за један зубац. А то се може објаснити физиком.
Ако се поред реке, посебно поред мора које има пошумљену обалу, осетите добро, то је зато што сте се вероватно нашли у простору у којем постоји Шуманова резонанца, Шуманови таласи. Шта је то? То је интеракција магнетног поља Земље и јоносфере (космичко зрачење са Сунца). Наука није на то обраћала пажњу све док др Анкер Муелер није открио да је та Шуманова фреквенца иста као и фреквенција људског мозга. Кад се човек изложи Шумановој резонанци, то му одмах мозак стави да ферцера оптимално. И зато ће вам сваки сељак рећи да боравите само напољу, напољу и напољу. Чак и само табанање босим стопалима по сувој земљи, доводи цео организам у ред. Шта у природи оздрављује? Фреквенца! Људи под утицајем различитих фреквенција су синхронизовани, на овај или онај начин, зависно од фреквенције. Свима, у том случају, исто вибрирају електрони у организму. Зато се и каже "С ким си - такав си". Савремена медицина све више производи апарате који коригују биовибрацију. Такви апарати постоје и у Београду, а по свету има их такорећи свака кућа, као и компјутер. Дакле, медицина се све више базира на биофизици, а не на биохемији. Према томе, не могу никако бити против боравка напољу, макар и код Београда на води.
Али сад један зубац више. Највеће физичке, емотивне, интелектуалне и духовне промене дешавају се на православним литургијама. Мерена је и та фреквенција. Чак и православна звона лече. Лече читава насеља. О свакодневним молитвама да и не говоримо. То је као дозер за бесмртност. И сад савремени човек пита: а зашто ми то не знамо? Па, и не морамо да знамо. Шта је о фреквенцијама знала моја покојна баба? Ништа. Ни-шта! Али је знала кад се добро осећа. Кад обави све што треба, кад очисти организам од масти, кад оде да се причести, кад јој се шљиве расцветају па јој "бехар све `нако пере њедра", кад јој се ојагњи, отели, омаци, кад се врате ласте, јер ускоро ћу и ја њој у госте. Није омркла, нити осванула, а да се није прекрстила и сита испричала с Богом. И шта је било, и шта би волела да буде, све му шапатом потанко исприча. С њом сам могла да причам и о шаманима, и о тај чи чуану, и о ајурведи, само што је она за то имала своју терминологију. Ако се енергетско море, хара, у Јапану налази четири прста испод пупка, е тачно ту би ми тетка стављала угријану црепљику кад се у селу пролијем. Ту би и овај мој кинески лекар Чен ставио иглицу из истог разлога. Одкуд је она то све знала? Па, искуство. И стара добијена знања од њених баба. То је традиција. Све је знала. Ако и није знала, све је разумела. Шта је по њој био најбољи лек? Радити и молити се. Ићи кудгођ и молити се. Радити и "пјевати". Не пити и не јести кол`ко мо`ш. И сваком помоћи. "Ако не мо`ш помоћи, немој ни одмоћи". Ето целе догматике. И корисније фреквенције од Шуманове, јер Шуманова резонанца била је само део њеног живота - кад је напољу. Какав Шуман у штали?! У штали је била њена Шаруља, Шаруљино теле Ћетко (Цветко), баба и Бог! И њихова неопсива љубав. Бог је у томе за бабу био најважнији. Претежнији од мене.
И сад се враћам на литију. Прво да видимо шта је то литија... И да ли је то исто што и литанија... И да ли је то двоје исто што и крсни ход...? Што би, уз осмех, рекао Патријарх Павле: "Зовите ме лонцем, само ме немојте разбити". Дакле, бавићемо се суштином молитвеног кретања на отвореном простору. И називаћемо га крсни ход. Не "крсни вход", него крсни ход. Зато што нема смисла да прва реч буде на српском (крсни), а друга на црквено-словенском (вход). И да кажемо и ово да то троје није баш исто. Али, ако бих сада рекла да се реч литија односи и на последњу молитву пре спуштања ковчега у раку, онда бих морала да кажем и да је то краћа молитва од панихаде... Е, ал` шта је панихада...? Ко ће то сад...? И ја бих волела да мени неко каже све то у једној реченици. Него ћемо крсни ход, па полако. Дакле:
Крсни ход је масовно молитвено кретање верника по одређеној путањи, уз ношење крста (то је најважније), али и икона, рипида итд. Ту је синтагма "молитвено кретање" најважније. Неки кажу да је то освештавање простора. Не, није то циљ. То је последица.
Све се освећује молитвом. Једном приликом сам видела познатог ТВ водитеља како утерује скупи, нови ауто у порту (црквено двориште), да га свештеник освешта. И попа заиста освешта ауто. Онако изненађена питам: "А је л` то тако треба...?". Попа каже: "Све се освећује молитвом. "Аха. Разумем. То је сад свети ауто" и насмејем се од срца. "А је л` ти кропиш свој дом светом водом?", пита мене мој прота. "Кропим", кажем. "А што?", пита попа. "Како "А што"?!", збуним се. Опет он: "Па, што?". "Е, па да сте ми рекли, умела бих сад на то да Вам одговорим", нисам се дала ни ја. Он се насмеја: "Значи, ти се прскаш, а немаш појма зашто". "Тако је", храбро одговорим. "А верујеш ли да је то добро и корисно?". Замислим се... Па искрено кажем: "Не знам да ли верујем... Стварно... Никад нисам размишљала о томе. Радим зато што тако треба. Бог ми не би дао ни ту водицу, ни да то радим... Бог зна, ја не знам...". Никад ми није рекао зашто се то ради. Временом осетиш разлику између освећеног и неосвећеног.
То је било пре 25 година. Пустио ме је да искуством доживим разлику између кропљеног дома и некропљеног. Али је време тада било спорије. Сад се оно убрзало и само Бог зна хоћемо ли стећи искуство доживљаја Бога. Ми смо генерација жртвована информацијама. Зашто? Бомбардују нас некорисним, а о корисном је забрањено информисати се. Па видите да је човечанство поробљено профитом?! То се не ради више оружјем, него информацијама, зато што доносиш закључак на основу информација. Кад немаш праве информације, донесш криви закључак. Зато нас и обликују својим информацијама, како тој "сили" одговара. И то нас обликују све на исту мустру. Свет је поробљен унификацијом. Али - човечанство се побунило против тога. Неће човек да буде унификован по туђем моделу. Француз хоће да буде Францус, Рус - Рус, па тако дошло време и на нас. Ал` ми смо мали. Кукавни. Без силе. Ми смо последица вековног отимања крста из срца. Ко ће то све набројати... Турци, па Аустро-Угари, па Немци, па Мило, па латиница, "црни петак", фрст и ласт минит, уранијум... Све то ударило на Србина. А овде у Београду се настанио сам крем анти-српства. Тај крем рекох, на Дедињу, а кремић се настанио на Новом Београду. Те се тако преко црвеног Новог Београда опет вратисмо на крсни ход, до душе, преко Мале Крсне 😂.
Дакле, крсни ход има символику нашег путовања кроз сопствени живот. На животном путу има радости, тешкоћа, посртања, трагедија, наравно и завођења, успона и падова. То је живот. Наша је несрећа што не знамо да се он упокојењем не завршава. Мислим да ћу у следећим текстовима писати о упокојењу. Нема смисла да боље познајемо тибетанску књигу мртвих од своје... Такви текстови не могу да се читају кад нам неко умре. Ко ће тад да чита? Нити ће ико да чита о упокојењу из радозналости. Сви се плаше смрти. Смрти - да, али упокојења не, ако смо православни. То је најважније знање за оног ко је крштен. И крсни ход је веома важан, јер је животан. У њему сви идемо за крстом. За Христом. Увек испред поворке иде крст.
Шта је још карактеристика крсног хода? Молитва! Како се тада молимо? Шта изговарамо? Ево списка: трисвjeтoje, Иисусову молитву, Господe помилуj, јектеније, каноне, стихире, тропаре, кондаке, величања. А пошто некад крсни ход може бити дужи и од 100 км, онда се читају и акатисти, псалми. Певају се и друге молитвене песме, народне-духовне, на пример. Ту нема парола, националних застава, урлања, шапутања. Само молитва. Крсни ход је молитва у ходу. И нема везе што немамо појма шта је Трисвјетоје, које се обавезно изговара у погребној поворци, а и у сваком крсном ходу, наравно. Научићемо. Ако буде било времена. И ако будемо ишли на богослужења редовно. Другачије нећемо знати ништа. И Митрополија у Црној Гори је одлично поступила - не да никаква обележја, сем Божијих. Зато што им ништа сем Бога не може ни помоћи. И не може их спасти. Једно је кад неко иде на политичке протесте и мисли да ће руља свргнути политички врх. А друго је кад се народ у невољи моли и улаже снагу и веру у добро, за добробит свих. И то се моли како зна и уме - чистим срцем. Не мора да зна ништа, али да срцем жели добро и да верује да ће Бог добро дати - па то је то. И Бог ће дати. Где ће то бити, на овом или само на оном свету, Он ће одлучити. Ту ми треба да имамо поверења у Бога.
Какви видови крсног хода на отвореном простору постоје? Прво да кажемо да постоји кретање и у храму, али да се не упуштамо сад у то, јер постоји разлика. А напољу има хода око храма у одређене дане. У неке дане то буде око свих храмова, плус у дане који сваки храм посебно обележава. Обично баке тада бацају на поворку пшеницу, чему би био пандан пиринач који се баца на младенце у неким другим културама. Поворке иду и по селу (за Врбицу, на пример), ишло се раније и од села до села, од храма до храма (тако је и данас у Русији), одлази се у крсном ходу и на света места где се нешто свето и чудесно догодило. Затим постоји погребна поворка, која је такође крсни ход; напред се носи крст, затим икона (не фотографија покојног), ковчег, па народ. Наравно, ту напред је и свештеник. Оно што ми не знамо, то је да се тада сви, али сви до једног, молимо, говорећи Трисветоје ("Свјатиј Боже, свјатиј крепкиј, свјатиј бесмертниј, помилуј нас"). И не носи се цвеће, венци, "сузе", икебане. Само воштана свећица. Тако рекао и написао Патријарх Павле. Затим постоје поворке кад је слава града. И постоје поворке у невољи, као што је сад ова. А постоји крсни ход и кад се нешто жели поручити властима (то је касније тек прерасло у демонстрације), затим постоје поклоничке поворке, кад група православаца посећује неку светињу. Значи, не изађе се из аутобуса, па иде како ко хоће. То се не ради. Него крст, иконе, свеће, молитва. Тако треба, а шта ће вођа пута да каже, то је његова ствар. Пред Богом се индивидуално одговара - свако за себе. Крсни ход је раније био замењиван и парадама у којима су, осим војске која демонстрира војну снагу одбране, често ишли и цивили да би махали "великом вођи". Ишла и деца, и то најбоља. И мене једном изабрали, неће сваки пут да те изаберу. То се догађало свуда где се гајио култ личности, где је "велики вођа" замишљао да је сам Бог, Боже ме `прости. И наравно, последица свега тога је да ми данас не знамо шта је крсни ход. Не знамо му смисао, а онда, нормално, не знамо ни што бисмо у томе учествовали.
И ово у Црној Гори је каналисани социјални бунт. Но, Савет Митрополије је превео то огромно нездовољство народа на прави колосек, на веру да мирно и заједно, уз Божју помоћ (другачије је и немогоће, веровао неко у то или не), искажу оно што мисле и осећају. Многи се буне што не могу да носе заставе и тако то, не схватајући да само Бог може да их заштити од међународних приватних и/или јавних интереса. То су неке велике борбе у ваздуху, много веће него што је Мило и ту не треба бити у заблуди.
Да ли је и раније у Црној Гори могло да буде овакво покретање народа? Па... Било је потребе. Избори, забрана српског језика, признавање Косова као посебне државе, улазак у НАТО пакт противно вољи народа, дискриминација Срба, беда, беда, страх, реалан и оправдан страх... А Митрополија је ћутала. Не, Црква, јер највећи део Цркве је народ. Митрополија је, дакле, ћутала. Зашто? Неки кажу да је и сад проговорила зато што је њена имовина у питању и да ће... Е, даље почињу конструкције. Да ће да се одвоји од СПЦ, да ће да обједини и Милову пишијаду, да ће да се уједини са Албанском црквом... И све тако. Јој, тешко нама колико смо блесави. Па, ваљда се и Бог нешто пита! Бог је подигао народ кад је народ сазрео, Бог! Он не развија пупољке на силу. А у самом том ходу десиће се онај квантни скок од социјалне до духовне побуне, који је толико потребан да би се од небића постало биће. Јер смо сви ми више од овога што трпимо. Сад нам је свима потребна помоћ. Али у овом тренутку највише је потребна нашим људима у Црној Гори. Каква помоћ? Па, духовна! Зато је овај крсни ход од Земуна до Новог Београда био толико важан... Тоооликооо!...
Кад размислим, то није само помоћ напаћеним Србима у Црној Гори. То је буђење нас, свих православних Срба. Нема коме није у глави ова мисао: "Нећу, бре, више да ми браниш да будем оно што јесам. И не само то, него ми не дозвољаваш да САЗНАМ шта јесам". Што би рекла моја покојна тетка свом мужу: "Па не`ш ти мене, Микајло, васцели живот правити лудом! Ђе су тебе очи да ја то нећу?! Виђи - нећу, на! И шта ми мо`ш? Нећу, јер то не ваља, а не што ја неваљам". У тој реченици је сав наш менталитет. Трпиш, трпиш... Трпиш док све није уништено око тебе, а онда кажеш "`Ај, Боже помози!", па шта буде. Шта ће да буде? Па, немам појма. Али знам да ће Бог помоћи. Већ је нови почетак. То није пробуђена нада. То је већ почео нови почетак.
И ево неколико сличица са тог чудесног догађаја у Земуну и Новом Београду. Направила их је једн дивна душица, али пошто ви не знате ни како се ја зовем, онда и она мора да буде ту где сам ја. Јер она је моја. Ево, машем јој.
Ово је полазак из једне земунске цркве. Мало народа и напред свештеник. Били на служби, припремили се и кренули. Неко би рекао: "Шта је ово?! Само оволико?! Шака јада...". Не. То су најбољи. То је грудва бела.
По толицно из сваке црквице и успут се придруживало, те се у Земунском парку окупило на хиљаде људи. Не видиш колони краја. А и нема краја. Јој, те радости ове грудвице кад су видели колико се света придружује! Са сваким њиховим кораком... Ех, Боже, кад бих умела ја то да опишем...
Онда је поворка из парка изашла на своје улице. Носили су овај транспарент. "Црна Гора мила увек нам је била". И тако су ишли, носили транспарент, испред је ношен крст из Јерусалима, носили иконе. И певали. Певали из срца. Чекај да видиш док науче молитве. И? Кад су пролазили поред старог Меркатора, одједном су загрмели. Певали, певали, из гласа, из све снаге. Београд се орио. Цео Београд! Грмело! Само на понеке очи нису вирнуле сузе. Народ са стране стајао је нем, забезекнут, потпуно запањен, само гледа, неко покушава да слика... Неки су се у рату борили против овога. Неки славе, а не знају да је и ово слава, па стали затечени. Емоција из поворке преносила се на успавани народ на тротоару и пела се увис. До неба. А негде између неба и улице, на спрату, је седише владајуће странке. Можда се не зна, али Земунци имају изражено родољубље и већина је потпуно национално опредељена. Они одавно гласају за радикале, а потом и за Вучића. Ту има много расељених лица из Хрватске и Босне. Срби, јашта. Е, да ти тај народ под прозором сад пева "Христе Боже, распети и свети...", па то није као кад дођу сватови по младу, па испод прозора певају "Изађи, мала"... Ово је знамење. Једно мирно молитвено Божје упозорење. И тако у сусрет Новом Београду...
А Нови Београд! А Нови Београд чека своје комшије - спреман. Можда је овде и Шапић, председник општине? Не знам. Не верујем. Он у време поста прави Дан отвореног срца. Не зна да се то ради за Божоћне празнике. Тако да мислим да он много о овоме не зна. О чему? Па о православљу... Да је био на сусрету Земунаца и Новобеограђана видео би шта је отворено срце - Божије.
Нови Београд се, међутим, није обрукао. Напротив! Пробудио се. Или се структура становника променила...?
Новобеограђани носе свој транспарент. На њему пише "Светиње не дамо". Мора да им је дошло одоздо у главу, јер им је Његова светост продао црквену земљу баш ту где су се окупили, и то за упитну надокнаду. Не треба ту много да дође из главе у срце. И то клир треба да зна. Онај део клира који се игра с Богом, а и са народом, мора постати свестан да освешћен човек неће да трпи мангупе било које феле и мустре..
Само да знате, у клиру има и тако честитих људи, тако Божјих... Па, шта мислите колико је ово људи организовало? Један свештеник се сетио и одважио. Други пристао. Трећи одобрио. Врх аминовао. Остали се придружили. Неко хтео, неко мор`о. Све је то никло из вере једног човека. оног кога је Бог додирнуо, а он препознао позив. Тако то бива. Ту је било и транспарената, и озвучења, и кола хитне помоћи, и полиције, и редара, и људи, а требало је и са саобраћајем се договорити. Свега тога је требало да се човек сети. А сутрадан је био и Свети Сава. Деца треба да декламују у цркви. Старешинама није било лако. Ноге су им сигурно биле као да су носили гвоздене ципеле, али је било велико задовољство. Е, такви људи су нам потребни. Они који ће да пробуде Божје биће у нама. Из`ем ти ове што ставе руку на срце и климну главом кад те виде и ником ништа. Осим освећења водице. Већина је, дакле, брука. Неће да иде на посао и да ради пуно радно време, а `оће паре. И да ћути да не би страдао. Ово је и њима била опомена. Јесу свештеници ово организовали, али кад Бели голуб Светог Духа слети на свако раме човека у ходу, тај човек ће сопственим постојањем у Христу сравнити све што га уједа, све што није Божје.
Ово јесте заиста била велика опомена. И онима који су неми стајали на тротоарима, и онима који су се сунчали на Шумановој резонанци, и онима којима су дојавили, и онима који ово читају (а и који пишу). Дошло је ново време. То зна свако ко је осетио силину сусрета Новобеограђана и Земунаца. То је био хук поштених душа. И тај осећај је доживљај живог Бога. То не може да се препричава. Могу да пишем до сутра, али само онај ко је тамо био зна тачно о чему пишем. Веронаука није учење о Богу, већ подучавање у доживљају Бога. Жив осећај Бога. То се дешава у крсном ходу. То није перипатетика. Ти ходаш, а Аристотел ти прича о животу. Мада, у ходу мозак боље ради. Ово је био колективни доживљај Бога. Бог је увек ту, али сад су осетили да је ту. А тамо где је Бог - нема зла. Или зла има тамо где нема Бога у човеку.
Да, дошло је ново време које је крстила моја покојна тетка: "Не`ш ти мене више правити лудом". А ја сам теткина ружа. Јашта сам. Па, и ја сам у сталном крсном ходу... Нисам на супротној страни, хвала Богу за то.
Дакле, многоооо је ово било корисно.
Тек ћемо видети колико.
Да видимо нешто... Ако Нови Бгд има око 215.000 становника, колико би требало храмова да сви православни стану у њих кад је време да се стане? Рецимо да су то мали храмови, на пример за 300 људи... Онда би требало направити 4-5-600 храмова, не треба више, јер нису сви православни. А колико сад има? Четири? Да. Пет? Да, заборавила сам храм на Бежанијском грпбљу. Пет, да. На толико десетина хиљада верника. Машала, што би рекли Турци. Значи, да се не зафркавамо - какав народ такав град. Па, у Црној Гори у Паштровићима на оно мало Паштровића километара има шест манастира СПЦ и, ваљда, трипут више цркава. То је народ чувао и опремао од својијег пара, све од Немањића до данас... А тамо није имало шта ни да се једе, сем кртоле, раштана и рибе. А и за то мало раштана однекуд се у торби доносила земља. Били гладни и радни. Ишло се у печалбу, прво у Цариград, па даље. И одонуд се доносили чираци, полијелеји, све, бре. И то тек кад се скупи мало пара у онијег пет-десет година рада од пошљедњег доласка... И то је тамо тако. И има се шта бранити.
Овде се, пак, дигла кука и мотика да каже да неће цркву у новом насељу "Степа Степановић"! Као, неће то да плате. Није им инвеститор тако рекао. Хоће обданиште, амбуланту, то, то и то, цркву - ни мртви! Они чак и не знају да ту изградњу плаћамо ми који редовно идемо на богослужења и дајемо прилог колико можемо. Верујем да је то недовољно, па остало... Остало сигурно не плаћају они. Е, сад замислите да је међу њих дошла литија! Мислим... Они би то схватили као карневал... Боже ме `прости!
Нас су толико образовно утуцали у главу, да су нам избили чак и свест да наша реалност, као и наша традиција, као, уосталом и сва прошлост, нису оно што ми мислимо да јесте. А најгоре од свега што мислимо, то је да ове категорије нису важне за наш, лично наш садашњи и будући живот. Тако, мислећи да све знамо, стигли смо до дна сна. Па реците и сами, како смо постали најзагађенији, најсиромашнији, најово, најоно...? Просто. Постали смо неодговорни према себи. А ево за то примера одмах. Док се огромна, али стварно огромна литија, кретала Новим Београдом, са друге стране Саве, на Београду на води, остатак Београда се распиштољио на сунцу. У кафићима, који су баснословно скупи, није било места ни за лек да се склониш од изненадно засијалог сунца. Народ поседао где је стигао и како се снашао, а деца су се пентрала, љуљала и клатила на делу замишљеном за њихово разгибавање. Деца нам имају снаге колико и сви остали пилићи. Задувају се док се попну уз тобоган, после се лако спусте, ко се не боји. Нико се не пентра, премеће и дружи. Шта смо урадили са собом и са децом... чудо да и постојимо. Да ли сам ја то против недељне породичне шетње?! Забога! Има ли шта лепше од маме и тате који су извели градско дете на ваздух? Не, нећемо банализовати живот. То је дивно искоришћен дан. Треба га само подићи на виши степен задовољства, истинског задовољства и то бар за један зубац. А то се може објаснити физиком.
Ако се поред реке, посебно поред мора које има пошумљену обалу, осетите добро, то је зато што сте се вероватно нашли у простору у којем постоји Шуманова резонанца, Шуманови таласи. Шта је то? То је интеракција магнетног поља Земље и јоносфере (космичко зрачење са Сунца). Наука није на то обраћала пажњу све док др Анкер Муелер није открио да је та Шуманова фреквенца иста као и фреквенција људског мозга. Кад се човек изложи Шумановој резонанци, то му одмах мозак стави да ферцера оптимално. И зато ће вам сваки сељак рећи да боравите само напољу, напољу и напољу. Чак и само табанање босим стопалима по сувој земљи, доводи цео организам у ред. Шта у природи оздрављује? Фреквенца! Људи под утицајем различитих фреквенција су синхронизовани, на овај или онај начин, зависно од фреквенције. Свима, у том случају, исто вибрирају електрони у организму. Зато се и каже "С ким си - такав си". Савремена медицина све више производи апарате који коригују биовибрацију. Такви апарати постоје и у Београду, а по свету има их такорећи свака кућа, као и компјутер. Дакле, медицина се све више базира на биофизици, а не на биохемији. Према томе, не могу никако бити против боравка напољу, макар и код Београда на води.
Али сад један зубац више. Највеће физичке, емотивне, интелектуалне и духовне промене дешавају се на православним литургијама. Мерена је и та фреквенција. Чак и православна звона лече. Лече читава насеља. О свакодневним молитвама да и не говоримо. То је као дозер за бесмртност. И сад савремени човек пита: а зашто ми то не знамо? Па, и не морамо да знамо. Шта је о фреквенцијама знала моја покојна баба? Ништа. Ни-шта! Али је знала кад се добро осећа. Кад обави све што треба, кад очисти организам од масти, кад оде да се причести, кад јој се шљиве расцветају па јој "бехар све `нако пере њедра", кад јој се ојагњи, отели, омаци, кад се врате ласте, јер ускоро ћу и ја њој у госте. Није омркла, нити осванула, а да се није прекрстила и сита испричала с Богом. И шта је било, и шта би волела да буде, све му шапатом потанко исприча. С њом сам могла да причам и о шаманима, и о тај чи чуану, и о ајурведи, само што је она за то имала своју терминологију. Ако се енергетско море, хара, у Јапану налази четири прста испод пупка, е тачно ту би ми тетка стављала угријану црепљику кад се у селу пролијем. Ту би и овај мој кинески лекар Чен ставио иглицу из истог разлога. Одкуд је она то све знала? Па, искуство. И стара добијена знања од њених баба. То је традиција. Све је знала. Ако и није знала, све је разумела. Шта је по њој био најбољи лек? Радити и молити се. Ићи кудгођ и молити се. Радити и "пјевати". Не пити и не јести кол`ко мо`ш. И сваком помоћи. "Ако не мо`ш помоћи, немој ни одмоћи". Ето целе догматике. И корисније фреквенције од Шуманове, јер Шуманова резонанца била је само део њеног живота - кад је напољу. Какав Шуман у штали?! У штали је била њена Шаруља, Шаруљино теле Ћетко (Цветко), баба и Бог! И њихова неопсива љубав. Бог је у томе за бабу био најважнији. Претежнији од мене.
И сад се враћам на литију. Прво да видимо шта је то литија... И да ли је то исто што и литанија... И да ли је то двоје исто што и крсни ход...? Што би, уз осмех, рекао Патријарх Павле: "Зовите ме лонцем, само ме немојте разбити". Дакле, бавићемо се суштином молитвеног кретања на отвореном простору. И називаћемо га крсни ход. Не "крсни вход", него крсни ход. Зато што нема смисла да прва реч буде на српском (крсни), а друга на црквено-словенском (вход). И да кажемо и ово да то троје није баш исто. Али, ако бих сада рекла да се реч литија односи и на последњу молитву пре спуштања ковчега у раку, онда бих морала да кажем и да је то краћа молитва од панихаде... Е, ал` шта је панихада...? Ко ће то сад...? И ја бих волела да мени неко каже све то у једној реченици. Него ћемо крсни ход, па полако. Дакле:
Крсни ход је масовно молитвено кретање верника по одређеној путањи, уз ношење крста (то је најважније), али и икона, рипида итд. Ту је синтагма "молитвено кретање" најважније. Неки кажу да је то освештавање простора. Не, није то циљ. То је последица.
Све се освећује молитвом. Једном приликом сам видела познатог ТВ водитеља како утерује скупи, нови ауто у порту (црквено двориште), да га свештеник освешта. И попа заиста освешта ауто. Онако изненађена питам: "А је л` то тако треба...?". Попа каже: "Све се освећује молитвом. "Аха. Разумем. То је сад свети ауто" и насмејем се од срца. "А је л` ти кропиш свој дом светом водом?", пита мене мој прота. "Кропим", кажем. "А што?", пита попа. "Како "А што"?!", збуним се. Опет он: "Па, што?". "Е, па да сте ми рекли, умела бих сад на то да Вам одговорим", нисам се дала ни ја. Он се насмеја: "Значи, ти се прскаш, а немаш појма зашто". "Тако је", храбро одговорим. "А верујеш ли да је то добро и корисно?". Замислим се... Па искрено кажем: "Не знам да ли верујем... Стварно... Никад нисам размишљала о томе. Радим зато што тако треба. Бог ми не би дао ни ту водицу, ни да то радим... Бог зна, ја не знам...". Никад ми није рекао зашто се то ради. Временом осетиш разлику између освећеног и неосвећеног.
То је било пре 25 година. Пустио ме је да искуством доживим разлику између кропљеног дома и некропљеног. Али је време тада било спорије. Сад се оно убрзало и само Бог зна хоћемо ли стећи искуство доживљаја Бога. Ми смо генерација жртвована информацијама. Зашто? Бомбардују нас некорисним, а о корисном је забрањено информисати се. Па видите да је човечанство поробљено профитом?! То се не ради више оружјем, него информацијама, зато што доносиш закључак на основу информација. Кад немаш праве информације, донесш криви закључак. Зато нас и обликују својим информацијама, како тој "сили" одговара. И то нас обликују све на исту мустру. Свет је поробљен унификацијом. Али - човечанство се побунило против тога. Неће човек да буде унификован по туђем моделу. Француз хоће да буде Францус, Рус - Рус, па тако дошло време и на нас. Ал` ми смо мали. Кукавни. Без силе. Ми смо последица вековног отимања крста из срца. Ко ће то све набројати... Турци, па Аустро-Угари, па Немци, па Мило, па латиница, "црни петак", фрст и ласт минит, уранијум... Све то ударило на Србина. А овде у Београду се настанио сам крем анти-српства. Тај крем рекох, на Дедињу, а кремић се настанио на Новом Београду. Те се тако преко црвеног Новог Београда опет вратисмо на крсни ход, до душе, преко Мале Крсне 😂.
Дакле, крсни ход има символику нашег путовања кроз сопствени живот. На животном путу има радости, тешкоћа, посртања, трагедија, наравно и завођења, успона и падова. То је живот. Наша је несрећа што не знамо да се он упокојењем не завршава. Мислим да ћу у следећим текстовима писати о упокојењу. Нема смисла да боље познајемо тибетанску књигу мртвих од своје... Такви текстови не могу да се читају кад нам неко умре. Ко ће тад да чита? Нити ће ико да чита о упокојењу из радозналости. Сви се плаше смрти. Смрти - да, али упокојења не, ако смо православни. То је најважније знање за оног ко је крштен. И крсни ход је веома важан, јер је животан. У њему сви идемо за крстом. За Христом. Увек испред поворке иде крст.
Шта је још карактеристика крсног хода? Молитва! Како се тада молимо? Шта изговарамо? Ево списка: трисвjeтoje, Иисусову молитву, Господe помилуj, јектеније, каноне, стихире, тропаре, кондаке, величања. А пошто некад крсни ход може бити дужи и од 100 км, онда се читају и акатисти, псалми. Певају се и друге молитвене песме, народне-духовне, на пример. Ту нема парола, националних застава, урлања, шапутања. Само молитва. Крсни ход је молитва у ходу. И нема везе што немамо појма шта је Трисвјетоје, које се обавезно изговара у погребној поворци, а и у сваком крсном ходу, наравно. Научићемо. Ако буде било времена. И ако будемо ишли на богослужења редовно. Другачије нећемо знати ништа. И Митрополија у Црној Гори је одлично поступила - не да никаква обележја, сем Божијих. Зато што им ништа сем Бога не може ни помоћи. И не може их спасти. Једно је кад неко иде на политичке протесте и мисли да ће руља свргнути политички врх. А друго је кад се народ у невољи моли и улаже снагу и веру у добро, за добробит свих. И то се моли како зна и уме - чистим срцем. Не мора да зна ништа, али да срцем жели добро и да верује да ће Бог добро дати - па то је то. И Бог ће дати. Где ће то бити, на овом или само на оном свету, Он ће одлучити. Ту ми треба да имамо поверења у Бога.
Какви видови крсног хода на отвореном простору постоје? Прво да кажемо да постоји кретање и у храму, али да се не упуштамо сад у то, јер постоји разлика. А напољу има хода око храма у одређене дане. У неке дане то буде око свих храмова, плус у дане који сваки храм посебно обележава. Обично баке тада бацају на поворку пшеницу, чему би био пандан пиринач који се баца на младенце у неким другим културама. Поворке иду и по селу (за Врбицу, на пример), ишло се раније и од села до села, од храма до храма (тако је и данас у Русији), одлази се у крсном ходу и на света места где се нешто свето и чудесно догодило. Затим постоји погребна поворка, која је такође крсни ход; напред се носи крст, затим икона (не фотографија покојног), ковчег, па народ. Наравно, ту напред је и свештеник. Оно што ми не знамо, то је да се тада сви, али сви до једног, молимо, говорећи Трисветоје ("Свјатиј Боже, свјатиј крепкиј, свјатиј бесмертниј, помилуј нас"). И не носи се цвеће, венци, "сузе", икебане. Само воштана свећица. Тако рекао и написао Патријарх Павле. Затим постоје поворке кад је слава града. И постоје поворке у невољи, као што је сад ова. А постоји крсни ход и кад се нешто жели поручити властима (то је касније тек прерасло у демонстрације), затим постоје поклоничке поворке, кад група православаца посећује неку светињу. Значи, не изађе се из аутобуса, па иде како ко хоће. То се не ради. Него крст, иконе, свеће, молитва. Тако треба, а шта ће вођа пута да каже, то је његова ствар. Пред Богом се индивидуално одговара - свако за себе. Крсни ход је раније био замењиван и парадама у којима су, осим војске која демонстрира војну снагу одбране, често ишли и цивили да би махали "великом вођи". Ишла и деца, и то најбоља. И мене једном изабрали, неће сваки пут да те изаберу. То се догађало свуда где се гајио култ личности, где је "велики вођа" замишљао да је сам Бог, Боже ме `прости. И наравно, последица свега тога је да ми данас не знамо шта је крсни ход. Не знамо му смисао, а онда, нормално, не знамо ни што бисмо у томе учествовали.
И ово у Црној Гори је каналисани социјални бунт. Но, Савет Митрополије је превео то огромно нездовољство народа на прави колосек, на веру да мирно и заједно, уз Божју помоћ (другачије је и немогоће, веровао неко у то или не), искажу оно што мисле и осећају. Многи се буне што не могу да носе заставе и тако то, не схватајући да само Бог може да их заштити од међународних приватних и/или јавних интереса. То су неке велике борбе у ваздуху, много веће него што је Мило и ту не треба бити у заблуди.
Да ли је и раније у Црној Гори могло да буде овакво покретање народа? Па... Било је потребе. Избори, забрана српског језика, признавање Косова као посебне државе, улазак у НАТО пакт противно вољи народа, дискриминација Срба, беда, беда, страх, реалан и оправдан страх... А Митрополија је ћутала. Не, Црква, јер највећи део Цркве је народ. Митрополија је, дакле, ћутала. Зашто? Неки кажу да је и сад проговорила зато што је њена имовина у питању и да ће... Е, даље почињу конструкције. Да ће да се одвоји од СПЦ, да ће да обједини и Милову пишијаду, да ће да се уједини са Албанском црквом... И све тако. Јој, тешко нама колико смо блесави. Па, ваљда се и Бог нешто пита! Бог је подигао народ кад је народ сазрео, Бог! Он не развија пупољке на силу. А у самом том ходу десиће се онај квантни скок од социјалне до духовне побуне, који је толико потребан да би се од небића постало биће. Јер смо сви ми више од овога што трпимо. Сад нам је свима потребна помоћ. Али у овом тренутку највише је потребна нашим људима у Црној Гори. Каква помоћ? Па, духовна! Зато је овај крсни ход од Земуна до Новог Београда био толико важан... Тоооликооо!...
Кад размислим, то није само помоћ напаћеним Србима у Црној Гори. То је буђење нас, свих православних Срба. Нема коме није у глави ова мисао: "Нећу, бре, више да ми браниш да будем оно што јесам. И не само то, него ми не дозвољаваш да САЗНАМ шта јесам". Што би рекла моја покојна тетка свом мужу: "Па не`ш ти мене, Микајло, васцели живот правити лудом! Ђе су тебе очи да ја то нећу?! Виђи - нећу, на! И шта ми мо`ш? Нећу, јер то не ваља, а не што ја неваљам". У тој реченици је сав наш менталитет. Трпиш, трпиш... Трпиш док све није уништено око тебе, а онда кажеш "`Ај, Боже помози!", па шта буде. Шта ће да буде? Па, немам појма. Али знам да ће Бог помоћи. Већ је нови почетак. То није пробуђена нада. То је већ почео нови почетак.
И ево неколико сличица са тог чудесног догађаја у Земуну и Новом Београду. Направила их је једн дивна душица, али пошто ви не знате ни како се ја зовем, онда и она мора да буде ту где сам ја. Јер она је моја. Ево, машем јој.
По толицно из сваке црквице и успут се придруживало, те се у Земунском парку окупило на хиљаде људи. Не видиш колони краја. А и нема краја. Јој, те радости ове грудвице кад су видели колико се света придружује! Са сваким њиховим кораком... Ех, Боже, кад бих умела ја то да опишем...
Онда је поворка из парка изашла на своје улице. Носили су овај транспарент. "Црна Гора мила увек нам је била". И тако су ишли, носили транспарент, испред је ношен крст из Јерусалима, носили иконе. И певали. Певали из срца. Чекај да видиш док науче молитве. И? Кад су пролазили поред старог Меркатора, одједном су загрмели. Певали, певали, из гласа, из све снаге. Београд се орио. Цео Београд! Грмело! Само на понеке очи нису вирнуле сузе. Народ са стране стајао је нем, забезекнут, потпуно запањен, само гледа, неко покушава да слика... Неки су се у рату борили против овога. Неки славе, а не знају да је и ово слава, па стали затечени. Емоција из поворке преносила се на успавани народ на тротоару и пела се увис. До неба. А негде између неба и улице, на спрату, је седише владајуће странке. Можда се не зна, али Земунци имају изражено родољубље и већина је потпуно национално опредељена. Они одавно гласају за радикале, а потом и за Вучића. Ту има много расељених лица из Хрватске и Босне. Срби, јашта. Е, да ти тај народ под прозором сад пева "Христе Боже, распети и свети...", па то није као кад дођу сватови по младу, па испод прозора певају "Изађи, мала"... Ово је знамење. Једно мирно молитвено Божје упозорење. И тако у сусрет Новом Београду...
Дан отвореног срца кад му време није...
Нови Београд се, међутим, није обрукао. Напротив! Пробудио се. Или се структура становника променила...?
Новобеограђани носе свој транспарент. На њему пише "Светиње не дамо". Мора да им је дошло одоздо у главу, јер им је Његова светост продао црквену земљу баш ту где су се окупили, и то за упитну надокнаду. Не треба ту много да дође из главе у срце. И то клир треба да зна. Онај део клира који се игра с Богом, а и са народом, мора постати свестан да освешћен човек неће да трпи мангупе било које феле и мустре..
Само да знате, у клиру има и тако честитих људи, тако Божјих... Па, шта мислите колико је ово људи организовало? Један свештеник се сетио и одважио. Други пристао. Трећи одобрио. Врх аминовао. Остали се придружили. Неко хтео, неко мор`о. Све је то никло из вере једног човека. оног кога је Бог додирнуо, а он препознао позив. Тако то бива. Ту је било и транспарената, и озвучења, и кола хитне помоћи, и полиције, и редара, и људи, а требало је и са саобраћајем се договорити. Свега тога је требало да се човек сети. А сутрадан је био и Свети Сава. Деца треба да декламују у цркви. Старешинама није било лако. Ноге су им сигурно биле као да су носили гвоздене ципеле, али је било велико задовољство. Е, такви људи су нам потребни. Они који ће да пробуде Божје биће у нама. Из`ем ти ове што ставе руку на срце и климну главом кад те виде и ником ништа. Осим освећења водице. Већина је, дакле, брука. Неће да иде на посао и да ради пуно радно време, а `оће паре. И да ћути да не би страдао. Ово је и њима била опомена. Јесу свештеници ово организовали, али кад Бели голуб Светог Духа слети на свако раме човека у ходу, тај човек ће сопственим постојањем у Христу сравнити све што га уједа, све што није Божје.
Ово јесте заиста била велика опомена. И онима који су неми стајали на тротоарима, и онима који су се сунчали на Шумановој резонанци, и онима којима су дојавили, и онима који ово читају (а и који пишу). Дошло је ново време. То зна свако ко је осетио силину сусрета Новобеограђана и Земунаца. То је био хук поштених душа. И тај осећај је доживљај живог Бога. То не може да се препричава. Могу да пишем до сутра, али само онај ко је тамо био зна тачно о чему пишем. Веронаука није учење о Богу, већ подучавање у доживљају Бога. Жив осећај Бога. То се дешава у крсном ходу. То није перипатетика. Ти ходаш, а Аристотел ти прича о животу. Мада, у ходу мозак боље ради. Ово је био колективни доживљај Бога. Бог је увек ту, али сад су осетили да је ту. А тамо где је Бог - нема зла. Или зла има тамо где нема Бога у човеку.
Да, дошло је ново време које је крстила моја покојна тетка: "Не`ш ти мене више правити лудом". А ја сам теткина ружа. Јашта сам. Па, и ја сам у сталном крсном ходу... Нисам на супротној страни, хвала Богу за то.
Дакле, многоооо је ово било корисно.
Тек ћемо видети колико.
