Црна Гора иде ка расплету. Какав ће он бити, само Бог зна. Буде ли немира, кажу да ће албанска мањина у ЦГ од спољног фактора тражити заштиту. А тамо где тај фактор уђе да одржава ред, ту некако оде и комад земље... Таман да се заокружи Велика Албанија. Ова мала, већ скоро да и нема границе са Косовом и Метохијом. Фали парче ЦГ и СМ, па да буде велика.
А може да буде скроз другачије... Да сване лепо јутро без онаквог Закона о вери. Бива и то. Посебно ако досадимо Богу. То о досађивању Богу мора да се зна, јер шетње нису довољне. "Црква се брани светим животом", рече отац Рафаило. А одговара му све што зна српски: "А шта онда ја то радим, па ми је овако?!". Па, провери. И запамти, ма где да си - дижи степен вере још мало.
А може да буде скроз другачије... Да сване лепо јутро без онаквог Закона о вери. Бива и то. Посебно ако досадимо Богу. То о досађивању Богу мора да се зна, јер шетње нису довољне. "Црква се брани светим животом", рече отац Рафаило. А одговара му све што зна српски: "А шта онда ја то радим, па ми је овако?!". Па, провери. И запамти, ма где да си - дижи степен вере још мало.
 |
| Библијски призори у Црној Гори. Да ли је довољно...?
Јесте, ал` зависи за шта...
|
Имам рођака у Црној Гори. Јавља се пре неки дан, сав узнемирен. Каже да је неки професор новинарства из Новог Сада гостовао на РТВ Црна Гора и рекао како у Србији цвета национализам (читај - нацизам), како се томе уче и млади (ваљда и ђеца, што ли?), спомињао и Ратка Мадића... Па се тај мој рођак пита како овај може тако да прича о народу у којем живи, јер то просто није истина... Пошто је питање било глупо (чу`ш, како може...?), а мој рођак није глуп, так`а смо вамилија, закључиим да је претерано узнемирен. Је л` било још нешто, питам. "Јес! Био страшан филм против Митрополита". Је л` народ престао да воли Митрополита због тога? "Ђе смо престали?! Што је тебе?", наљути се. Јесу ли се због тога смањиле литије, питам? "Нијесу! Но се повећале". Па, у чему је проблем, питам? "Овај ће да изазове рат! Свако вече, свако боговетно вече, народ гледа државну телевизију, а ови свако вече бију по Србима". Аха, његов страх од рата, дакле, није страх од његовог личног мрења, него од општег пуцања народне каписле... Оно што не зна мој рођак, који је честит да га нема куд, то је да унутрашњи мир говори о степену обожења. Чим нема мира, значи онај с копитицама ти мрси конце, смућује свест, постаје окидач за скривену емотивну тегобу. Значи, литије нису довољне за рођаков мир...
Како се тај немир (непоменик) побеђује? Постом и молитвом. Моли ли се тај мој рођак сваког дана? Јок. Пости ли? До сад није, али, иде Велики пост, виђећемо. Бог је с њим вазда. Можда ће га у литији куцнути по рамену и рећи "Пусти ме у свој живот". Можда ће се и причестити... Питам га да ли иде на литургије. Он каже: "Пушти то! То знам". Његов отац би рекао "Мене кад је баба водила у цркву, ниђе никог није било. Најважније ти је што ти је у срцу". Оно јес`, то ти је најважније. Па да нема тог часног срца, не би било ни овог мог писања, а ни твојих литија. Али - није довољно, рођаче! Није довољно да шеташ и тако стигнеш у рај. Тако можеш да стигнеш и до Манџурије у северноисточној Кини, али шта те тамо чека, вирус корона, лед или неописиво лепа природа, то не можеш да знаш. А нарочито не знаш да ли ће ти толика шетња помоћи да ође падну већ распаднути политички системи. Према томе, шетња није исто што и литија, то смо већ рекли. Зло може да их растера док си река' "кекс". А ако и не растера, зло може све то да направи крвавом гомилом. Ако не буде хтела наша војска против нас, хтеће туђа. Према томе, дижи пожртвованост без крви док има времена. Како?
Прво, `ај` нешто да проверимо:
1. Да ли ми православни знамо да смо пре свега хришћани, па тек онда православци? То што смо православни, ортодоксни, говори само какви смо хришћани. Посвећени! И то на прави начин, православни. Али до балчака. До балчака мача вере који носимо као Христови војници за опште добро. Мач вере, а не мач уместо ножа. Шта ће нам погибељ? Православље је начин хришћанског живота, а светосавље је исто то на српски начин. Бадњак уместо јелке за Божић, како је код Руса, нпр.
2. Да ли знамо да се живот не завршава са упокојењем? Наша душа свесно живи и кад изађе из тела. Она се крштењем уписује у Књигу живих, јер се тада духовно родила. Крштење је рађање за духовни живот. Управо тада постаје члан Цркве, живе заједнице Бога и свих крштених душа, и упокојених и оних које су још увек у телу. Црква је жива и света заједница Бога и крштених душа. Зато је отац Рафаило рекао да се Црква чува светим животом. Али Црква не постоји само на Земљи. У ЦГ се не чувају само зидине, нити људе у мантијама, од којих поједини, на пример ови наши у Београду, мисле да су само они Црква. Па, нама сам Патријарх у проповеди каже: "Драга браћо и сестре, зато Црква препоручује...". Дође ми да га питам: "А шта смо ми, Ваша светости? Ми нисмо Црква Божја?". Али... Али! То што народ чини већину у Цркви Божјој, то не значи да ја треба нешто да препоручујем патријарху, на пример да прочита текст свршених богослова у "Таблоиду"; или да заустави пљачкање манастира Раковица где народ долази на гроб Патријарха Павла; да не продаје црквену земљу као што је већ продата на Новом Београду; да не дели ордење на све стране као беџеве; јер ме то саблажњава и тера и други народ од Цркве. Нећу ово рећи, јер у Црквеној хијерархији то није ред. Патријарх треба да води мене, а не ја њега. А не би ни помогло. Зато све кажем Богу. Он ме чује, а шта ће да уради...? Па ја Му верујем. Он увек уради оно што је најбоље за мене. Дакле, ваља нам живети у земаљској цркви таквој каква јесте и својим понашањем чинити је бољом. Ипак је то живи организам коме је глава Бог. Да нема Бога, Црква би нам била сачувај Боже. По њој знам да има Бога. Само Он може да је одржи овакву. А она је таква какви смо ми. Наше главешине су само наша огледала.
Не заборавимо, Црква постоји и у оним димензијама које називамо Небеса. Не Небо. Небо је ово плаветнило над нама кад је дан. Него Небеса. Небеса су простори у коме обитавају свети и сам Бог. Ваља правити ту разлику. Кад се крштена душа упокоји, она само из земаљске Цркве прелази у небеску. Постоји и Поднебесје, у коме живе демони.
3. Упокојење је раздвајање душе од тела. Рекосмо да душа може да живи у телу и ван њега. Али је увек свесна. Упокојење није смрт. Смрт је нешто друго. Смрт је робовање демону. Значи можеш да будеш жив, али ако си алкос, наркос, лопина, блудан, ако не слушаш родитеље, ако си циција, ако звоцаш и оговараш, ако си немаран према себи, према спасењу сопствене душе... тад си већ мртав човек. Душа ти је мртва, јер је већ овде у тамници зла. Тамо се то настави... Али траје вечно.
Да ли стање пропадања може да се поправи? Па наравно! Док смо овде, то можемо сопственим трудом. Кад одемо одавде, не можемо ништа више учинити за себе, али могу људи који се моле за нас и дају милостињу за спас наше напаћене душе. Како се зна да ли је неком покојнику добро или лоше после упокојења? Одувек се знало, али је то знање Србима у комунизму брисано забрањивањем вере или, у НДХ, покрштавањем. И тако смо стигли да се сад о православљу готово ништа не зна. У просеку смо на нивоу "Како мали Ђокица замишља правосавље?". У просеку, понављам. У Црној Гори би и данас да се то знање забрани. Плус да се отме имовина. Па, докле више?! То, како је Црна Гора страдала после Другог светског рата, то томови књига могу да се испишу. Прво је стрељан клир. А после су Срби, који су вековима били у живом поштовању Русије, одвођени на Голи оток због оданости Стаљину. И тамо је опет био главни један Црногорац, комуниста Јово Капичиџић. Ништа нема грђе од црногорског комунисте "на положај". Подразумева се да је све њему, јер је све и његово. За њега је он Бог. А пошто не верује у правог, живог Бога, он не верује ни да демони постоје, ни да га опкољавају, насељавају и поробљавају. Такав човек може да ради шта год хоће. Али и такав, он је регулатор нашег понашања. Ако нас човек мучи, Бог сигурно неће. Али се ми не обраћамо Богу. Ми мислимо да је довољно да шетамо. Сад кад почне пост, видећемо како се не дају светиње... Оне се бране светим животом. То нисам рекла ја. Дакле, није свеједно како ћемо пред Бога.
4. Шта се дешава са душом прва два дана после упокојења? Душе маловерних покушавају наредна два дана да се врате у тело. То је такав ужас душе човека који је отишао неспреман, да не да Бог никоме. То су страшни тренуци за душу која је свега свесна, а не може никог да дозове... Како да има смирења? Ми морамо да измолимо од Бога да је умири. Због тога се испред имена покојника обавезно каже "Покојни/а тај и тај". То је равно молитви Богу, да Бог да спокој, покој, смирење тој души. А пошто су први тренуци најгори за све, у кући упокојеног се од момента упокојења непрекидно чита Псалтир наредна два дана. Непрекидно, дан и ноћ. Псалмима се свака душа смирује. Тако је некад и било. Тако је и сад у Русији. Само што нико од нас нема псалтир у кући. Нити га чита сваког дана - због себе. Нема везе. Има на мобилном телефону.
Трећег дана од упокојења, Анђео одводи душу први пут пред Бога. Тог дана, сви ми који знамо покојника, колективно се молимо да Бог буде милостив према покојниковој души. То је оно што називамо Опело. На опелу се молимо увек у трећи дан по упокојењу, без обзира када је сахрана. Некад је сахрана пре тог трећег дана, ако су велике врућине, на пример, ако харају заразне болести, или ако има много сахрана у једном дану. А некад сахрана буде и после трећег дана, ако постоје одређене административне или просторне сметње. Опело је увек у трећи дан, јер тад душа излази пред Бога. Не ни пре, не ни после. Ми смо на опелу заступници те душе, њени "адвокати", молитвеници Божији. Ако се не молимо, не морамо ни да идемо на сахрану. То је молитвени испраћај, а не испраћај реда ради. И нема "Ја не идем на сахране". Ко ће за тебе да се моли?
У Црној Гори се обавезно иде на тзв. "Прво јутро". То буде први дан после сахране. Нико не зна зашто. Одговор је "Тако је то код нас". Па и код нас је, али ако је сахрана била у прва два дана, па трећег дана излазимо да се молимо. Јер, тог трећег дана од упокојења, душа се први пут среће с Богом у живо. Тад треба да смо уз њу. А осим овог разлога, с Првим јутром се започело у совјетској Русији кад није смело да се држи опело на сахрани, јавно. Тада је породица првог следећег дана, рано ујутро, одлазила на гроб да се моли. Па и ми смо у четири сата ишли, за славу, у цркву да сечемо колач, да нас нико не види. А оно иза свакох ћошка, иза сваке бандере, по један поспани удбаш. Понеки те сачека и у самом храму. Тако смо ишли и на Прво јутро уместо на Опело. Мада, ја никад нисам била на сахрани на којој није било опела. Ваљда што сам из реакционе фамилије... У сваком случају, ако опело није пред сахрану, а сад знамо да мора бити у трећи дан по упокојењу, онда се оно одржава у храму парохије којој је верник припадао.
На жалост, постоје и душе којима се не може одржати опело. То знају свештеници. И о томе треба мислити на време. На време са свештеником разговарати о томе. О свему, заправо.
5. Од трећег до деветог дана, упокојена душа стоји на вратима Раја и гледа како живе свете обитељи у рају. Деветог дана од упокојења - поново пред Бога. А ми тада поново на молитву! На парастос. То је оно што зовемо "прва седмица", "прва субота". Нити то има везе са седмицом, нити са даном у недељи. То има везе са другим изласком душе пред живог Бога. Тачно у девети дан по упокојењу. Тад се треба молити најискреније што можемо. Како? Па понављамо оно што говори протин помоћник. Он "Господе, помилуј", ми "Господе, помилуј". Он "Алилуја", ми "Алилуја". Он "Вјечнаја памјат", ми "Вјечнаја памјат". Зашто тако? Па зато што се он моли уместо нас. Шта ће кад не знамо како треба?! И хор, као и они што певају у певници, то раде уместо нас, а треба заједно са нама. Деветог дана, Бог шаље душу да следећих тридесет дана посматра како је у паклу. И да истовремено сагледава своје грехе. Ако не знаш какво треба да буде појање, отварај уста кад и помоћник. То је много тежак дан за душу упокојеног, уложи напор. Покојник постаје свестан да то што није знао шта је грех, сад га уопште не оправдава. То је много страшан моменат! И траје месец дана. А после трећег изласка пред Бога, који се одржава у четрдесети дан од упокојења, душа остаје у оном стању у каквом се упокојила. Осим, ако има ко да се непрекидно моли за њу. Молитва све мења. Молитва све освећује. То за нас значи - кандило у кући које непрекидно гори и молитва која непрекидно точи. И онда дође и тај четрдесети дан привременог суђења. Када је то тачно, свештеник ће да израчуна, јер није свеједно да ли се неко упокојио пре или после четири поподне, па да се ми не петљамо сад у његово посао, најбоље питати њега. И мора тачно тада да се да парастос, а не кад је нама згодно. Зашто? Па морамо да се заложимо онда када је суђење. Ни пре, ни после тога, јер треба да будемо са душом када је њој важно. Кад тај парастос одржимо мимо правог дана, ми смо ту душу оставили саму кад смо јој били најпотребнији. Ми нисмо били с њом кад се њој судило.
5. Шта је Четрдесетница? Или "40 дана"? У тај дан је суђење души покојника, када се одређује привремени боравак душе, да л` ће бити у рају, да л` у паклу... То нису места, то морамо да знамо. То су стања душе. Дакле, душа је на процени и одређује јој се каква је и куда ће. Е, тад нас, рекосмо, мора бити што нас више може. У нашем народу, тај дан је био скоро важнији од сахране. Нема "Радим, не могу да дођем". Питаш да те пусте, замениш се с неким, па ако ти, и поред тога не пусте, грех на њихову душу. Не смемо унапред рећи "Неће ме пустити да изађем". Молиш се да те пусте, да Бог умилостиви газдино срце, па тек онда питаш. Не мо`ш да кукакаш на газду и да се не молиш за њега. Па, Бог ти је и дао тог газду да би се више молио. Ма био ти он газда у браку, на послу или држави, непрекидно се молиш за њега. Молиш се да га опамети, да му омекша срце, да га ослободи суровости, тј. демонских ланаца и све тако. Наша огромна грешка је што се не молимо за непријатеље наше да их Бог призове себи. Зато и имамо Мила. Запамтите ово, кад нас неко мучи, одемо и запалимо свећицу за њега, говорећи "Господе, помилуј грешног... тог и тог". Сутра приметимо да је нешто љубазнији. Ако га споменемо, тако молећи се и у кући, или док радимо, прекосутра ће се опет нешто променити, додатно. И тако дан за даном, и једног дана приметимо да се све променило. Упорност и стрпљење. Паднеш, устанеш, обришеш колена, помолиш се, па кренеш даље. Нема одустајања. Никад ми нећемо имати мира. Демон стално напада. Нема мира нарочито савременом човеку. Што би рекао Патријарх Павле једном дивном свештенику који га је питао "Толико је борбе (са злом), кад ћу да предахнем?", а одговор је гласио "Одмараш се док се молиш". Ако је то рекао он, зар нам треба бољи показатељ где смо? Ово не треба да схватимо четрдесетог дана од сопственог упокојења. Ми просто немамо навику да се молимо. Тешко нама, ако нема ко да се моли и за нас! Ми сад можемо да учинимо много и за своје заборављене претке, пријатеље, комшије, а и непријатеље. И то више него што смо могли за њихова живота. Наше молитве их ослобађају онога што тамо трпе. Њиховим ослобађањем демонских тамница, и ми бивамо ослобођени. Молитвом за њих се и ми спашавамо. Постом и молитвом се стиже у Царство небеско. Тако се стиже радостан пред Бога. Морамо жртвовати своју лењост. Заиста, жртва коју треба да принесемо је мала, само свећица. И дух скрушен. Ко неће тако малу жртву да принесе, принеће већу. Кад би се ове стотине хиљада људи у црногорској литији помолиле да се Бог смилује на Мила и његове, био би то нови почетак не само за Црну Гору, него и за све Србе света, и за цело православље, и за човечанство, и за историју. Али, на жалост, ни то није довољно. Потребан је и пост.
У понедељак почиње Велики пост. Врло озбиљан, да не кажем строг. Прве недеље се готово не једе ништа (важи за оне које редовно посте). Иде се у цркву у пола осам ујутру и у пет поподне. Два пута дневно, да. Раде се велике метаније док не будеш гола вода. После подне се чита велики покајни канон светог Андреја Критског. И узмеш једну свеску, па све пишеш шта си погрешио/ла од како си се родио/ла. Тако се припремиш за причешћивање у суботу. Па у недељу опет на литургију. Нема рибе сваки дан. Нема посног мајонеза, посне павлаке, посних слаткиша, цигара и пива, а, као, постиш. Ниси монах? Па ово не важи за монахе. Ово важи за нас. За монахе је теже. Али шта их брига... Кад дође време одласка са овог света, они сами легну у ковчег и, фијуууу, као свемирским бродом право у Царство небеско. Па нису се џабе свега одрекли. А ми не можемо ничега. И нећемо ником да помогнемо. И како да нам буде боље? Свети Јован Кронштатски је, при исповести, питао: "Хоћеш ли да се мењаш?". А то није питао нас "цивилизоване", него алкохоличаре, сецикесе, проститутке, опасне преступнике. Опасне! И људи су се мењали. Бог то све помогне и уреди. И то у онаквом снегу и леду... Мислиш да си пола метра од Северног пола. А ми? Хоћемо да се све око нас промени, само нас да не дирају. То не иде тако.
О томе треба да водимо рачуна док још дишемо овај ваздух. Можемо да се спасаво за тамо док смо још овде. Кад одемо одавде, спасавају нас молитве праведника. И то траје до Страшног суда, до другог доласка Христовог. Е тад се одваја жито од кукоља. Заувек. "Жито" се враћа у тело. Праведан и побожан човек заиста васкрсава у сопственом телу. Зато се оно не сме спаљивати у кремацијама. Нема кремације за православне, чак и кад човек то остави као налог пре упокојења. То је горе од убиства. Убица може да се покаје, а некрштени, самоубица и кремирани како то да изведу кад се упокоје...?
Људи, ми не знамо шта је грех... И не знамо за шта ћемо све полагати рачуне. Зато нас ово све и сналази. Али Бог, очигледно, има неке планове са нама. Па страдасмо начисто, бре. Балкански ратови - борба, па ослобођење. Први светски рат - опет борба, победа отписаних и замка југословенства. Други светски рат - међусобна борба, плус против окупатора, па победа атеизма, односно стандарда. Сад тренутно - општи србицид и буђење православних душа. Исход? Бог сам зна. Али, да се, ипак, припремамо. Свеједно ћемо отићи са овог света. Да ли ћемо сад изгинути или живети у раскоши од мазнутих пара, свеједно је то. Исто ћемо пред Бога. Свако са оним што је понео на онај свет.
Оне који не верују у Бога, морамо да подсетимо да је Бог исто што и Логос, Реч, или универзали ум, свест. Ако атеисти мисле да свест не постоји, то би значило да ни сад нису свесни да су ово читали. Али - свесни су. И за њих важи све ово горе написано, веровали они у то или не. И још нешто. Ово није плашење народа, јер би то био страх од Бога који кажњава. Бог никад не кажњава. Сами се кажњавамо кад одступимо од Његови Закона. Страх од Бога и Божји страх није једно те исто. Страх Божји је свест о томе да не смемо кршити Божје законе. Јер - то је грех. И за то ће нам се судити. То имајмо у виду кад смо у литијама.
Изашла је књига Др Весне М. Николић "Шта треба да се зна о греху". Не може да се купи у црквама, јер да би се продавала, надлежни владика мора да да благослов. Госпођа је рођена у Београду, значи надлежан је Патријарх, или неко кога Његова светост задужи. Жена је била члан Синодске комисије за прославу 2000 година хришћанства. Предложио ју је Митрополит Амфилохије. Предложио је он њу и за Комисију за просвету. На његов предлог, Министарство вера ју је ангажовало да помогне да се напише први уџбеник за веронауку. Очигледно се и није баш имало поверења у владику који је био задужен за то. Чини се - с правом. Тај владика је сам написао уџбеник, ништа није хтео да слуша. Жена му је само ударила тачке и запете где треба и села сама да напише шта треба. Нешто касније, владикин уџбеник је уклоњен из употребе. После одласка Митрополита из Београда, никад је нису позвали у ту синодску комисију за просвету. Вероватно да људи који су после дошли у Патријаршију, никад нису ни чули за њу. Митрополит Амфилохије је написао сагласност и Министарству вере (то је било кад је замењивао Патријарха Павла) да јој дају мало пара за истраживање у оквиру њене докторске дисертације. Докторирала је на православној теми, с том малом помоћи. И ово што сад читате је помало из њене књиге "Шта треба да се зна о упокојењу". Зашто ово не може да добије благослов од Патријарха, а толико поверења је изазвала код Митрополита, то не можемо да знамо.Тек, испаде да се сами морамо спасавати како знамо и умемо. Уз помоћ оних свештеика који више воле Бога од пара. Да ли има таквих? Наравно! Ал` су у мањини 😄. Треба их тражити. Морамо их тражити, јер само је њима Бог дао моћ да нас ослобађају од греха. То "Верујем у Бога, али не у Цркву" значи две, три ствари... Прво, да ништа не знамо. Друго, да су нас свештеници одбили од цркве, јер нису својим животом сведочили живог Бога. И треће, да смо ми сами све то допустили својим кукавичлуком, незамерањем и равнодушношћу. И кад год нас Бог види тако млаке, он нас опомиње. Рече владика Атанасије Јефтић "А Бог кад опомиње, он удара да не знаш шта те је снашло". Е, па да нас не би снашло, дижи веру за стубац више на зупчанику.
Те тако вирус корона куца на врата... А то није грип. Зато, кажем опет и опет, дижи веру за један зубац у вис. Боље то, него панику. Ваља нам пред Бога. Ускоро?! Па све једно кад... Живот брзо прође. Тек у тренутку схватиш да не можеш назад у тело. И да ће ти се судити.
Како се тај немир (непоменик) побеђује? Постом и молитвом. Моли ли се тај мој рођак сваког дана? Јок. Пости ли? До сад није, али, иде Велики пост, виђећемо. Бог је с њим вазда. Можда ће га у литији куцнути по рамену и рећи "Пусти ме у свој живот". Можда ће се и причестити... Питам га да ли иде на литургије. Он каже: "Пушти то! То знам". Његов отац би рекао "Мене кад је баба водила у цркву, ниђе никог није било. Најважније ти је што ти је у срцу". Оно јес`, то ти је најважније. Па да нема тог часног срца, не би било ни овог мог писања, а ни твојих литија. Али - није довољно, рођаче! Није довољно да шеташ и тако стигнеш у рај. Тако можеш да стигнеш и до Манџурије у северноисточној Кини, али шта те тамо чека, вирус корона, лед или неописиво лепа природа, то не можеш да знаш. А нарочито не знаш да ли ће ти толика шетња помоћи да ође падну већ распаднути политички системи. Према томе, шетња није исто што и литија, то смо већ рекли. Зло може да их растера док си река' "кекс". А ако и не растера, зло може све то да направи крвавом гомилом. Ако не буде хтела наша војска против нас, хтеће туђа. Према томе, дижи пожртвованост без крви док има времена. Како?
Прво, `ај` нешто да проверимо:
1. Да ли ми православни знамо да смо пре свега хришћани, па тек онда православци? То што смо православни, ортодоксни, говори само какви смо хришћани. Посвећени! И то на прави начин, православни. Али до балчака. До балчака мача вере који носимо као Христови војници за опште добро. Мач вере, а не мач уместо ножа. Шта ће нам погибељ? Православље је начин хришћанског живота, а светосавље је исто то на српски начин. Бадњак уместо јелке за Божић, како је код Руса, нпр.
2. Да ли знамо да се живот не завршава са упокојењем? Наша душа свесно живи и кад изађе из тела. Она се крштењем уписује у Књигу живих, јер се тада духовно родила. Крштење је рађање за духовни живот. Управо тада постаје члан Цркве, живе заједнице Бога и свих крштених душа, и упокојених и оних које су још увек у телу. Црква је жива и света заједница Бога и крштених душа. Зато је отац Рафаило рекао да се Црква чува светим животом. Али Црква не постоји само на Земљи. У ЦГ се не чувају само зидине, нити људе у мантијама, од којих поједини, на пример ови наши у Београду, мисле да су само они Црква. Па, нама сам Патријарх у проповеди каже: "Драга браћо и сестре, зато Црква препоручује...". Дође ми да га питам: "А шта смо ми, Ваша светости? Ми нисмо Црква Божја?". Али... Али! То што народ чини већину у Цркви Божјој, то не значи да ја треба нешто да препоручујем патријарху, на пример да прочита текст свршених богослова у "Таблоиду"; или да заустави пљачкање манастира Раковица где народ долази на гроб Патријарха Павла; да не продаје црквену земљу као што је већ продата на Новом Београду; да не дели ордење на све стране као беџеве; јер ме то саблажњава и тера и други народ од Цркве. Нећу ово рећи, јер у Црквеној хијерархији то није ред. Патријарх треба да води мене, а не ја њега. А не би ни помогло. Зато све кажем Богу. Он ме чује, а шта ће да уради...? Па ја Му верујем. Он увек уради оно што је најбоље за мене. Дакле, ваља нам живети у земаљској цркви таквој каква јесте и својим понашањем чинити је бољом. Ипак је то живи организам коме је глава Бог. Да нема Бога, Црква би нам била сачувај Боже. По њој знам да има Бога. Само Он може да је одржи овакву. А она је таква какви смо ми. Наше главешине су само наша огледала.
Не заборавимо, Црква постоји и у оним димензијама које називамо Небеса. Не Небо. Небо је ово плаветнило над нама кад је дан. Него Небеса. Небеса су простори у коме обитавају свети и сам Бог. Ваља правити ту разлику. Кад се крштена душа упокоји, она само из земаљске Цркве прелази у небеску. Постоји и Поднебесје, у коме живе демони.
3. Упокојење је раздвајање душе од тела. Рекосмо да душа може да живи у телу и ван њега. Али је увек свесна. Упокојење није смрт. Смрт је нешто друго. Смрт је робовање демону. Значи можеш да будеш жив, али ако си алкос, наркос, лопина, блудан, ако не слушаш родитеље, ако си циција, ако звоцаш и оговараш, ако си немаран према себи, према спасењу сопствене душе... тад си већ мртав човек. Душа ти је мртва, јер је већ овде у тамници зла. Тамо се то настави... Али траје вечно.
Реакција на пијане девојке...
Да ли стање пропадања може да се поправи? Па наравно! Док смо овде, то можемо сопственим трудом. Кад одемо одавде, не можемо ништа више учинити за себе, али могу људи који се моле за нас и дају милостињу за спас наше напаћене душе. Како се зна да ли је неком покојнику добро или лоше после упокојења? Одувек се знало, али је то знање Србима у комунизму брисано забрањивањем вере или, у НДХ, покрштавањем. И тако смо стигли да се сад о православљу готово ништа не зна. У просеку смо на нивоу "Како мали Ђокица замишља правосавље?". У просеку, понављам. У Црној Гори би и данас да се то знање забрани. Плус да се отме имовина. Па, докле више?! То, како је Црна Гора страдала после Другог светског рата, то томови књига могу да се испишу. Прво је стрељан клир. А после су Срби, који су вековима били у живом поштовању Русије, одвођени на Голи оток због оданости Стаљину. И тамо је опет био главни један Црногорац, комуниста Јово Капичиџић. Ништа нема грђе од црногорског комунисте "на положај". Подразумева се да је све њему, јер је све и његово. За њега је он Бог. А пошто не верује у правог, живог Бога, он не верује ни да демони постоје, ни да га опкољавају, насељавају и поробљавају. Такав човек може да ради шта год хоће. Али и такав, он је регулатор нашег понашања. Ако нас човек мучи, Бог сигурно неће. Али се ми не обраћамо Богу. Ми мислимо да је довољно да шетамо. Сад кад почне пост, видећемо како се не дају светиње... Оне се бране светим животом. То нисам рекла ја. Дакле, није свеједно како ћемо пред Бога.
4. Шта се дешава са душом прва два дана после упокојења? Душе маловерних покушавају наредна два дана да се врате у тело. То је такав ужас душе човека који је отишао неспреман, да не да Бог никоме. То су страшни тренуци за душу која је свега свесна, а не може никог да дозове... Како да има смирења? Ми морамо да измолимо од Бога да је умири. Због тога се испред имена покојника обавезно каже "Покојни/а тај и тај". То је равно молитви Богу, да Бог да спокој, покој, смирење тој души. А пошто су први тренуци најгори за све, у кући упокојеног се од момента упокојења непрекидно чита Псалтир наредна два дана. Непрекидно, дан и ноћ. Псалмима се свака душа смирује. Тако је некад и било. Тако је и сад у Русији. Само што нико од нас нема псалтир у кући. Нити га чита сваког дана - због себе. Нема везе. Има на мобилном телефону.
Трећег дана од упокојења, Анђео одводи душу први пут пред Бога. Тог дана, сви ми који знамо покојника, колективно се молимо да Бог буде милостив према покојниковој души. То је оно што називамо Опело. На опелу се молимо увек у трећи дан по упокојењу, без обзира када је сахрана. Некад је сахрана пре тог трећег дана, ако су велике врућине, на пример, ако харају заразне болести, или ако има много сахрана у једном дану. А некад сахрана буде и после трећег дана, ако постоје одређене административне или просторне сметње. Опело је увек у трећи дан, јер тад душа излази пред Бога. Не ни пре, не ни после. Ми смо на опелу заступници те душе, њени "адвокати", молитвеници Божији. Ако се не молимо, не морамо ни да идемо на сахрану. То је молитвени испраћај, а не испраћај реда ради. И нема "Ја не идем на сахране". Ко ће за тебе да се моли?
У Црној Гори се обавезно иде на тзв. "Прво јутро". То буде први дан после сахране. Нико не зна зашто. Одговор је "Тако је то код нас". Па и код нас је, али ако је сахрана била у прва два дана, па трећег дана излазимо да се молимо. Јер, тог трећег дана од упокојења, душа се први пут среће с Богом у живо. Тад треба да смо уз њу. А осим овог разлога, с Првим јутром се започело у совјетској Русији кад није смело да се држи опело на сахрани, јавно. Тада је породица првог следећег дана, рано ујутро, одлазила на гроб да се моли. Па и ми смо у четири сата ишли, за славу, у цркву да сечемо колач, да нас нико не види. А оно иза свакох ћошка, иза сваке бандере, по један поспани удбаш. Понеки те сачека и у самом храму. Тако смо ишли и на Прво јутро уместо на Опело. Мада, ја никад нисам била на сахрани на којој није било опела. Ваљда што сам из реакционе фамилије... У сваком случају, ако опело није пред сахрану, а сад знамо да мора бити у трећи дан по упокојењу, онда се оно одржава у храму парохије којој је верник припадао.
На жалост, постоје и душе којима се не може одржати опело. То знају свештеници. И о томе треба мислити на време. На време са свештеником разговарати о томе. О свему, заправо.
 |
| Сахрана Патријарха Павла |
5. Од трећег до деветог дана, упокојена душа стоји на вратима Раја и гледа како живе свете обитељи у рају. Деветог дана од упокојења - поново пред Бога. А ми тада поново на молитву! На парастос. То је оно што зовемо "прва седмица", "прва субота". Нити то има везе са седмицом, нити са даном у недељи. То има везе са другим изласком душе пред живог Бога. Тачно у девети дан по упокојењу. Тад се треба молити најискреније што можемо. Како? Па понављамо оно што говори протин помоћник. Он "Господе, помилуј", ми "Господе, помилуј". Он "Алилуја", ми "Алилуја". Он "Вјечнаја памјат", ми "Вјечнаја памјат". Зашто тако? Па зато што се он моли уместо нас. Шта ће кад не знамо како треба?! И хор, као и они што певају у певници, то раде уместо нас, а треба заједно са нама. Деветог дана, Бог шаље душу да следећих тридесет дана посматра како је у паклу. И да истовремено сагледава своје грехе. Ако не знаш какво треба да буде појање, отварај уста кад и помоћник. То је много тежак дан за душу упокојеног, уложи напор. Покојник постаје свестан да то што није знао шта је грех, сад га уопште не оправдава. То је много страшан моменат! И траје месец дана. А после трећег изласка пред Бога, који се одржава у четрдесети дан од упокојења, душа остаје у оном стању у каквом се упокојила. Осим, ако има ко да се непрекидно моли за њу. Молитва све мења. Молитва све освећује. То за нас значи - кандило у кући које непрекидно гори и молитва која непрекидно точи. И онда дође и тај четрдесети дан привременог суђења. Када је то тачно, свештеник ће да израчуна, јер није свеједно да ли се неко упокојио пре или после четири поподне, па да се ми не петљамо сад у његово посао, најбоље питати њега. И мора тачно тада да се да парастос, а не кад је нама згодно. Зашто? Па морамо да се заложимо онда када је суђење. Ни пре, ни после тога, јер треба да будемо са душом када је њој важно. Кад тај парастос одржимо мимо правог дана, ми смо ту душу оставили саму кад смо јој били најпотребнији. Ми нисмо били с њом кад се њој судило.
5. Шта је Четрдесетница? Или "40 дана"? У тај дан је суђење души покојника, када се одређује привремени боравак душе, да л` ће бити у рају, да л` у паклу... То нису места, то морамо да знамо. То су стања душе. Дакле, душа је на процени и одређује јој се каква је и куда ће. Е, тад нас, рекосмо, мора бити што нас више може. У нашем народу, тај дан је био скоро важнији од сахране. Нема "Радим, не могу да дођем". Питаш да те пусте, замениш се с неким, па ако ти, и поред тога не пусте, грех на њихову душу. Не смемо унапред рећи "Неће ме пустити да изађем". Молиш се да те пусте, да Бог умилостиви газдино срце, па тек онда питаш. Не мо`ш да кукакаш на газду и да се не молиш за њега. Па, Бог ти је и дао тог газду да би се више молио. Ма био ти он газда у браку, на послу или држави, непрекидно се молиш за њега. Молиш се да га опамети, да му омекша срце, да га ослободи суровости, тј. демонских ланаца и све тако. Наша огромна грешка је што се не молимо за непријатеље наше да их Бог призове себи. Зато и имамо Мила. Запамтите ово, кад нас неко мучи, одемо и запалимо свећицу за њега, говорећи "Господе, помилуј грешног... тог и тог". Сутра приметимо да је нешто љубазнији. Ако га споменемо, тако молећи се и у кући, или док радимо, прекосутра ће се опет нешто променити, додатно. И тако дан за даном, и једног дана приметимо да се све променило. Упорност и стрпљење. Паднеш, устанеш, обришеш колена, помолиш се, па кренеш даље. Нема одустајања. Никад ми нећемо имати мира. Демон стално напада. Нема мира нарочито савременом човеку. Што би рекао Патријарх Павле једном дивном свештенику који га је питао "Толико је борбе (са злом), кад ћу да предахнем?", а одговор је гласио "Одмараш се док се молиш". Ако је то рекао он, зар нам треба бољи показатељ где смо? Ово не треба да схватимо четрдесетог дана од сопственог упокојења. Ми просто немамо навику да се молимо. Тешко нама, ако нема ко да се моли и за нас! Ми сад можемо да учинимо много и за своје заборављене претке, пријатеље, комшије, а и непријатеље. И то више него што смо могли за њихова живота. Наше молитве их ослобађају онога што тамо трпе. Њиховим ослобађањем демонских тамница, и ми бивамо ослобођени. Молитвом за њих се и ми спашавамо. Постом и молитвом се стиже у Царство небеско. Тако се стиже радостан пред Бога. Морамо жртвовати своју лењост. Заиста, жртва коју треба да принесемо је мала, само свећица. И дух скрушен. Ко неће тако малу жртву да принесе, принеће већу. Кад би се ове стотине хиљада људи у црногорској литији помолиле да се Бог смилује на Мила и његове, био би то нови почетак не само за Црну Гору, него и за све Србе света, и за цело православље, и за човечанство, и за историју. Али, на жалост, ни то није довољно. Потребан је и пост.
 |
| Гроб патријарха Павла у манастиру Раковица |
У понедељак почиње Велики пост. Врло озбиљан, да не кажем строг. Прве недеље се готово не једе ништа (важи за оне које редовно посте). Иде се у цркву у пола осам ујутру и у пет поподне. Два пута дневно, да. Раде се велике метаније док не будеш гола вода. После подне се чита велики покајни канон светог Андреја Критског. И узмеш једну свеску, па све пишеш шта си погрешио/ла од како си се родио/ла. Тако се припремиш за причешћивање у суботу. Па у недељу опет на литургију. Нема рибе сваки дан. Нема посног мајонеза, посне павлаке, посних слаткиша, цигара и пива, а, као, постиш. Ниси монах? Па ово не важи за монахе. Ово важи за нас. За монахе је теже. Али шта их брига... Кад дође време одласка са овог света, они сами легну у ковчег и, фијуууу, као свемирским бродом право у Царство небеско. Па нису се џабе свега одрекли. А ми не можемо ничега. И нећемо ником да помогнемо. И како да нам буде боље? Свети Јован Кронштатски је, при исповести, питао: "Хоћеш ли да се мењаш?". А то није питао нас "цивилизоване", него алкохоличаре, сецикесе, проститутке, опасне преступнике. Опасне! И људи су се мењали. Бог то све помогне и уреди. И то у онаквом снегу и леду... Мислиш да си пола метра од Северног пола. А ми? Хоћемо да се све око нас промени, само нас да не дирају. То не иде тако.
О томе треба да водимо рачуна док још дишемо овај ваздух. Можемо да се спасаво за тамо док смо још овде. Кад одемо одавде, спасавају нас молитве праведника. И то траје до Страшног суда, до другог доласка Христовог. Е тад се одваја жито од кукоља. Заувек. "Жито" се враћа у тело. Праведан и побожан човек заиста васкрсава у сопственом телу. Зато се оно не сме спаљивати у кремацијама. Нема кремације за православне, чак и кад човек то остави као налог пре упокојења. То је горе од убиства. Убица може да се покаје, а некрштени, самоубица и кремирани како то да изведу кад се упокоје...?
Људи, ми не знамо шта је грех... И не знамо за шта ћемо све полагати рачуне. Зато нас ово све и сналази. Али Бог, очигледно, има неке планове са нама. Па страдасмо начисто, бре. Балкански ратови - борба, па ослобођење. Први светски рат - опет борба, победа отписаних и замка југословенства. Други светски рат - међусобна борба, плус против окупатора, па победа атеизма, односно стандарда. Сад тренутно - општи србицид и буђење православних душа. Исход? Бог сам зна. Али, да се, ипак, припремамо. Свеједно ћемо отићи са овог света. Да ли ћемо сад изгинути или живети у раскоши од мазнутих пара, свеједно је то. Исто ћемо пред Бога. Свако са оним што је понео на онај свет.
Оне који не верују у Бога, морамо да подсетимо да је Бог исто што и Логос, Реч, или универзали ум, свест. Ако атеисти мисле да свест не постоји, то би значило да ни сад нису свесни да су ово читали. Али - свесни су. И за њих важи све ово горе написано, веровали они у то или не. И још нешто. Ово није плашење народа, јер би то био страх од Бога који кажњава. Бог никад не кажњава. Сами се кажњавамо кад одступимо од Његови Закона. Страх од Бога и Божји страх није једно те исто. Страх Божји је свест о томе да не смемо кршити Божје законе. Јер - то је грех. И за то ће нам се судити. То имајмо у виду кад смо у литијама.
 |
| Једна од литија у Црној Гори |
Изашла је књига Др Весне М. Николић "Шта треба да се зна о греху". Не може да се купи у црквама, јер да би се продавала, надлежни владика мора да да благослов. Госпођа је рођена у Београду, значи надлежан је Патријарх, или неко кога Његова светост задужи. Жена је била члан Синодске комисије за прославу 2000 година хришћанства. Предложио ју је Митрополит Амфилохије. Предложио је он њу и за Комисију за просвету. На његов предлог, Министарство вера ју је ангажовало да помогне да се напише први уџбеник за веронауку. Очигледно се и није баш имало поверења у владику који је био задужен за то. Чини се - с правом. Тај владика је сам написао уџбеник, ништа није хтео да слуша. Жена му је само ударила тачке и запете где треба и села сама да напише шта треба. Нешто касније, владикин уџбеник је уклоњен из употребе. После одласка Митрополита из Београда, никад је нису позвали у ту синодску комисију за просвету. Вероватно да људи који су после дошли у Патријаршију, никад нису ни чули за њу. Митрополит Амфилохије је написао сагласност и Министарству вере (то је било кад је замењивао Патријарха Павла) да јој дају мало пара за истраживање у оквиру њене докторске дисертације. Докторирала је на православној теми, с том малом помоћи. И ово што сад читате је помало из њене књиге "Шта треба да се зна о упокојењу". Зашто ово не може да добије благослов од Патријарха, а толико поверења је изазвала код Митрополита, то не можемо да знамо.Тек, испаде да се сами морамо спасавати како знамо и умемо. Уз помоћ оних свештеика који више воле Бога од пара. Да ли има таквих? Наравно! Ал` су у мањини 😄. Треба их тражити. Морамо их тражити, јер само је њима Бог дао моћ да нас ослобађају од греха. То "Верујем у Бога, али не у Цркву" значи две, три ствари... Прво, да ништа не знамо. Друго, да су нас свештеници одбили од цркве, јер нису својим животом сведочили живог Бога. И треће, да смо ми сами све то допустили својим кукавичлуком, незамерањем и равнодушношћу. И кад год нас Бог види тако млаке, он нас опомиње. Рече владика Атанасије Јефтић "А Бог кад опомиње, он удара да не знаш шта те је снашло". Е, па да нас не би снашло, дижи веру за стубац више на зупчанику.
Те тако вирус корона куца на врата... А то није грип. Зато, кажем опет и опет, дижи веру за један зубац у вис. Боље то, него панику. Ваља нам пред Бога. Ускоро?! Па све једно кад... Живот брзо прође. Тек у тренутку схватиш да не можеш назад у тело. И да ће ти се судити.
