Помолило се сунце у Београду. А било хладно сачувај Боже, што би рекао Патријарх Павле: „Боже ме `прости, као да ће Божић, а не Васкрс“. И ето мене, бакице са штапом, по зубатом сунцу, у шетњи до Универзитетске библиотеке. Тамо сам „ПЧ“. Не знам шта то значи. Ваљда „Почасни члан“. Доктор сам наука, па ми то дали. А можда то важи и за ове са основном школом и купљеном дипломом? Не знам, али ми то ништа и не значи. А кад сам већ у библиотеци, морала бих и до Архива Србије. Ту је иза ћошка...
Треба ми неки шематизам... `Ал`, бре, ` ладно. И ја ти седнем у мој омиљени кафе поред Архива да се згрејем, кад имам шта да чујем. Неки гости се плаше да би могао да изгори Архив Србије... Како, молим?! Хтела, бре, д`умрем! Овако су причали:
Тај кафе поред Архива, у који годинама одлазим кад год идем нешто да истражим, хоће сад да узме, наводно, секретар факултета, мислим Технолошког, за свог кума. Тако нешто...
Како да узме!?
Па онако како мали Ђокица мисли да то може.
Наводно је садашњи власник овог кафеа нешто дужан Технолошком факултету за закуп простора, па хоће да му откажу закуп после две деценије, а да узме неко иза кога стоји секретар Факултета. Божеее... Па нормално да је остао дужан кад се прво реконструисала улица 27. марта, а то се отееееглооо као гладна година, бар се мени тако чини, а после дошла корона, карантин, online настава... Нема студената, нема других гостију, а ми старији од 65 ни куче да прошетамо. А и немам куче...
Углавном, садашњи газда тог кафеа направи са Факултетом договор о репрограмирању дуга од не знам колико пара на 36 месеци. Кад одједном! Шта? Секретар Факултета, доводећи у заблуду декана и Савет факултета, покреће поступак за издавање „пословног простора“ који, тако ови причали, и НЕ припада факултету... Нисам била сигурна да сам добро чула, а не смем да замолим да понове, `оће да ме отерају у мајчину... Па, јеее... Је л` тај декан толико глуп да не зна шта је имовина његовог факултета?! Немогуће! Нико није баш толико блесав. А тек цео Савет факултета?! Ја сам мислила да морони седе у телима која нешто одлучују само у социјализму. На пример, друг посластичар буде члан Програмског савета неког позоришта. Али, Савет факултета...?! Па, мајка му стара...
Кажем себи, добро, нећу да слушам. Постала сам као покојна баба Лепа из моје зграде, која увек изађе напоље кад примети да неком иду гости. Све мора да зна. Па нећу то да радим, то је непристојно. Бацим се на мобилни и почнем да ћоретам. Не видим ништа, а чујеееем... И што треба и што не треба. Ред гледам, ред присилно слушам.
Ма, не слушам, чујем. На оглас да се издаје простор у коме толико уживам у року од 17 минута јавила се три понуђача, један одустао, остало их два. „Десет љутих гусара“, сетих се песме... "Три љута гусара, а против њих ја. Једног сам звизнуо, остала су два“, каже Ршум. А та два правна лица, која су конкурисала за овај простор на коме је кафе, повезује један човек. То је, кажу, кум секретара факултета. (Знам да сам рекла. Морам да поновим да се запамти). И још су причали... Дуго и опширно. Кажу, цео Београд прича о томе. Навођене су те фирме, помињан стечај, чак су се ови гости међусобно убеђивали да те фирме нису ни регистроване у АПР. Па како?! Можда то нисам добро разумела. Где то може да конкуришеш с фирмом која није ни регистрована, или је под стечајем, или је блокирана?! Може, изгледа. Што би Достојевски рекао „Кад Бога нема – све је допуштено“. Добро, то мени као испијачу ђуса са сладоледом и кафице, не би требало ни да буде важно. То је за Тужилаштво кад проради. Али, почнеш да дрхтиш кад чујеш да су та иста господа, која би сад ово да преузму, власници ресторана „Врх Београда“ у Звездарској шуми, где, бре, ништа не сме да се зида! "И ту мајка тврда срца била". Толико се бесправно зида, да човек дигне руке од набрајања. Али... Десио се тренутак кад сам скочила као опарена? Кад је то било?
Кад сам чула да овај мој омиљени кафе никад није могао (ни хтео) ту да спрема храну, јер је у близини Архив Србије, а мере су такве, и противпожарне и друге сигурносне, да нигде около не сме да постоји ништа што би могло да угрози ову институцију културе, па ни спремање клопе. Како сад одједном може нешто да угрози Архив? Кажу ови што причају „Па тај који угрози шуму, који на силу хоће да узме простор, и да поништи све улагање садашњег власника, да поништи и нас као госте, да поништи све генерација студента који су ту деценијама долазили, да поништи све живо што је икада уживало у најдивнијем интелектуалном кутку Београда... Шта њега брига за било шта?!“. Па, јесте. И нас „ПЧ“ `ладно шаље у „ПМ“.
Е, али то - не може!
А, не, не не! Ма, не бојим се да ће ту неко да распали роштиљ и да ће варница да падне на Архив. И да ће Архив да изгори као хотел „Извор“ у Аранђеловцу. Али, кад ти имаш лица без образа, треба да знаш да живиш међу људима са образом. И да све што има мало памети, мало морала и много душе, неће пустити да се зло шири толиком брзином. Да ли поштен човек то може да заустави? Не! То може Бог. А поштен човек уме да се обрати Богу.
Можда се питамо да ли је један кафе толико важан? Побогу, важно је поштовање закона! Ко је тај који ће преваром, силом, мувањем да уништава мој Београд, у коме сам ја шеста генерација Београђана, а праунуци мог брата девета?! Нећемо се више ценкати. Са мном још и можете. Стара сам наивна школа. Ало, бре, ви надлежни са тог Факултета, хоћете да имате одјек студента под прозором? Да ли сте нормални?! Па сад ћете да имате студенте сваког дана ту. О овоме прича цео Београд. Кажу ови што причају. А, још свашта кажу, само... То је, рекох, за полицију. Пардон, Тужилаштво.
Стварно, да питам вас са Факултета, зар не видите шта се у Новом Саду дешава?! Ништа посебно, рекли бисте... Па ништа посебно за сад. Зар треба да буде посебно? А од Новог Сада до Београда пола сата. А вест путује брже. Зар не чујете „Доста, бре, више!“. „Доста, бре...“. Зар не чујте да одзвања градом? Тихо. За сада...
Ваша „ПЧ“
