Био
је Спасовдан, слава Београда. Била литија. Прошле године су је крстили (ко? Па
неки... Народ сигурно није) да је то била породична шетња. Ове године сам
Патријарх је рекао у споту да се Београд моли за мир, мир у нама и мир у свету.
Па, нормално да смо за мир, али за то се молимо на литургијама, не нешто
посебно на литији. Зна се, у литији се молимо за свако добро у граду, селу, по
пољима, око храмова... Тог јутра, пре подне, као и сваког дана у храму Светог Саве и Вазнесењској цркви, Београд се
моли. Сваког дана можемо тамо да се молимо и за мир, је л` да? И не само за
мир. Али нема ко то да каже народу. Зашто? Зато што је Црква изгубила
мисионарску функцију у друштву ОДАВНО. Како је изгубила? Тако што се понаша као
да је само клир Црква. И тако гетоизиран, клир народу износи само формалну
страну хришћанства, суштинску не. Кад нема суштинске везе, онда ништа нема
везе. Да тога одавно нема, говори једна бенигна ствар – Ваша посета једном концерту.
Погрешили сте. Приђите да Вам шапнем како... (Нема љутиш,
мора овако јавно)
Нешто су Вас преварили, па Вас навукли. Нису намерно. Не знају ни они.
Али, Ви бар знате да и у клиру, и у лаосу
постоје људи који нешто знају, али, рекох - нису повезани. Ваше је да повежете
Бога, клир и лаос у једно, у Цркву Божју. (Не, није лако. Па није никад лако
бити патријарх. Ни у једном времену. Али... Као снопић смо јачи, ма какви да
смо. А Богом повезани, још јачи). Не сме више да се деси да Патријарху српском
комунизам и либерална лаж буду представљени као национални идентитет. Е, томе
служи овај текст (Истина, могао је само Вама да стигне и на мејл, али мора и
јавност нешто да учи). Дакле:
Били сте на концерту КУД „Абрашевић“, Београд, и рекли сте да нашем народу недостаје континуитет и истрајност у добрим стварима. „А, ево, ово КУД траје већ толико година (117, додајем) и носилац је израза народне културе, али и српске културе, која је запечаћена Јеванђељем Христовим и православљем“.
Овде ћу да станем и да Вам са блога (Истина о "Колу") др Весне Николић, пренесем истину о "Абрашевићу".
Дакле овако:
„Кад се спомене београдско
културно-уметничко друштво "Абрашевић", обично сви помисле на (некадашњи)
изванредни фолклорни ансамбл. Мало ко зна да у првих 40 година рада у
"Абрашевићу" уопште није било народних игара. На почетку свог
постојања, ово Друштво је било културно-уметничка група радничке омладине, која
је кроз уметност заправо пропагирала социјалне, синдикалне, а касније и
комунистичке идеје. Пођимо редом и укратко:
После ослобођења Србије од Турске и после
Српско-бугарских ратова у 19. веку“, пише даље др Весна Николић, „у Београду се
развијала млада буржоазија, жељна свега. Услове за њен успон требало је да
обезбеди сиротиња, или прецизније речено - новонастали радници, за ту прилику
пристигли из сеоских средина. Наравно, за раднике није било предвиђено озбиљно
и скупо школовање, а није им била доступна ни култура, мисли се на елитистичку,
што због цене, а што због даноноћног радног времена. Држави нису били неопходни
просвећени намештеници, а нарочито не приватном, а што не рећи и примитивном и
суровом капиталу. Радници су сами почели да се организују, у смислу образовања
и културе, јер другог избора и није било. У складу са тим, природно је што је
њихов одговор на елитистичку културу имао снажну социјалну димензију.
Прво радничко уметничко Друштво
(РУГ) у Београду основано је 1834. године под именом Београдско радничко
певачко друштво. Имали су певачку и дилетантску (позоришну) секцију. Из тог
друштва изникла је, 30. октобра 1905.
године, по старом календару, (значи, Ваша Светости,
није годишњица сад у мају! А јесте 117 година од те 1905. Дакле, изникла
је...) Радничка уметничка група "Абрашевић", са посебним циљем. Нова
мисија је била да "буди и развија класну свест радника на принципима
класне марксистичке пролетерске уметности" (дакле,
нема Јеванђеља, па нема ни православља у њиховом раду до дана данашњег. Сем што
су узели славу...). Име је добило по младом и рано преминулом песнику
Кости Абрашевићу, чије су песме својом социјалном тематиком и борбеношћу
постале блиске сиротињи и пониженом радништву. (Тај
момак је имао само 19 година кад се упокојио. Ко се моли за његову душу? А пуна
Србија Куд-а „Абрашевић“. Па где је ту православље?)
Прву скупштину РУГ "Абрашевић"
је одржао у „Руској круни“, у кафани, нормално, јер је она у то време, а и
касније, била база културног живота Србије, или бар за рађање свежих идеја.
Осим тога, осим те кафанске наваде, уметничких кућа у Београду за аматере није
ни било. Једна од тачака дневног реда ове скупштине била је "како у
патријархалној и заосталој Србији уписати другарице у "Абрашевић"? Из
те једне тачке може се сазнати и о традиционаланом патријархалном односу према
жени. Ово је било нешто ново и напредно, мислило се.
Све пробе
"Абрашевића" одвијале су се у кафанама. Прво у кафани „Европа“, затим
у кафани „Кнез Михаило“, а онда је дошла на ред кафана „Сарајево“ и тако редом.
(Боже, шта је све порушено у Београду, без и једног страног непријатеља?!) У
тим кафанама се декламовало, певало и агитовало. Да би се преживело,
приређивани су дневни концерти и "вечеринке" за раднике, уз врло
ниску цену улазнице. Играли су се комади револуционарних немачких књижевника,
које су преводили чланови "Абрашевићевог" дилетантског позоришта.
Певачки концерти, не и играчки ваља
поцртати, одржавали су се у двема највећим салама у Београду, у „Коларцу“ и „Булевару“.
Тако је било до 1910. године, када је ово радничко друштво коначно добило
просторије у Балканској улици, у кафани „Трансвал“, код Радничке кооперативе“.
„"Абрашевић" се“,
пише даље жена (коју је, иначе, Митрополит Амфилохије ставио у вашу Синодску
комисију за обележавање 2000 година хришћанства, заједно са Аником Сковран, па
ако нећемо њима да верујемо да знају своју струку, што сте их тамо стављали?!
Је л` тако? Тако је!) „Абрашевић“ се дакле укључује у све тадашње штрајкове и
акције у корист Радничког покрета. Када су 1907. године демонстрације код
београдске Шећеране угушене у крви, ово друштво је организовало поворку од
3.000 радника који су учествовали у сахрани убијених демонстраната. После тога
"Абрашевић" се поделио на део који припада комунистима, и то је био
Независни "Абрашевић" и онај други, који је припадао Центрумашима,
односно умеренијим социјалдемократама. Пред Други светски рат ове две радничке
уметничке групе опет су се ујединиле, јер се Срби често свађају и мире, што је
такође део традиције. Чланови "Абрашевића" били су многи партизански
народни хероји: Вукица Митровић, Анђа Ранковић, Ђука Динић, Нада Пурић, Давид
Пајић, Тодор Дукин, Маријана Грегоран, Олга Алкалај, Радоје Дакић, Спасенија
Цана Бабовић, Јелена Ћетковић, Александар Ранковић и други, што јасно одсликава
карактер ове уметничке дружине.
Тих послератних година у
Друштву се оснивају и нове секције: фолклорна, и симфонијски и тамбурашки
оркестар. Истина, фолклор је западао у кризе, па од 1956. до 1961. године и не
постоји. Бар тако пише у књигама. Мада... непостојање фолклора одлично би се
уклапало званичну културну политику Југославије у то време, која је, измећу
осталог, налагала да се постојећи фолклори замене балетима!“
Е, добро... Да питам, Ваша
Светости, шта је ту 117 година?! Чега?! Ког православља? Ког идентитета...?
Али – то није све! То је
ЧИМЕ су се бавили у „Абрашевићу“. А сад да видимо КАКО су се бавили...
Гледали сте тог дана њихову
тачку „Мариово“? Фантастична македонска игра. Али, УКРАДЕНА Македонцима,
„Танецу“, њиховом државном ансамблу. Ако ми не верујете, ево гледајте оригинал,
а сетите се шта сте на концерту гледали:
Не знам да ли су на
концерту биле и Буњевачке игре, али су и оне „инспирисане“ Танецовом игром.
Жетварка се вика...
Да ли је то све? Јој! Ма какви! То је само један „аутор“. Један други кореограф пре овог, је, пак, мажњавао украјински ансамбл и постављао украјинске игре као наше, пардон, југословенске, и у „Абрашевићу“. Е, то тек да видите! Онда је докторирао на Етнологији, на игри и на крају добио националну пензију. Еј, бре! Ове Циганске игре, кобојаги руске, не наше, које хвали једна девојка у прилогу о концерту на ТВ Храм, сличне су некадашњим Играма из Војводине. Није исто баш, али преваранти су вешти. Што би рекла луда баба која нема ништа за ручак „Мало из д****а, мало из увета, биће пун лончић“, е тако Вам је и ово. Мало се додало из „Колове“ паровне Циганске игре, мало неких сола (акробација) из некадашње Војвођанске кореографије (та „сола“ никад нису иста. Зависи шта у којој генерацији момци могу да ураде), мало по угледу на кореографију С. Нинковића... Па, онда... Чини ми се, на основу снимка који ми је неко послао, да је ту било и тзв „вртешке“.
Да не објашњавам сад шта је то.
То се виђало после Другог светског рата у хрватским кореографијама. Код нас су
у ОКУД „Иво Лола Рибар“ имали ту вртешку у оквиру хрватских игара, да. А „Лолу“
да и не спомињем... Некад најбољи на свету, и званично (1956), а данас за
дебело преиспитивање. Да л` МУП, да л` Тужилаштво, мени свеједно. Правде ионако
нема. Да се молимо за правду, цела Србија би била у Београду за Спасовдан. (Ово
узгред да кажем...).
А и оно што није покрадено или преправљено – измишљено је! Е, то су Вам у „Абрашевићу“ Игре из Врања. Чини ми се да је и ту нумеру жири окарактерисао као нешто што не одражава дух народа. Тако је некако било. То због ножева у игри. Али ту има нешто луђе – Врање је била госпоЦка варош, а не ово.
Не се тако трупало у оро. Као, "тако су Цигани
играли у Врање". Јок! Никад. НИКАД. Па, како се играло? Не се знаје. То Вам и
причам. Ми изгубисмо оригинал, хвалећи лаж...
Дакле, каж`те Ви нама, какве све ово, или само ово, има везе са Јеванђељем? А, јој! Сетих се и овог...
Па зар стварно има икаквог хришћанског символа она војничка игра, ако сте је гледали?! Има ли ту достојанства српског војника?
Ви сте бар били задужени за
војне свештенике. Питајте њих шта мисле о том тако понижавајућем војном "достојанству". Упознала сам четворицу војних свештеника-официра. Они, с једним
помоћником, сијају и сад пред престолом Божјим. Питајте њих за етичке и
аксиолошке димензије ове трагичне војне кореографије. Они ће најбоље рећи да ли
се војска тако понаша. Имате међу тим војним свештеницима и оне који су
завршили некадашњу Етнологију. Дакле, имате и стручњака. Кад нећете да питате
стручњаке из лаоса, питајте стручњаке из клира. Овако, брате оче, не иде.
(Опростите за овако ословљавање, молим Вас. То ја, грешна, тако из непосредног
односа према Богу и човеку. Из најчистије љубави. И с дубоком вером да ће из мог
срца стићи право у Ваше).
И још нешто јако важно. Приметили сте да је скоро цео концерт одигран у оригиналним ношњама? По ко још у свету арчи оригинална културна добра на овај начин?! Сцени је потребан костим. Функционалан. Нећемо имати за коју годину крпицу од оригинала. Разумете? Не користе се културна добра ни за шта. То се, једноставно, чува као очи у глави. А ми имамо овде људе који су износили та културна добра за Друштва која су и под нашим црквама у свету. Било је и свештеника који су одавде износили етнолошко благо. Ту сам Вам сведок свом собом. Патријарх Павле би ме сад питао „Јесте ли Ви то видели?!“. Јесам! Он ме је и научио да смем да причам само оно чему сам била сведок. И то ако ме неко пита. Ви мене нисте ништа питали. И то се види из овог што сте рекли на ТВ Храм. Јер да сте питали, не бисте рекли то што сте рекли. А и шта ме брига шта сте причали... Него што сте на тај начин подржали ОДСУСТВО бриге за праву традиционалну културу. Јер ово није српска традиција. Нема ту Јеванђеља... А емитоваћете цео концерт на ТВ Храм. Машала, што би Турци рекли. Бићете одлична реклама за будуће генерације заведених.
И на крају, примакните се
молим Вас, да Вам још нешто шапнем.
У тој истој згради у којој је „Абрашевић“, постоји још једно Културно-уметничко друштво. „Мика Митровић Јарац“. Десет пута бољи ансамбл од „Абрашевића“. Е, они немају ни једну покрадену тачку! Тај човек који њих води, Србољуб Нинковић се зове, треба да Вам буде у памети кад будете размишљали о фолклору. Он је тај који истражује оригиналну игру, и стилски, и технички учи децу како се наше игре играју. Кад њега не буде било... Кад нас не буде било, ко ће да Вам каже – преварили су Вас. Нехотице, рекох.
Ох, имала бих толико тога
да Вам кажем... Толико има тога за шта треба да се молимо у нашој литији. Шта
ћемо, на пример, за прајд? Да пишем, кажете? Добро. Хоћу. „А, ја знам, па умем,
па се у то разумем“, што би рекли у једној поскочици.
Љубим Вашу десницу руку и молим Архијерејски благослов.
