Јутрос рано пошла на литургију. Пешке. У Храм Св. Саве. Има две литургије недељом. Пораним. Буде ми врућина после. А будем и гладна. И на једном киоску видим новине са карикатуром нашег чувеног Петричића.
Нацртао, ваљда је оно Патријарх, како неко црквено лице утерује овце у тор, а у тору седи Вучић. Значи, ја сам овца и глупача што хитам на богослужење, јер ме тамо не чека Бог, него Председник државе. Е, сад ћу да Вам кажем нешто, Петричићу!
Зар Вас није срамота да карикатуром патријарха символизујете целу Цркву?! Дакле, Ви не знате шта је Црква? Не могу да верујем... Не зато што сте тако неуки хтели да испаднете паметнији од Бога и рода, него зато што је дужност сваког интелектуалца да ЗНА шта је Црква по дефиницији. Или по дифолту, ако лакше разумете странце. Па, тек онда да указујете на оно што не ваља у Цркви.
Запамтите ово.
Црква је заједница Бога и свих крштених душа! И оних душа које су сад у телу, и оних који су се било када разлучили од тела, дакле оних људи који су се упокојили као крштени! Бог је глава Цркве, а крштене душе су њено тело. Живо тело. Жив организам. Жива заједница. Црква није оно што носи мантију. То је само мањи део Цркве. Назива се КЛИР. `Ајд да поновимо...! Петричићу, нема да се бежи с часа. Ово мора да се зна!
Дакле, Цркву чини Бог, клир и...? Верни народ. Лаос. Не ни демос, ни етнос. Лаос. Ко чини лаос? Мој деда Стеван, санитетски наредник у Великом рату. Упокојио се, и-хај... Бабин брат Никола. Погинуо на Церу као мајор. Дедин брат Божидар, официр српске војске. Осам хиљада младића из плаве гробнице... Мој предак, не знам ни ја шта ми дође, који је остао сироче после Косовског боја. Како то знам? Па ако су сви изгинули, неко је морао да буде мој предак. Ми нисмо потомци дезертера са Косова поља, него сирочади која се Богу молила за милост и спас. Моје вене и артерије нису српска канализација, него ток гена части, солидарности и жртве. И сви смо ми живи у Христу! Разумете? Мој деда Стева се јесте упокојио, али није умро. Умрети значи бити у канџама демона, а мој деда је жив и у Божјем је загрљају. Како знам? Па молим се за њега сваког дана! Носим имена за проскомидију сваки пут кад одем у малу цркву великог Храма. Пазите, Петричићу, нема сантиметра квадратног испод овог нашег неба који није натопљен крвљу православног хришћанина. Да имате духовно уво, чули бисте лелек и крике душа чија су тела пливала Савом и ударала у стубове моста, да је експлозивом морао да се пробија ток крваве реке. Стрељана деца у Крагујевцу чине Цркву и њих не можете повезати ни са каквим тором, аман!
И тако даље...
Ви представисте и мене као овцу која се утерује у Вучићев тор, је л` да?! Ми, верујући грешници, нисмо овце. Ми смо јагњад. Бог је мој пастир који ме напаса (Читате ли Псалтир? О, Морате да почнете. Допашће Вам се. Не, то нису писали хришћани. Можете слободно).
Нико ко иде на богослужења није овца. Вукова, пак, има. И да сте о вуцима писали, Ви бисте били најомиљенији лик међу васцелим Српством. Их, па ја да о томе пишем, а на то имам право, јер сам сваког дана у Цркви Божијој, била бих најомиљенији писац другосрбијанаца. Угрозила бих „Филозофију паланке“. Али, толико глупа нисам. Јесам, али не толико баш. Па, ми јесмо глупи, да... Признајем. Па нас, видим, такве цртате по насловним странама новина. Па нас, тако глупе и вешали, клали, набијали на колац, слали у Јасеновац, бацали у јаме, стрељали сто за једнога да нас брже истребе, бомбардовали, опкољавали бодљикавом жицом санкција... А ми, глупи, и даље се молимо Богу. Вековима!
Нека мене глупе. Нека сам и овца. Али да не да Бог да огрешим душу ни на који начин. Ако сам и Вас повредила, праштајте. Опростите, молим Вас. Али... Морам ипак да Вас молим да се бар мало стидите. То му дође као покајање. Бог ће то да Вам урачуна у добро... Јер... Повредили сте...
Кога? Не кога, него шта сте повредили?! Памет верујућих. Достојанство верујућих. Декларацију о људским правима која даје сваком човеку право на вероисповест (морам Вашим језиком, да би било јасно. А и по нашем закону је то кривично дело. Нисте знали? Па има верујућих адвоката. Нађите неког, злу не требало. Никад не знате кога сте све повредили цртајући га као овцу).
Е, сад се, Петричићу, стидите бар две нано секунде, ако не можете дуже. Ако је таква ситуација, па шта да се ради...
Од Бога Вам свако добро!
