За Божић, овај наш православни, народ је, у хиљадама, читао на Твитеру објаву Дарка Николића, новинара и писца најтраженије књиге на српском језику „Гвоздени пук“, како његова мајка пакује пакете хране за сиромашне који просе испред цркве. То не би било ни мало занимљиво, јер то раде многи па ћуте, да није написао да она то ради упркос томе што, као доктор наука, има пензију 19.000 и нешто. Доктор наука има толику пензију?!!! Како, бре?!
Па, некако овако:
Познајем Дарка Николића, а и његову мајку. И то, чини ми се добро, па ми, ето, отуда право да писнем о томе коју, онако међу нама.
Један човек је питао у коментару те објаве „А кад је отишла у пензију Ваша мајка?“. Одлично питање. Браво, мајсторе. Па да, не може неко да оде у пензију пре сто година, кад је толика пензија била нормална, и ми сад да јој се дивимо. Не, не, није тако било... Отишла је пре пет, шест година. Сад можда има 25-30.000 пензију... Кад ју је први пут добила, толико се радовала, да је један колега са последипломских запањено питао: „Веко, чему се ти, болан, радујеш?!“. Одговорила је радосно, раширених руку ка небу и рекла: „Еј, то је тачно 19.000 пута више него што сам имала јуче“. Како није имала јуче? Колико дуго није имала ништа? У чему је штос? Па штос је у томе што има мало стажа. А зашто има мало стажа, е, то ћу ја сад да питам. Јавно! Време је. Јер, можда је сутра неће бити и са њом не сме да оде у гроб ово што није имала коме да каже.
Весна Николић је као Весна Марковић завршила ФДУ са просеком 9,71. Није мало, али има и бољих просека. Али, оно што се није знало на Факултету, а ни тамо где је радила, била је чињеница да је рођена као сасвим слабовида, готово слепа, риђа девојчица. Када се развила врло компликована катаракта, и кад је видела испод 10%, професор са ВМА је одлучио да оперише ту компликацију на њеном једном оку, јер ионако није имала шта да изгуби. Тада нико није знао да постоји озбиљна опасност да дође до декомпензације ока. Појма немам шта то значи. Ваљда да сасвим ослепи. Иди, бегај, а као, кад немаш 95% вида, ти ниси слеп. Па, ниси. Има наде. Дарко је то објавио и замолио да се помолимо. Молили се људи из целог света. И?! Операција је успела. Онда друго око. Исто успешна операција, вид се попео на 20%.
На последипломским имала је просек 10,00. Десет, нула, нула Како па то?! Па... Професор, претходни професор са ВМА је рекао да он жели да јој направи наочари да може сама да чита. До тад су јој углавном читали други. Смањио јој диоптрију, повећао јасноћу вида и, ето - 10,00. И то нико ни од колега, ни од професора није знао. Толико о томе. Сад нешто друго.
Једном давно јој је неко из Цркве, да л` Патријарх Павле, да л` Митрополит Амфилохије, рекао „Нећете Ви ићи у Русију на операцију очију. Бог је Вама отворио унутрашњи вид, па видите боље од нас окатих“. Весна је потпуно дете Цркве. И Дарко исто. На свакој су литургији. Била је у Синодској комисији за прославу 2000 година хришћанства и тад организовала ЛИКОВНИ конкурс који је осмислила Јерусалимска Патријаршија. Организација и цртање – нису исто. Може да организује. Телефонира. Оде. Плати сама шта треба. Не мора да црта. Па то и не види. И ето. Онда је ставе у комисију за први уџбеник веронауке за основце. Плати то Министарство вера, али задужени владика је хтео сам да га напише, написао и толико је био велелепан уџбеник, да су га сами укинули. Весна седне па напише нови, исто сама, али јој садашњи Патријарх изгуби рукопис :). Стварно! А толико му се допао, него не зна где је ставио. Она седне, па напише поново. Још и допуни. Не, није објављено. Црква јој није дала благослов ни за оне књиге за које јој је платила да напише. Пишијада, па дабоме.
А она ти с тим рукописом оде до Министарства културе да пита да ли би јој, евентуално помогли, јер је кроз причу о Хиландару испричала шта је наша вера. То је, заправо, и прича о култури. И тамо је буквално замоле да буде директор нашег државног Ансамбла народних песама игара Србије „Коло“, јер је пре тога снимила један прилог за ТВ где се видело како је страшно стање у том једином нашем професионалном фолклорном ансамблу, па видели људи да она „нешто зна“. А и како не би знала кад је целог живота играла... Како је видела да игра? Држе се за руке, бре, или за појас. Шта има ту да се гледа? Слушаш. И тамо је, у министарству, молили да као школовани стручњак, а притом са великим искуством у томе, преузме „Коло“. Пристане она на шест месеци, они је замоле да остане бар годину дана. Тачно је толико била и тад је поднела оставку. Али је све завршила што је хтела.
Прво што је урадила, а не знам друге директоре државних установа који су то чинили, то је да је отишла у „Коло“, да пита к`о човек, „хоћете ли ви мене?“ Хоће! Знали су је, јер су знали њену сестру, али, заправо, нису имали појма кога су довели. Тиха, мирна, ал` код ње нема да крадеш! Молим лепо. Нема да лажеш! Нема да дођеш на посао кад хоћеш. И одједном на то њено увођење најнормалнијег, основног реда – почиње неописив хаос! Хорор-хаос! Чак јој је Министарство културе наложило да ангжује обезбеђење, јер постајало опасно и за њу, и за фирму.
Ко је правио неред? Па они који су имали користи да она не буде ту. Какве користи? Па да имају примања од пара које Министарство шаље за колеге. Да, добро сте прочитали! Иако је реч о државној установи, запослени нису имали решења о запослењу. Старији играчи имали су још старија решења, а млади су имали уговоре о привременом вршењу послова који су одавно по закону престали да важе! И тако се десило да је држава давала паре за плате које су биле одређене трима групама (првак, солиста и групни играч), а да је књиговодство те плате поделило у 27 разреда и само одређивало колико ће ко да добије мање или више од оног што је држава прописала и што шаље. Њих петоро, шесторо је добијало више, а десет пута више људи добијало је мање плате од оног што им је припадало. Погађате – крало се од младих и давало „заслужним“. Како то изгледа? Па тако што је једна од „заслужних“ последњу плату, 2012 године, примила у износу од 578.000! И то јој је ушло у пензијски основ! То је онда било око 5.000 €! То је добила неком нагодбом, зли језици кажу уценом тадашњег директора да ће га тужити што ју је скунуо са места уметничког директора. Не размум ја то, не знам ни шта је радила, ни шта није, али знам ово да питам: сестро слатка, ако си добила паре као уметнички директор, да ли си ти кривично одговорна што је исечена златовезна оригинална ношња из Славоније? Па, после то закрпљено говно-жутом траком са шљокицама, да се Власи не досете. А одсечене делове из Кикинде, тамо се нашли, донео је тадашњи шеф играча, који још увек прима плату шефа играча, а друга жена ради тај посао. И наравно да је сакрио ово кривично дело. Сакрио тако што га није пријавио. Донео исечене делове ношње и правио се луд.
И тако даље, и тако редом... Дошао је и четврти директор после Весне. Сад га, кажу, смењују. Зашто? Зато што не зна шта му је основна делатност. А пише му у Статуту. А ко му правио Статут? Па Весна! Како знам? Па пише на њеном блогу „Истина о „Колу“. Узмеш, читаш то и питаш се да ли ми Срби имамо државу?! Ај, што је тај директор правио неко музичко-сценско дело које је натерало нацију да повраћа из затрке и што није хтео да се врати на очување народне игре и њено сценско представљање, него је задржао шефицу књиговодства (и кад је ова већ била отишла у пензију), а која је мувала с парама тако да је НЕКО добио 570.000 плату. Шта сам запела за толику плату? Запела сам зато што хоћу да знам – одакле те паре. Одакле?! Министарство културе ником није послало толико пара за плату! За хонорар даје, али за плату НИКОМЕ, НИКАД и НИГДЕ у Србији. Значи, паре могу да буду узете или од колега да они то не знају, или из материјалних трошкова или од пара за програме, ако се то тада издвајало. То би био криминал. И већ је због тога поднета кривична пријава Првом тужилатву. Због висине средстава које су нестала корупцијом, Основно тужилаштви је предало предмет Вишем тужилаштву, а кад је полиција урадила свој посао, предато је одељењу за корупцију у том Вишем тужилаштву где су највећи стручњаци. То се све десило док је министар био Браца Петковић, јер је то био једини министар који је знао шта је „Коло“ некад било. Али се упокојио. И то је стало. И сад ником ништа. Морам да признам да толика плата може да буде исплаћена и од зараде „Кола“, на пример, од продаје карата. Да ти продаш толико карта 2012?! Пошто би онда оне биле, да би се зарадило преко 700.000 бруто ове плате? Е, то је оно због чега је Весна отишла! Није могла сама да се избори са „заслужнима“, а Министарство културе јој НИШТА није помогло. А звали је онолико, онолико пута да повуче оставку.
И отишла је. Хтела је у свом стану да отпочне приватно да ради нешто везано за културу. Ко је луд да оде, а да не зна где ће?! И таман кад је изабрала најбоље сараднике, општина Звездара јој у пол0овину куће, за коју, наравно, има судско решење, усели социјалне случајеве. Без обавештења, без ичега. Кад је Весна дошла кући за викенд после операције неког незнатног карцинома, дошла је и жена из Општине, због усељавања оне породице, и дословце рекла Весни: „Ма шта Ви урадили, биће како ми кажемо!“. Страшно. Џабе ти правосножно, извршно и извршено решење, кад неко може да дође и тако силује правду. „Биће како ми кажемо!“, замисли. А председник општине који то потом сазнао од Дарка, устане и каже „Дарко, стварно ми је част што сам Вас упознао!“. Супер. И ништа није урадио.
Кад је Весна поднела поменуту оставку, Влада Србије никако да је званично разреши дужности. Било је то 2002... То што није разрешена, значило је да није могла да узме радну књижицу да оде на Биро, тад се то тако звало. Зато није имала ни здравствену књижицу, јер у „Колу“, кад јој је истекла, нису хтели поново да јој овере. Дакле, није могла да оде код лекара. Претње телефоном су се умножиле, да се не би случајно вратила у „Коло“. Њено место је било безецовано одавно :). Опет, у кући, усељена породица је била на њеном струјомеру. Нормално, био је то један стан. Једном јој је дошао неки тип на врата, да је пита за јуначко здравље. Провукла се испод руке и побегла из куће. Вратила се, где ће? Али је онда Дарко имао фрактуру лобање од непознатог нападача... Полиција никад није трагала за починиоцем. Браво, бре! Весна се све више разбољевала. Срце јој је пукло за дететом, отуда то. Немаштина, пост, молитва
Страшно оговарање у „Колу“, које су пласирали „заслужни“, а прихватила сиротиња раја, чинило је то да где год се појави, људи почну да зазиру од ње. Снага оговарања од стране годинама „моћних“ је страшна. Они су се већ позиционирали као „стручњаци“ и њима се верује, зато што нико и не зна шта они раде, ни да краду, ни да измишљају традиционалну културу. Посебно је такво оговарање тешко и опасно у култури, где је мало људи. Тражила је Весна било какав посао, било где, било шта. Ништа! Тамо, у кући, где је хтела да ради, дешавале су се најстрашније ствари од новоусељених. Једном је био и покушај убиства. Она је имала воду на плућима, с којом се појавио и артритис. Оглувела је од немоћи да више слуша крике из тог дела стана. А онда се једног дана дигла и рекла „Дарко, ја идем у теретану“. Е, то је Весна. Жена која никад не одустаје. То је Даркова мајка.
Весна је пре неку годину напунила 64 године и могла је да оде у старосну пензију. Тад је добила ту пензију од 19.000 и нешто. То што је могла да ради све до сада, а није, е, то је питање за државу. И мени не би ту одговарао само неко из „Кола“, него пре свега чиновници из Министарства културе. Не министри. Сви министри културе су добронамерни. Али, ако чиновници немају толико појма да су у стању да униште нечији живот, онда је то за судско кривично преиспитивање. А да ли нама требају учени и поштени људи, то је питање за све нас.
И дозволите ми једну непристојност на крају да кажем, пре него што вам препоручим Веснин блог „Истина о Колу“ – Марш бре, стоко!
ПС Кад сам питала Весну шта јој је најтеже у „Колу“ пало, рекла је „Знаш, бре, шта је страшно? Што у оваквој државној институцији држе волонтере. Не можеш да држиш волонтере на радном месту за које је предвиђен бенефициран радни стаж! Ко је тај ко ће да троши туђу животну снагу, волентерску, малтене дечју, а да министарство притом даје огромне паре за професионалне играче? Па, у ствари, пази ово: Полицајци имају бенефицирани радни стаж. Можеш ли да запослиш волонтера да ради као полицајац?! Не може, наравно. А зашто у „Колу“ може? Један од последњих директора је плаћао волонтерима по 3.000 динара (око 25 евра) по концерту. Зар држави онда није јефтиније да најми 20-ак играча, аматера, да одиграју државни концерт и да то кошта државу 500 евра, него да исплаћује једну плату од 5.000 евра? Видиш ли ти колико то све није нормално? Па они ће, бре, сами себе да угасе. Али, знаш шта је највећа трагедија тог „Кола“? То што се, захваљујући разним „стручњацима“, више не зна шта је оригинална игра. Сад свако може да измисли шта год хоће и да нема ниједан доказ да је то тако било у народу, а продаје то као да је највећи стручњак на свету за фолклор. Еј, измишљени кораци, кореографије, харају по нашој дијаспори, а и по нашим аматерским ансамблима. То је, бре, за затвор! То је затирање праве српске игре, праве наше традиције, а не њена промоција. Па, да ли ће да буде овај директор или онај претходни, то је свеједно, то су Курта и Мурта. А ми сви да ћутимо и да се не чујемо да смо живи. Најбоље би било да нас нема, ако може“.
Е, жена са таквим ставовима и таквим знањем, то је Даркова мама која за Божић пакује храну за просјаке пред црквом. Па, да ли ће да буде добра према запосленима у „Колу“, које поткрадају, или према просјацима, све је то за Николиће од Бога прилика да не забораве ко су.
PS Ах, да! Заборавих - Весна је магистрирала на традиционалној култури.
