Данас је дан пред заседање Скупштине Србије на којој ће се, можда, одлучити да морамо да нестанемо. Организовано ће доћи они који мисле да морају то да подрже, а неће доћи они који би само да живе. Јер – шта их брига. Кад мало размислим, заправо, сви ћуте. Мук је свуда, свуда око нас, мука је исто свукуд, али је мук јачи, једино се чују они који мучу. А попе ни да мукну, ни да бекну, ни да скоче. Уместо да нас предводи, Црква баш ових дана увлачи паству у дилему: јога или пилатес. Не Црква, грешна ми душа, него клир. Црква је заједница Бога и крштених душа, дакле, заједница Бога, нас и оних наших који су преминули, а били су крштени. То је Црква, а не само ови што носе мантију. Они се, тако рећи, лажно представљају. Дакле, клир се чешља, као она баба, док нешто тиња. Заправо...
Не ни клир, него владике. Владика Ћира, и владика Спира. Нису их завадиле жене, немају их, него јога. Један каже да нема штете ако се поставимо у неку асану док нам извршитељ куца на врата, други каже да то нема везе са православљем, него кад зло донесе позив за суд – да радимо пилатес. Јога и пилатес нису исто, кажу. Да ли је то једина срамота која нас је задесила? Чек` да видимо:
Сад ћу ту јогу да ставим где јој је место, тамо негде, јер сам се присетила литургије у храму Светог Саве у Београду на Савиндан. Многи оговарају ЊС Патријарха, а не знају шта је човек већ до сад урадио. Морам то да кажем Христа ради, не да бих га бранила, него зато што је то истина. Прво што је урадио, сменио је оне старешине београдских храмова који су одавно били у пензији, а нису хтели да оду, јер су више волели паре него младе свештенике. Сви су смењени и доведени су монаси, негде и младе владике, који очигледно немају навику да краду, јер нису ни стекли ту навику. И одједном се види присуство пара. И организације. СВИ свештеници су на литургијама празником и недељом. Долазе и они стари, добри, који су одавно у пензији. Кад изађе 10-12 свештеника, па 4-5 ђакона, па 6-8 чтетаца, па 10 дечака, сви нешто носе у руци, да л` крст, да л` свећу, да л` оно златно сунце на дршци (не знам како се то назива. Ко да ми каже? То су, ваљда, рипиде, а? А како се називају оне иконе на барјацима?). Еј људи, то кад видите, мислите да сте већ у рају. И мислиш да ће тај рај да нестане кад се спусти завеса. Неће. Свети дух остаје у свима. И сви радосни, љубазни, предусретљиви. Од народа више не може да се уђе у београдске храмове. Народ се причешћује одреда, што значи да сви посте средом и петком и све постове. Има човек утисак да цео Београд пости. А да ли је спреман на жртву? Ееее...
Има ли нешто у томе да не ваља? Има. Од како је Патријарх наредио да нема исповести за време литургије, да исповест не би била про форме, народ седи и чека испред исповедаонице, џабе. Кажем једном свештенику: „Што не напишете да сад нема исповести? Народ се боји да неће моћи да се причести“. Он се насмеја и каже: “Је л` да отворимо шалтер?!“. Насмејао се, кажем. Да није, залепила бих му шамар на сред цркве. Мени је ипак слава Свети Никола, знам како се ради са Аријем. После су, видим залепили на вратима обавештење да је исповест преко недеље после вечерње службе. Код доброг свештеника се за време Божићњег поста увече чекало и по два сата на исповест. Па, како то сад изгледа? Свештеници имају своја дежурства, то се каже „чреду“. Кад је његова чреда, свештеник води рачуна о сваком богослужењу, служи вечерњу службу и после ње исповеда оног ко дође на исповест. У време најстрашнијег комунизма, и дуууго после тога, свештеници су имали РАДНО ВРЕМЕ! Можда је било од 7 до 14 ч, али, колико се сећам, било је од 7,30 до 14,30. И увек је неко био у канцеларији. Ако је попа имао парастос, или опело, или је светио водицу по кућама, други свештеник је ту. Ако није други, трећи је ту. Ако у цркви служи само један, продавачица свећа ће рећи кад је најбоље да дођете, кад ће прота сигурно бити ту. А сад попови неће да седе у канцеларији, а хоће да имају веће паре од оних који раде у црвеним болничким зонама. И уопште их није срамота. Није их срамота што пролазе поред оних који просе, а да банку једну не дају. Они нама нису никакав милосрдни пример. Они су формалисти који чувају свој седални део, а не образ. Да ли су сви такви? Не. Али, тих преданих и храбрих можда има само неколико у Бгд. Ни петорица. Али, да парадокс буде већи, насупрот њима постоје војни свештеници. Њих кад видите, схватите да постоји СПЦ. Сваки пут кад сам шљуснула на смрт, Бог пошаље свог официра, и он ми обрише сузе, као детету.
Мало се зна, војни свештеници су официри који су завршили разне факултете, али и богословске школе. Ови, које сам стицајем околности упознала, већ сад сијају пред Богом. Људи, они нису са ове планете. Како?! Па имају љубави! И, бре, другачији су. Њихове обавезе су страшне. Прво, раде за плату у војсци. Немају парохију, па да добију нешто од народа. Плус, сви су преко викенда духовници у некој нашој цркви. Тада служе и нама литургије. А сад чујем да и они имају чреду и у нашим црквама. Не могу да верујем да им је и то обавеза. Значи, иду редовно на посао као официри, онда дођу на вечерњу службу у наше цркве и после ње исповедају народ по два сата. И оду кућу у 20 ч. И сутра опет међу „обожене“ официре. Друго, и они иду на војне вежбе. А имају по четворо, петоро и шесторо деце. И ко ће у војне свештенике?! Па најбољи! Толико су најбољи, да од њих могу да буду бољи само њихови помоћници. Треће, они заправо служе у Шестој личкој, или 666 личкој. Али бар служе свим срцем и свом својим снагом! И, заиста, све се мења у њиховом окружењу. Не би ме чудило да генерали почну да убацују своје међу њих, јер су ови на такав понос народу, да је част бити међу њима. А да ли им је лако? Па, како лако кад сваки виши чин може да им ради шта хоће, као и сваком подређеном?! И ако умру од напора, ови наши свештеници ће рећи „Па, шта да радимо? Била њихова чреда. Божја воља“. Мајке ти?! Е, па нећу да се исповедам ноћу, зато што ти нећеш да радиш дању! Преко дана, где хоћеш и кад хоћеш, како год кажеш, али ноћу – не! Зашто? Зато што сам стара и не волим да сама идем ноћу. Просто. Један попа ми је на ово рекао "Па, има ко хоће". Има, не кажем...
Дакле, наше попе су у стилу „Шта ја ту могу?“. И само поштују оно формално што Патријарх каже. Патријарх наредио да сви морају у Београду да буду на литији на Спасовдан. Сви! И они дошли. И професори богословља, и ђакони, ма сви! Пре тога, нису уопште хтели да иду на литије. Само свита око ондашњих патријараха и највернији народ. Једва 3.000 душа. А после тога 30.000 душа. Па се следеће године смањио број. Али је било 100.000 људи на литији за заштиту од јавног хомосексуализма. Кажу, ове последње је организовао ДБ. Можда. Не знам. Ако и јесте, и сам ДБ се изненадио.
Тај поповски формализам ће убрзо постати прошлост. То се најбоље видело на слави у храму Светог Саве. Тог дана је све било нестварно. Два хора: мешовит певао по Мокрањцу, а старо српско црквено појање мушки хор. ТВ камере, профи апарати само шкљоц-шкљоц. Свештеникааа... ни броја се не зна. Владике ту. Ђакони. Са хоровима, на сцени једно 70 људи. Ма све блиста. Да, рекла сам „на сцени“, јер су били ограђени оним црвеним гајтанима на месинганим стубовима. Па, добро, то разумем. Немају уздигнут простор по коме могу несметано да се крећу, у реду. А Црква, дупке пуна. Али, дупке. И готово сви се причестили на 4 места, а само двојица свештеника деле нафору. Они то раде таквом брзином, Боже ме прости, као да су октоподи. И сваком, али сваком, стигну кроз најлепши осмех, да кажу „Срећан празник!“. А теби душа само пева. Али, чекајте, браћо. Ако имате 10 свештеника, нека шесторица причешћују, а четворица нека деле нафору. Па било нас је најмање 400 причешћених душа. Добро, 200, да попустим дупло да вас не нервирам. Је л` ово тако тешко разумети?
Али не, није то све. Изађоше сви у мантијама да секу колач. Па слава је. Али само у том ограђеном простору. Можда не знате, кад се у цркви сече колач, окреће га свештеник и домаћин, а остали ставе руку на десно раме оног испред себе и све тако до рамена оних који окрећу колач. И онда божанска сила проструји кроз све људе, сви оздраве и радост испуни цео храм и изван њега, наравно. Али, овог пута народ је у стотинама држао руку на рамену човека испред себе, само што онај први није могао да додирне оног који окреће колач. Није могао да приђе од ограде.
Један високи човек је викунуо. „О, Боже! Па уђите у народ! Уђите у народ!“.
Иако је био гласан, нико га од клира није чуо.
„Уђите у народ!“ одзвањало је по храму, али узалуд. Каква метафора! Нема ко да чује! Једна жена му је рекла „Немојте да се узрујавате. Они мисле да је Свети Сава само њихова слава. То није наша слава, мисле“. Човек је подигао руке у вис и горко рекао „Опрости, Господе, мени грешном. Опрости ми, Господе!“.
Деца, коју су довели вероучитељи, само су га погледала. И онако ништа нису разумела. Уста нису заклопила та деца. Вртели се, досађивали. Све девојчице у панталонама, него како? Нико им није рекао да, ако издрже ћутке и стојички, да ће се нешто лепо десити у њиховим породицама. Да их је ико питао шта бисте желели да Бог поправи у вашим животима, они би то написали и стајали би на литургији као стубови. Стубови будућности. Надати се да ће Бог то поправити сам од себе... Хоће, ако буде имао коме.
А недељу дана пре тога, на Богојављење, служио је Патријарх. И он се осврнуо на јогу. Нико да нам у цркви каже како да користимо ту освећену водицу, него туђа култура! Није нам објаснио ни зашто је саслуживо са америчким владиком Иринејем Добријевићем, за кога сви знају да је, са још двојицом америчких владика, направио неку црквену корпорацију и превео црквену имовину у Америци на њихова имена. И сад је патријарх у Америци. Пред одлучивање о Косову и Метохији у Скупштини. Ако. Он је надлежан за епархију у којој је највећи храм Светог Саве у Њујорку... Где се крало на куб. Ама, бре, Ваша Светости! Рашчините те људе. И овог са јогом, ако то не ваља. Не због јоге, него због свега. Па не могу жене у Србији да гледају лица неких од тих владика, као да су, Боже ме прости, владике ботоксиране.
Где сте, заправо, Ви, кад се одлучује о КиМ?! Где је владика Теодосије?! Па, он је бар доле, да... А где су остали...? Кога да питам шта је прече: Косово и Метохија или јога? Светог Саву, да! Свети Саво, ми смо ту, `ај` доведи ове у ред, молим ти се. Па, мора неко да нас води. Мора неко да нам буде узор. Знам да смо ми мало кад ваљали... Да јесмо, не би ти ископао оца из гроба и донео међу браћу. Али, ево, догорело до ноката, ми све хоћемо, све како ваља, али не знамо како. Ти знаш да ја ово пишем сузама и крвавим срцем, јер ме је све проболо. А ја знам да у мојим венама тече дедина крв. Он је учествовао у свим ратовима на правој страни. Значи, знаш све. Само умоли Бога да нам каже шта да радимо. Па, ако треба да мрем, бар да ме не згазе, опрости свети оче, као брабоњак на сред пута од запада ка истоку.
Идем да плачем и да се молим.
ПС. А, да! Још нешто. Да, да... Па, морам то да кажем. Сад за Светог Саву у Епархији нишкој, на њеним налозима на друштвеним мрежама, појавиле су се безбројне слике Владике Арсенија. Он на свим сликама! Где год да је био, они га сликали. То је фантастична илустрација тупости нашег клира. Ако у СПЦ постоји владика који је онакав какав владика треба да буде, онда је то овај нишки. Знам га. Био старешина храма Светог Саве. Он не да није нарцисоидан, него скромнијег немамо. И сад само његове слике. Па где то иде, кумим вас Богом!? Господ је баш њега послао у напаћени Ниш да на њему, и на генералу Симовићу, стоји небо, да би народ имао где да се склони, прикупи. Али, слутим... Сад ће они, кад ово прочитају да избришу, знам. Међутим, кад на Гуглу потражите Епархија нишка, понудиће вам њихов сајт, на коме прво пише „Продавница“. Не мора баш бизнис да буде прво, а? Или баш мора? Е, моја информативна службо, исплаках се као киша...
