Дан када ово пишем је дан у коме СВИ православни хришћани, који користе јулијански календар, славе Светог Јована Крститеља. Не, погрешила сам, не славе сви, а треба да славе, јер је „црвено слово“. А посебно треба да знају да је Ирод одсекао главу светом Јовану зато што је указивао на хипокризију на Иродовом двору! Тај чин хришћани обележавају на празник Усековења, кад се пости као што се пости и за Крстовдан – сухоједењем. Практично, не једе се ништа, ни на води, ни на уљу, а о риби нема ни говора. Срби данас немају појма да се то тако ради. Да ли смо улетели у хипокризију? Не.
Хипокризија је кад лицемерно тврдиш да верујеш у Бога, а у ствари не верујеш. Ово што су неки Срби урадили није хипокризија. Не. То је отворено одбацивање православне вере.
Како?
Па лепо. У Бечу је био организован светосавски бал на Крстовдан! Значи славили, јели и пили, 18. јануара, уместо 27. Што би моја покојна комшиница, кад чује о неком греху, рекла „Деда ми се у гробу обрће као вентилатор“, Боже ме прости. Да ли су Срби у Бечу много погрешили? Да су само то згрешили, па да се покају и исповеде, не би било ништа. Никла би им можда и крилца. Али ови немају појма колики је то грех! Они толико не знају, да је то запрепашћујуће. Јер није само грех што нису постили на Крстовдан, него што су им сале у Хофбургу прече од Светог Саве! Просто, тад је било слободних сала, па ако хоћеш - ти удени Светог Саву у то, а ако нећеш, можеш следеће године 31. јануара.
Дакле, управљали се по томе кад је сала слободна, а не кад славимо нашег духовног и државног просветитеља. А Црква ћути? Ћути. Ништа не објашњава. Па, нормално. Ево шта о Крстовдану пише на сајту СПЦ:
„Српска Православна Црква слави Крстовдан, као успомену на прве хришћане који су примили веру на самом почетку хришћанске проповеди. Празник се везује за Богојављење и крштење Исуса Христоса, као и за дан посвећен Светом Јовану Крститељу, који Га је крстио у реци Јордану. Крстовдан славимo увек уочи Богојављења и спада у непокретне празнике. У календару није обележен црвеним словом, за разлику од Крстовдана који славимо 27. септембра као успомену на проналажење Часног Крста на коме је Господ разапет. Овог дана у храмовима се обавља и чин водоосвећења“.
Мало сам затечена... Је л` ту пише нешто о посту на Крстовдан? Не пише. Је л` у календару тог дана црвено слово? Није! Па како ови у Бечу да знају да тог дана не треба да славе ништа уз клопу, музику и пиће?! Ми чак и не знамо да се српске славе не славе уз музику. Друго су вашари и сабори на велики празник у порти цркава и манастира где се игра и свира. То су народна славља после литургије. Једна од таквих игранки је била за зимског Светог Јована у селу Горња Добриња, које више неће постојати због ископавања литијума. На то се пристало, кажу, у Давосу. Немам појма да ли је то тачно, нисам била на том луциферовом поселу. А за ова наша посела сам знала. Пре једно двадесетак година један покојни службеник из наше Патријаршје ми је фотокопирао све странице малог црквеног календара где је писало у ком селу и граду је, и кад, вашар или панађур. Од 1964. па до последњих календара, вашара је било све мање и мање. Сад их готово и нема. Нико и не зна да игра народне игре као што је то некад било. Народна кола су биле различите народне игре које су се играле по кругу. Данас је једна игра, само једна игра регистрована код УНЕСКО као коло! Практично је генеричким именом заштићена једна једина игра! Генеричким именом, еј! Па, народе, да ли смо ми блесави? Па, и ово што су наши преци у Првом светском рату играли је коло:
Сви знамо да постоји Нијемо коло. Знамо да у Црној Гори постоји коло на колу, тзв „Кула“. Знамо да је Бранко Радичевић написао пему „Коло, коло, свирац свира, земља ногу не додира“. Ми смо то мало модификовали, као да је то допустиво, у „`Ајд` у коло свирац свира“ и сад нам остаје да питамо: да ли се све те игре играју у колу? Играју. Ма не само те, него стотине још. Па што смо регистровали само једну игру, за име Бога?! То су урадили др, мр, пуфтамолози, а још грђе незналице иду у Беч и тамо нашој деци постављају кореографије наших игара. Ако питаш „Где се у Србији тако играло?“, они те погледају као смрдљив сир и наставе даље. Јер је лова до крова! (А о лови са овај за овај тандрбал овог пута нећемо ни да причамо. Мислим, 2000 гостију пута улазница, минус трошкови, једнако је... ?)
Тако се и на пародији „Светосавског бала“ ове 2024. године играо „српски кадрил“. Кадрил је иначе паровна игра, обично четири пара, у чијој су се игри смењивало шест фигура. Међу словенски народ кадрил је наредбом увео Петар Први Велики, руски цар у 18. веку. А наш кнез Милош је наручио композицију „Српски кадрил“ и она је изведена у 19. веку, тачније 28. јануара 1846. у Grazien-Sälen-у у Бечу. Компоновао је Јохан Штраус Млађи. Временом, или врло брзо, скинута је са свих репертоара у Аустрији, а оркестраска верзија је изгубљена. Ово данас је нова оркестрација... Чега? Ја не знам. Знам само да је друштво „Јохан Штраус“ из Беча тражило паре од српских привредника у Аустрији за штампање сабраних дела Јохана Штрауса. У оквиру тих дела налазила се и композиција „Српски кадрил“, која је први пут изведена на Словенском балу поменутог датума. Како се то игра? Па, измислиш шта хоћеш кад је то композиција. Тако је измишљена игра „Играле се делије“ која се никад није играла у народу.
И сад... Коју традицију у Бечу чувају тамошњи Срби? Дошли музиканти из Србије, дошао балет из СНП у Новом Саду... Ко је њима платио пут? Држава Србија? Свеједно је да ли је републичко министарство или покрајински секретаријат. Они су платили уништење српске традиције, јер се на Крстовдан такорећи и не говори, а камо ли пева, игра и једе.
Овај догађај није изазвао згражавање у Србији. Изазвао је страх. Слушала сам данас у цркви како су људи с гађењем говорили о потпуној организациој импотенцији врха СПЦ. Шта све нисам чула!
Прво сам слушала питање: „На шта то личе огромни бадњаци у цркви, окићени кинеским куглама, куглицама и лампицама?!“ Нисам то данас видела. У осмој сам деценији. Никад, бре, нисмо китили бадњак. И како после тај окићени бадњак да спалиш?! Ако га не наложиш, него закачиш на дрво, јер ти нико није дошао у госте, па ни положајник, како ће ти ући у кућу светлост и топлина? Па то су та озарења која славимо на Божић. Ја сам данас у цркви видела толико орхидеја да ми се повраћало... Напољу толико несрећних жена које просе, поплавиле од зиме, унутра орхидеје. Добро, можда је неко поклонио... Неко, много паметан... Кад сам излазила, једна жена је рекла другој „Колико просе! Не можеш да прођеш од њих!“. Ало, бре, бар ћути. Што идеш у цркву, ако ништа не уделиш сиротињи?! Како Бог да буде милостив према мени, ако ја нисам милостива ни према коме?!
Онда сам слушала једног господина како је негде неки прота „копао рукама и ногама да се смени неки војни свештеник, сео на његово место и, како је сео, одмах устао и дао оставку“, ваљда само да онај не буде то што је био. Питала сам господина „Како то може?“. „Може. Зависи који владика те гура. А да знате како је осоран? Знате како се за Светог Николу драо на свештеника што је секао колаче за време литургије! А сваке године се тако радило...“. Прича човек, а ја се мислим: „Патријарх је наредио да нема ништа за време литургије. Нема ни исповести, ни сечење колача“. То је добро, не треба да се ремети литургија. Али, народ се мање исповеда. Ја прва. Па како да дођем преко недеље после вечерње службе? Зима је и мрак. Ко да ме ноћу доведе..?
„А да знате, госпођо, тог што изиграва шерифа овде у цркви, народ ће за уво избацити напоље!“
„Сачувај Боже! Наопако. Немојте тако...“ – ја сва као преподобна.
„Бог се јави!“, обрати ми се један диван човек „Јуче смо ишли да пливамо за часни крст у литији без свештеника. Старешина те тамо цркве није дао свештеника“. Ваљда није направио добар распоред, кажем.
У том су деца почела да јурцају по цркви. Нит` ко да их умири, нит` загрли. Девојчице све у панталонама и све се причестиле.
А у светим књигама пише да такве не могу да се причесте. Разумела сам да свештеници својом строгошћу неће да отерају те вернике од цркве. "Не знају. Научиће. Полако". Кад, бре, полако, кад иде Закон о родној равноправности?! И кад је то време кад ће „научити“? Како ће научити, ако им нико не каже? Шта раде владике?
Шта је радио тај владика из Беча кад се десило ово сатнистичко весеље на Крстовдан?
 |
| Српска балска нога на Крстовдан 2024 |
Шта је са владиком који држи 50 свештеника под казном? А народу не да да се причешћује... Шта је са владиком који смањује број српских жртава? Шта је са владиком који је терао народ у недавно светско невреме да прими причест у руку, па сам да се причести?!
Размишљала сам да ли се народ у Бечу стварно колективно одрекао Светог Саве? Па, није, чини ми се. Пре бих рекла да се одрекао Бога. Али, није несрећно стадо криво што лута странпутицама. Питање је шта раде надлежни за пастире? Изгледа да ће почети да реагују тек кад стварно неки „Препаметни пастир“ буде за уво извучен на чистину.
Дотле ћемо се ми молити да се духовна балска куга не прошири и на нас.
