Да се подсетимо, ово пишем као баба у осмој деценији. Уз студенте сам свим срцем, одмах да знате. Зашто пишем? Па, да не заборавим ко сам. А видим да је моје текстове прочитало више од 391.000 људи. На 100 текстова, није то неки просек... ал`, чита се. Па кад се чита, рекох, ај` да звизнем једну шамарчину онима који су натантали студенте да на Светог Саву, после скупа, иду у Храм.
То је тако страшна подвала, да само Бог зна да ли ћемо се опоравити од тога.
Зашто?
Ево, зато:
Како је назван скуп? „У знању је моћ“. Зашто студенти са тог скупа нису знали следеће?
- Дан у православљу не почиње у поноћ. Нови дан се рачуна од после бденија, значи негде од 17 ч., претходног дана. Шта то значи? То значи, ако постиш петком, од четвртка после пет не једеш мрсно, јер је петак већ почео. Пошто је то тако хиљадама година, кад су студенти дошли до храма Светог Саве, празник тог светитеља већ није био, прошао је.
- Србин сече колач у цркви или на навечерје славе, дакле претходног дана после бденија, или на дан славе, после литургије. Хиљадама година је секао колач у кући са кумом, али увек до поднева. Не постоји Србин у свету који сече колач на дан славе – увече! Јер то више и није тај дан (ако правилно рачунамо).
- На слици видим девојку која славски колач приноси Храму. Са њене леве стране иде младић и носи жито. То су, као, представници студента, па зато девојка и младић. Е, па то тако код Срба не бива. Домаћица спакује колач, жито и стакленце са вином у корпу, или торбу, домаћин носи у цркву, тамо купи велику славску свећу и једну малу за жито. Жито је за све наше покојнике, знане и незнане, и прави се и за Аранђеловдан, и за Петровдан, и за Илиндан. А овде, ово двоје носе на рукама, једно колач, други жито – руке да ти отпадну. И немојте да кажете „Па, њима то није било тешко“. Не ради се о томе да ли је тешко, него је питање да ли је разумно. Што, побогу, вадиш жито и колач пре него што уђеш у цркву?! „Црква била закључана“. Па ти дођи кад је откључана. И још нешто. Девојка је у панталонама и с капом на глави. Разумем. Хладно је. И мени је хладно кад идем у цркву која нема грејање. „Сибир“ је зову. Али, хеланке, па у чизме, одозго дебела модерна сукња, преко главе марама... Погледајте неку Рускињу кад дође у цркву. Мада, ретко је то овде, али се нађе. Жене – сукња и марама! И још нешто, православној жени мушкарац је са десне стране, мада је често ишла и корак иза њега. Али то овим студентима није имао ко да каже.
- Црква Божја нема време. Све је садашњост. Али постоје временске одреднице у земаљским црквама да би се знао ред. Ни једна једина православна црква није отворена после бденија. Зна се кад се иде у храм. Може и кад осетиш потребу, али то храму није главна сврха. Идеш, бре, на колективна богослужења. Тачка. На дан славе се причестиш. Сви, цела породица. Што носиш колач у цркву, ако се ниси причестио? „Тако је радио мој отац“. Па радио у комунизму. Није ни постио. Тако си примио славу, па мислиш тако треба. Не, братац. Ако ти је отац грешио, несрећо, не мораш ти. Учи децу како треба. Ако не идеш на литургије, ако се не причешћујеш – ти ниси хришћанин, а нарочито не православни. Како си хришћанин ако ниси примио Христа?
- Ако студенти немају навику да питају свог свештеника шта и како треба да раде, имају своје колеге са Богословског факултета. Њих треба да питају, ако већ не иду на богослужења. Они ће да живе са вама, децо. Они ће вас венчавати и крштавати вам децу, а и опојати... Кад ћете да се зближите с њима, ако не сад? А и њих тамо уче свему, сем да животом сведоче Христа. Није им лако. Немојте их понижавати, тако вам Бога. Они трпе највећу неправду на БУ.
- Е, сад оно најважније: ко је натантао студенте да иду у Храм кад је он увек у то време закључан? Чини се један академик. Хемичар је. Није разумео да му је Бог дао да види космос кроз микроскоп, а не кроз телескоп. Јер кад дигне главу, не зна где је. Да зна, не би промовисао шесторицу владика које је навео. Преосвећени Максим је био наклоњен дарвинизму. Ало, какав дарвинизам у креационизму!? Други... Био пре годину, две на летовању у Африци. Или послом? Трећи... То је већ опасније причати. Ови су добри за другосрбијанце и маловерне. За нас би био добар и стари владика Јефрем бањалучки... Или Арсеније нишки... Њих је брига како смо. Остале боли уво, да простите. Али, да ли је баш академик одговоран за ову спрдњу са студентима? Па није. Има ту дубљи зли „мозак“ који не једе, не спава, само мисли како да нас обори. А од тога нас спасавају само пост и молитва. Зато мора да се иде на богослужења, да научимо да разликујемо отворена од затворених врата.
Али, кад размислим, ипак се народ не да. Градске цркве су за литургију пуне. Немаш где ногом да крочиш, ако закасниш, ни нос да промолиш. И лепо је, бре. Вратила се нека радост и нада. Сви љубазни, срдачни, пропусте те, ма...! Одскочиш од земље кад сретнеш неког свог.
Дођите, децо, да се сретнемо. Ми смо једно у Христу, и Он Један је у свима нама. Само, брате, дођите кад се долази. Зашто тада? Нема ко да каже зашто тада треба... Као да нам је врх цркве сравњен са црном земљом. Кажу, дошло споља. Али је најгоре ако нас неко одврати од Бога одоздо, из народа, ако смо љути што, као, нису примили студенте. Па зато су их тад и послали. Ако одоздо почне да се мрзи вера, ту више нема повратка. Ако је већ знање моћ, онда можете да мислите шта је богопознање.
Христос по среди нас!
(А ви кажите „Јесте и биће“, да знате шта се каже кад се сече колач у време кад је црква отворена).
