Да се подсетимо, ово пишем као баба у осмој деценији. Уз студенте сам свим срцем, одмах да знате. Зашто пишем? Па, да не заборавим ко сам. А видим да је моје текстове прочитало више од 391.000 људи. На 100 текстова, није то неки просек... ал`, чита се. Па кад се чита, рекох, ај` да звизнем једну шамарчину онима који су натантали студенте да на Светог Саву, после скупа, иду у Храм.
То је тако страшна подвала, да само Бог зна да ли ћемо се опоравити од тога.
Зашто?
Ево, зато:
Нисам доскора знала шта је „едукоцид“. Знала сам да је „Бактрим“ бактерицид, да је то сулфа препарат који убија бактерије. И знала сам да алергија на овај лек може да доведе до леукопеније, до таквог смањења леукоцита да организам више не може да се бори и одбрани. Притом се, наравно, споља ништа не види, не изађе кoпривњача, не гушиш се, ништа. Смрт може да настане унутра, нечујно, посебно ако се не обрати пажња на страшан замор који изазива леукопенија. Од овога страдава појединац, али ако се едукоцид односи на тотално и систематично убиство образовања, па тиме и друштва, шта је ту леукоцит? Па, студент.
Да ли ће бити студентопеније? На учитељским факултетима је већ тако. Нема студената, заправо, све их је мање. Не зато што учитељски факултети не ваљају, него што нико неће да студира да би радио у просвети. Неће млади да их терају да се за плату, која је испод просечне, професионално баве едукоцидом. Да ли има едукоцида на факултетима? Пре тога у школама? Немам појма. Сад ћемо да видимо како је на мом факултету данас. Шокираћете се.