Је л' морала толика брука на Светог Саву?!

Била сам данас на несвакидашњној прослави Светог Саве. Шест-седам минута после уласка на славље, ухватила ме је неописива... не знам ни ја шта, од оног што сам тамо чула и видела. По мени су падале сузе... И та плаха киша из неке свете  душе као да ме је потопила. Али... Бог, који ме увек ухвати за косу кад год почнем да се давим, изнео ме је на површину да се баш не удавим ни овог пута. Јер, овако пљунути на Светог Саву као што се то десило данас, није било ваљда никад.

На споменику пише "Трудом својим све преобрати"

 Где се то десило? И шта се десило...? 

ТЕСТ (ИЗ) ОПШТЕ КУЛТУРЕ

Нисам залудна баба, имам пуно посла. Али сам морала све да оставим да седнем и да се скрстим, да видим јесам ли ја то полудела, или смо групно, или ми уопште нисмо фијукнули, само неки мисле да јесмо. А за то их посебно боли уво. И на сахранама се добро зарађује. И решим да за себе саму направим тест знања. Ако сте вољни, можемо да га пређемо заједно. Питања су на нивоу непотпуне средње школе. Данас само прво питање. Хоћемо ли?

 За почетак, знате ли шта је ово? И зашто је тај документ важан?

 

Одредба да се данас понашамо онако како су наредили после Другог светског рата

ТУЖНА СЛИКА БЕОГРАДСКЕ МЛАДОСТИ

Шта бисте ви урадили у оваквој ситуацији у градском превозу?

Опростите што не могу да вам појасним у једној реченици. Прочитајте, па заузмите неки став. Просто, не можемо да нас се ништа не тиче.

НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ - О ЧЕМУ СЕ ЋУТИ?

Народно позориште у Београду. Побунили се глумци. Ако, вала, и било је време. Смем ли ја, као једна баба, доктор наука, да седнем у галерију Народног позоришта сa дедама из Мапет шоуа, и да кажем шта је ту видим?

Народно позориште у Београду... Из зграде нешто руууди. Политичко или право свитање?

Смем? О, хвала.

Аииии... Срамота!

Са ове дистанце боље сагледавам од оних у првим редовима. И видим да све редом одише бруком и патњом, истовремено. Брука су они који чине патњу, а пате и они који имају свест о томе шта се догађа, као и они на којима се бездушност догађа. 

Култура је, да се разумемо, прва уништена. Прво је затворен Народни музеј. И то није било само у Београду... Да ли је култура, заправо, већ мртва...? Чини се да јесте, само што нема ко коме то да објави, јер смо сви ошамућени. Али, и није тако. Жилави смо ми. Па, у сваком од нас је ген неког ко је бранио своје и наше у Великом рату. Не дају наши људи злу да превлада, изгину ако треба, а после буде још нечасније... То што су Срби онда стекли право да просе пред Скупштином, верујте, никад није престајало... А после су други ослободиоци богатима секли главе, отели куће и преузели жене. Ослободилац готово увек постане окупатор. У томе је поента. И то траје све док честит човек не каже "Доста!". А са честитима је увек - Бог, макар они то и не знали. И шта се сад десило? Неће нормалан народ више да иде на посао у нелиценцирану националну лудницу. Да ли је Народно позориште близу те категорије? Да видимо: 

А МИ СМО ВЕВЕРИЦЕ...

Ишла сам у Прокупље на промоцију књиге о Гвозденом пуку. Хтела сам да видим пријатеље из детињства које од онда нисам видела, а које сам волела као да сам сваког од ових дана била са њима. Посебно сам волела једно место на реци Топлици. Топлица ми је, у мојој шестој години, била до стомака, па нисам могла да се удавим чак и да сам настојала. На обали су биле врбе и брезе које су се горе састајале и чиниле зелени тунил, који се огледао у води, као да је огледало. Обала је била висока пола метра. Била је издубљена испод површине и у тим удубљењима скривали су се ракови које су деца "ловила". После "лова",  сви заједно смо трчали кроз жито до куће, на којој се сушио дуван у венцима. Свака кућа је била тапацирана дуваном, па је свака прво била "зејтинли" боје, а после би постајала бордо од непрекидних венаца паприке, с домаћим акцентом. То сам сад ишла да видим. Уместо тога, видела сам...

Овако некако... Али лепше. Не, не... Лепше је било. Зелено

JUST OUT

Пре неки дан читам како је на Златибору затворен  неки "Војни камп за омладину". Како је написано у новинама, испаде да су се, малтене, деца обучавала за некакве нападе 😃. Тако нам је објашњено. Немушто и нејасно. Прво сам се запрепастила, па сам се заитересовала и на крају сам се искидала од смеха. Била сам, као млада, у извиђачима. То се каже, "била сам планинка". Оно што смо ми учили у извиђачком одреду, било је десет пута озбиљније и строже него све ово што се писало о кампу на Златибору. То смо радили кад смо били скроз мали, док смо још били пионирчићи То је једно. А друго је било касније: сви смо имали предвојничку обуку по школама, факултетима, предузећима и месним заједницама. У средњој школи је било обуке у гађању из пушака. И то је било обавезно. На факултетима си имао две године испит из предвојничке обуке. Тако се звао предмет, пред-војничка обука! А момци после ишли у војску. Сад, одједном, полиција упада у "војни" камп дан пре његовог затварања, затвара га и оставља децу нигде и без превоза. Што то? Да деца не узнемире НАТО? Него - кога? Шта ту није било у реду?

Скаути из 1909

 

ОВО БИ МОРАЛО ДА СЕ ЗНА!

"Мора да се зна?!", питају надобудни паметњаковићи. Одговарам: "Не, не мора ништа да се зна". Најбоље умрети слеп код очију, а дотле бити користан идиот. Шта је "користан идиот"? То је неко ко из уверења ради нешто, наивно верујући да је то права ствар, а не зна да је искоришћен од сенки на положају да ради у њихову корист, а против себе. Шта је "права ствар", то се брише српском народу до те мере да живот, достојанство, морал, стид, здравље нису више никакве вредности. За кога је то тако? Чини се - за све. Осврните се око себе, па ћете видети колико је немира. Никад нисмо имали оволико незнање на тако високом пиједесталу. Зашто је то тако? 

Да ли је и ово заштићено код UNESCO?