Гасна комора,
гиљотина, кревети са оковима, вешала и све оно што би могло да се користи за мучење,
окрутно поступање и кажњавање људи, као и за извршење смртне казне, забрањено је
увозити у Србију! Такву одлуку донела је Влада Србије на претпоследњој седници у
2017. години, када је усвојила Уредбу о забрани извоза, увоза и транзита робе која
би се могла користити за извршење смртне казне, мучење или друго окрутно, нељудско
или понижавајуће поступање или кажњавање. Тако је писао "Блиц". А да се извезе оно што из затрке може да те убије, то може, јер, испаде, да такво убијање и сакаћење није понижавајуће. На тој седници Владе је одлучено да не сме да се увози гиљотина, јер је то понижавајуће убијање. Да те неко убије понижавањем, па за то му, забога, не треба гиљотина. Довољно је само да се неко бездушан посади на место одакле му се "може" да убија "нећењем", "не може-њем" и - ћутањем. И, као, може му се :)
Превазиђено? Какви! Само трансформисано...
Формално сам научница. Фактички слепац. Како то? Просто. Нисам купила дипломе. Нити ми их је ико поклонио на лепе очи у кревету. Имала сам најстрожег ментора, од кога су сви суденти бежали, јер је био неописиво строг. Само је према мени био увиђаван. Ваљда је видео да у мени има још нешто сем дебелог црева. Такви, с правим дипломама и, плус, знањем овде ником нису потребни. Ово кажем да бисте ми поверовали да знам на које начине се савремени частан човек данас убија. Све могу за час да истрацкам, цака, цака, цак: од тровања из ваздуха, преко тровања земље и хране, истовременог уништења фитосанитарних служби, домаће производње лекова, саобраћаја, новинарства, хапшења речица и потока које је Бог створио, отимање деце, лапот стараца самоћом, одлазак лекара и сестара да перу, или оперишу, Sattel teil des Körpers преосталим Францима и Алеманима да би могли да нахране своју сопствену децу. Али, то не могу да радим овако на прескок. То се узме надлежност Владе неке државе и кренеш редом, наравно, онолико колико знаш... Ја нећу то да радим. Ко ће то да чита? Свакоме доста његове муке. Не зна ни шта ће са својом лудницом. Дакле, то нећу. Ово хоћу:
Сваки своју муку поставите :)
Хоћу да пишем о идивидуалној патњи (и смрти), коју није изазвао краљ Иби реченицом "Ми горе вама доле", јер он то може да ради зато што му нико није рекао "Марш тамо! То не сме да се ради". И да се разумемо, за мене Иби није властита именица у једнини. Краљева се накотило толико, да остасмо без народа. Народ од Ибића бежи или умире. Што си више примитиван, кукавица, похлепан и славољубав као отац Иби, то имаш јачи стандард. Још ако си истополан, па нема ти краја. И још је нешто овде важно за успех - да си незналица. Не да си глуп, нико није глуп, него да си незналица. Чудо једно што то пали... И да користиш стране речи. Али, нису за нашу патњу криви ови Ибићи, него они људи који незаинтересовано све гледају. "Како штрајкују кад мени треба да стигне пошиљка?! Како их, бре, није само срамота?!". Ало, бре, па је л` ти кисеоник у пошиљци?! Хоћеш да умреш без те пошиљке?! Или... Неко штрајкује испред владе, не ради превоз, а пешаци да убију протестанте. А ти штрајкачи, на пример, раде у превозу и протестују што немају кочнице. Кажем "на пример", јер нико не протестује због превоза, само псује и вокално загађује околину. А и возачи одлазе у иностранство. Двадесет кревета у једној соби? Двадесет, ако треба! Да. Али бар возе исправно и лепо возило. Само, шта то брига пешаке... Дакле, равнодушност убија. Мож` да умреш, нико неће ни да се потресе. Мож` да те измрцвари шеф, комшија, муж, жена, инвеститор и ти одлучиш да нећеш да ћутиш, али шта ти вреди кад тужилаштво ћути. Тај мук тужилаштва изазива урлик у народу. Појединачан. Кад се хорски урликне, то је почетак страшних сукоба. И тако... Сви колективно ћутимо, а падамо појединачно, као класје.
Мени је од свих смртних судбина најстрашнија судбина уметника... Кад нема `леба, који ће ти слика. Кад си пијан или надуван, свеједно ти је ко је композитор песме коју ти певају за паре. Кад ти неко у кући умире, шта те брига ко је управник позоришта. Укинули биоскопе? Гледам серије на нету. Многи мисле да све има замену. Ђавољу, да, има:).
Написах одавно, учила сам школе за разумевање уметности. Разумем и народ. Али не разумем разне Ибиће који одлучују о убијању уметника и уметности. На пример, павиљон "Цвијета Зузорић" има проблем с неком цевком. Пукла. Нико на Калемегдану није надлежан да је доведе у ред. Неки кажу да је надлежан Завод за споменике културе, ови кажу, Водовод и канализација. Ови пак да је надлежно Градско зеленило. Зеленило каже "Нисмо, брате, ми надлежни за цевку". Знам... Сви ће бити надлежни ако се "Цвијета" буде приватизовала, па газда нареди. Осим ако је не сруше због проширење гондоле :) Још страшнију судбину има градска Галерија у Вршцу. Влага на све стране. Општина не улаже ништа ко зна колико већ времена... Даје плате и ништа друго. Остало све пада на терет уметника. Али, сад немају где ни да излажу... Људи су и даље највећа вредност вршачких установа: библиотеке, музичке школе, позоришта. На њима, на таквима, Србија још живи. Е, Милекеру, Милекеру... Покој ти души. Све што је овај Вршчанин урадио, појели су скакавци.
Али, рекох, најтеже ми пада смрт уметника од болести и глади... Таква је била Снежана Кнежевић, корепетитор у Ансамблу народних песама и игара Србије, једином нашем професионалном фолклорном државном ансамблу. Штета је што данас млади људи, који не играју, листом нису ни чули за "Коло". Како да чују кад држава плати салу Мадленијанума да "Коло" обележи 70 година постајања, а не Арену... Али зато РТС три дана слави на стадиону Ташмајдан своју годишњицу као да је РТС данас оно што је некад била, а не оно што не би смело никад да буде. Тако нам држава ставља до знања шта треба да нам буде важно. Само што не каже "Аchtung! Аchtung"... Дакле, национално мора да се затре. Пре свега морал, па језик и писмо, онда свака креативност и знање... И на крају сам живот. А Бог је одавно истеран из народа, чини се... Са сузбијањем Бога у православном човеку почело се крајем 19. века, рекла бих, невидљивим упливом невидљивог протестантизма. Но, није се безбожје баш примило. А и цркве су поново препуне. Једино још и ови у мантији да се врате Богу, па да објасне народу да је Бог понашање, а не став... А то се ради примером, што би рекао Патријарх Павле. Ееее... Одакле нам такав пример на врху...? На било ком врху... На врх се стави Ибић, а ми доле треба да поцркамо. То је циљ. Некоме. Али не и Богу. Да се вратим на Снежану Кнежевић...
Снежана је била корепетитор у "Колу". Свирала је на клавиру. Да, да, потпуно по узору на Совјете, на пробама су се кола играла уз клавир. Сад се вежба уз хармонику. И то је дуго радила госпођа Кнежевић. Корепетиција је много важна за играче. И најодговорнији посао у целом систему професионалне игре. То је неколико сати неописиве концентрације. А плата најмања, дно дна, бар је тако дуго било. Али, ова жена није била само корепетитор. Писала је аранжмане и била вокални педагог. Њој је то било наређивано да ради, али да јој се не плати! Два пут је одлазила из "Кола". С малом децом, кажу, продавала је јаја на пијаци. Наш највећи фолклорни вокални педагог. Тетка јој је била чувена Нада Кнежевић. Ко није чуо како њих две певају, тај је много пропустио... У "Колу" је Снежана била толико кажњавана без разлога, да то жив човек не може да схвати. Једном је кажњена са 30% од плате што није дошла на приредбу за децу, уприличену за доделу новогодишњих пакетића. Нит` је имала малу децу, нит` је требало да свира или да пева, него тек онако... Кад је дошао садашњи директор, замолила је своју другарицу која је некада била удата за човека који се бави ауторским правом, да јој помогну да састави једну молбу да јој плате оно што је радила ван својих редовних обавеза. Јер ако неко од тебе тражи да радиш нешто што није твој посао, па ваљда зна да се то посебно плаћа. Да је она аутор многих дела, писало је и на сајту "Кола", те тако ништа, сем пара, није било спорно. Нови директор је кратко одговорио: "Госпођо Кнежевић - тужите нас". Разболела се и умрла. Није имала ни за храну, ни за лекове. Пре полагања у раку примио ју је Радио Београд да помаже Мерими Његомир за, рецимо 15.000 месечно. Није било више пара. Више је за шушумиге. Радију и Мерими је ваљала, а неким директорима "Кола" није ваљала....
Е, то "Тужите нас, госпођо", написано латиницом, као да писац не заступа српску државну културу, натерало је неке да напишу кривичну пријаву против тог младог човека. Тужилаштво је дало предмет, због обима криминала, вишем тужилаштву, а оно, пак, најјачем свом оделењу. Толико је документованог било у пријави, што је полиција све испроверавала. И шта се десило? Кажу људи да је неко наредио Тужилаштвима да се предмети, отворени после не знам које године, више не дирају. И сав труд полиције и тужилаштваа, који је постојао, а кажу да јесте овог пута заиста био, ако је неформално то стварно заустављено - пао је у воду. И пошто то није ништа ново, не бих о томе писала да овај "Тужите нас, госпођо" директор "Кола" нема горљиву амбицију да постане управик Народног позоришта. Мада, ни они тамо нису наивни. Или бар ЈДП :).
Сад је расписан конкурс за директора "Кола". Објективно, Министарство нема кога да стави. Проблем је у томе што је професорка, која држи катедру за сценску уметност на ФДУ, у свом уџбенику за студенте, написала да је једини професионални ансамбл у Србији - "Фрула". Не "Коло", "Фрула". То народу ништа не значи. Нама који смо играли то је звизнута шамарчина да нам се глава врти у круг. Не, не морате да знате шта је била "Фрула". То је био један тезгарошки ансамбл, намењен иностраном тржишту, који је умео да путује и под лажним именом, "Флакара", на пример. За тај циркус, човек који је и формално докторирао на игри, добио је националну пензију... И да се вратим на професорку која је написало да је та "Фрула", алијас "Флакара", алијас народне игре... једини наш професионални фолклорни ансамбл. Е, та професорка је постала академик. Не шалим се. Писала је она, их...! :). С таквим научницима имаш овакву просвету. А с таквом просветом, имаш овакве управљаче.
Шта ту, питате се, генерално посматрано, фали? Духовна половина главе. За шта је она важна? За морал. То је прво, па онда све даље. Прво морал. Е, хоћеш, Европо, духовности да се одрекнеш? Ево ти незнанци проваљују капије. Само што нису рупнули, јер су им стари знанци помогли изнутра. Е, то се догађа код нас. А то је само Божја опомена. И то блага... Ускоро ће Бог почети да удара кад опомиње... Ваљда ће имати ко да каже "Смилуј се...". Јер ово како иде, не ваља ничему...
Међутим, има једна ствар коју би ваљало да приметимо. Бог јесте сакрио од ових, што краду по мраку, своје највеће благо - доброг човека. Е, сад, како рећи ко је добар човек...? То ми не можемо да знамо, јер ми не можемо да завиримо ни у чије срце. Бог може. Он ће своје да сачува. Иако је овако густ мрак, пројављују се знаци Божјег присуства. У београдској Скупштини града, коју сваки Београђанин толико презире да неће ни да је спомене, одржан је концерт ансамбла "Ренесанс". Обележавају педесетогодишњицу. Добила сам снимак, снимчић... Фантазија! У Галерији УЛУС-а, доле, изложба какву Београд неће скоро имати. Нико не улази. Сви се ту, неколико метара од врата галерије, сликају се са деда Мразом, испред сијаличица, једу мрсно, ускоро ће и петарде. Као да смо постали ријалити народ. У Дому војске била изложба "Светородна лоза Немањића". Концерти духовне музике још увек постоје. Кад чујеш "Вечерњи звон" са басом и сопраном, мислиш "Где то може, бре!", али онај исон, позади, попуни ту разлику у висини и да пуноћу да се публика смрзне и пренесе у другу димензију. Довољно је да човек оде недељом на литургију у цркву Светог Марка, да чује хор. Остало нека не гледа :). А да питате све те уметнике како живе и раде, видели бисте колико су неправди доживели. Ми смо помислили да је наша судбина најтежа, јер смо изгубили око љубави за другог. А тек да видите како други живе.. .
Јесте, може да се рикне од Ибића. "Тужите нас, госпођо" је, чини се, најстрашније што државни управник може да изговори, јер због тога може неко да умре. И умро је понижен. Али, ако неко стварно стопира тужилаштво, много ко, и много шта, ће нестати заувек са лица земље. Ту протести неће помоћи. То је јако велика заблуда. Нити блокада РТС. Ја сам сама блокирала РТС - не гледам ТВ уопште. Плаћам, али нећу да гледам. И да платим, ал` нећу да гледам. И за њих је то много горе него да сам стајала испред врата. Немају коме да дају пропагандну поруку. Примиће паре? Па хоће, да. И шта их брига? Па да, шта их брига. Али, немају моју душу... А сада је у току управо лов на душе.
Од наших душа, зависе и наша деца. Јер, какав смо им пример, таква ће нам и бити. Какву децу ми одгојимо, тако ће нам и свештенство бити. Дакле, ми морамо да се мењамо. Како? Ништа посебно, само да будемо оно што јесмо - светли и неукаљани. Да никад не изговоримо "Тужите нас, госпођо", а да будемо добри са председницом владе :).
И да полако ширимо истину о победи добра. Зло напредује зато што му нико није рекао "Стани!". Али, "Стани у име Бога". Е, то је сила... И ту смо ми Једно. Ми Срби и Бог. И остали, наравно.
Не смем да споменем "Ми Срби"? :) У, је... Ти ће ми кажеш :). Одох на Литургију. Рек'о Бог да дођем. Рекао свима крштенима... Како ми с Богом, тако и он са нама. А ја са Богом лепо. Одох да ме загрли. Рекао је да хоће. Звао је...
Мени је од свих смртних судбина најстрашнија судбина уметника... Кад нема `леба, који ће ти слика. Кад си пијан или надуван, свеједно ти је ко је композитор песме коју ти певају за паре. Кад ти неко у кући умире, шта те брига ко је управник позоришта. Укинули биоскопе? Гледам серије на нету. Многи мисле да све има замену. Ђавољу, да, има:).
Написах одавно, учила сам школе за разумевање уметности. Разумем и народ. Али не разумем разне Ибиће који одлучују о убијању уметника и уметности. На пример, павиљон "Цвијета Зузорић" има проблем с неком цевком. Пукла. Нико на Калемегдану није надлежан да је доведе у ред. Неки кажу да је надлежан Завод за споменике културе, ови кажу, Водовод и канализација. Ови пак да је надлежно Градско зеленило. Зеленило каже "Нисмо, брате, ми надлежни за цевку". Знам... Сви ће бити надлежни ако се "Цвијета" буде приватизовала, па газда нареди. Осим ако је не сруше због проширење гондоле :) Још страшнију судбину има градска Галерија у Вршцу. Влага на све стране. Општина не улаже ништа ко зна колико већ времена... Даје плате и ништа друго. Остало све пада на терет уметника. Али, сад немају где ни да излажу... Људи су и даље највећа вредност вршачких установа: библиотеке, музичке школе, позоришта. На њима, на таквима, Србија још живи. Е, Милекеру, Милекеру... Покој ти души. Све што је овај Вршчанин урадио, појели су скакавци.
Али, рекох, најтеже ми пада смрт уметника од болести и глади... Таква је била Снежана Кнежевић, корепетитор у Ансамблу народних песама и игара Србије, једином нашем професионалном фолклорном државном ансамблу. Штета је што данас млади људи, који не играју, листом нису ни чули за "Коло". Како да чују кад држава плати салу Мадленијанума да "Коло" обележи 70 година постајања, а не Арену... Али зато РТС три дана слави на стадиону Ташмајдан своју годишњицу као да је РТС данас оно што је некад била, а не оно што не би смело никад да буде. Тако нам држава ставља до знања шта треба да нам буде важно. Само што не каже "Аchtung! Аchtung"... Дакле, национално мора да се затре. Пре свега морал, па језик и писмо, онда свака креативност и знање... И на крају сам живот. А Бог је одавно истеран из народа, чини се... Са сузбијањем Бога у православном човеку почело се крајем 19. века, рекла бих, невидљивим упливом невидљивог протестантизма. Но, није се безбожје баш примило. А и цркве су поново препуне. Једино још и ови у мантији да се врате Богу, па да објасне народу да је Бог понашање, а не став... А то се ради примером, што би рекао Патријарх Павле. Ееее... Одакле нам такав пример на врху...? На било ком врху... На врх се стави Ибић, а ми доле треба да поцркамо. То је циљ. Некоме. Али не и Богу. Да се вратим на Снежану Кнежевић...
Снежана је била корепетитор у "Колу". Свирала је на клавиру. Да, да, потпуно по узору на Совјете, на пробама су се кола играла уз клавир. Сад се вежба уз хармонику. И то је дуго радила госпођа Кнежевић. Корепетиција је много важна за играче. И најодговорнији посао у целом систему професионалне игре. То је неколико сати неописиве концентрације. А плата најмања, дно дна, бар је тако дуго било. Али, ова жена није била само корепетитор. Писала је аранжмане и била вокални педагог. Њој је то било наређивано да ради, али да јој се не плати! Два пут је одлазила из "Кола". С малом децом, кажу, продавала је јаја на пијаци. Наш највећи фолклорни вокални педагог. Тетка јој је била чувена Нада Кнежевић. Ко није чуо како њих две певају, тај је много пропустио... У "Колу" је Снежана била толико кажњавана без разлога, да то жив човек не може да схвати. Једном је кажњена са 30% од плате што није дошла на приредбу за децу, уприличену за доделу новогодишњих пакетића. Нит` је имала малу децу, нит` је требало да свира или да пева, него тек онако... Кад је дошао садашњи директор, замолила је своју другарицу која је некада била удата за човека који се бави ауторским правом, да јој помогну да састави једну молбу да јој плате оно што је радила ван својих редовних обавеза. Јер ако неко од тебе тражи да радиш нешто што није твој посао, па ваљда зна да се то посебно плаћа. Да је она аутор многих дела, писало је и на сајту "Кола", те тако ништа, сем пара, није било спорно. Нови директор је кратко одговорио: "Госпођо Кнежевић - тужите нас". Разболела се и умрла. Није имала ни за храну, ни за лекове. Пре полагања у раку примио ју је Радио Београд да помаже Мерими Његомир за, рецимо 15.000 месечно. Није било више пара. Више је за шушумиге. Радију и Мерими је ваљала, а неким директорима "Кола" није ваљала....
Е, то "Тужите нас, госпођо", написано латиницом, као да писац не заступа српску државну културу, натерало је неке да напишу кривичну пријаву против тог младог човека. Тужилаштво је дало предмет, због обима криминала, вишем тужилаштву, а оно, пак, најјачем свом оделењу. Толико је документованог било у пријави, што је полиција све испроверавала. И шта се десило? Кажу људи да је неко наредио Тужилаштвима да се предмети, отворени после не знам које године, више не дирају. И сав труд полиције и тужилаштваа, који је постојао, а кажу да јесте овог пута заиста био, ако је неформално то стварно заустављено - пао је у воду. И пошто то није ништа ново, не бих о томе писала да овај "Тужите нас, госпођо" директор "Кола" нема горљиву амбицију да постане управик Народног позоришта. Мада, ни они тамо нису наивни. Или бар ЈДП :).
Сад је расписан конкурс за директора "Кола". Објективно, Министарство нема кога да стави. Проблем је у томе што је професорка, која држи катедру за сценску уметност на ФДУ, у свом уџбенику за студенте, написала да је једини професионални ансамбл у Србији - "Фрула". Не "Коло", "Фрула". То народу ништа не значи. Нама који смо играли то је звизнута шамарчина да нам се глава врти у круг. Не, не морате да знате шта је била "Фрула". То је био један тезгарошки ансамбл, намењен иностраном тржишту, који је умео да путује и под лажним именом, "Флакара", на пример. За тај циркус, човек који је и формално докторирао на игри, добио је националну пензију... И да се вратим на професорку која је написало да је та "Фрула", алијас "Флакара", алијас народне игре... једини наш професионални фолклорни ансамбл. Е, та професорка је постала академик. Не шалим се. Писала је она, их...! :). С таквим научницима имаш овакву просвету. А с таквом просветом, имаш овакве управљаче.
Шта ту, питате се, генерално посматрано, фали? Духовна половина главе. За шта је она важна? За морал. То је прво, па онда све даље. Прво морал. Е, хоћеш, Европо, духовности да се одрекнеш? Ево ти незнанци проваљују капије. Само што нису рупнули, јер су им стари знанци помогли изнутра. Е, то се догађа код нас. А то је само Божја опомена. И то блага... Ускоро ће Бог почети да удара кад опомиње... Ваљда ће имати ко да каже "Смилуј се...". Јер ово како иде, не ваља ничему...
Међутим, има једна ствар коју би ваљало да приметимо. Бог јесте сакрио од ових, што краду по мраку, своје највеће благо - доброг човека. Е, сад, како рећи ко је добар човек...? То ми не можемо да знамо, јер ми не можемо да завиримо ни у чије срце. Бог може. Он ће своје да сачува. Иако је овако густ мрак, пројављују се знаци Божјег присуства. У београдској Скупштини града, коју сваки Београђанин толико презире да неће ни да је спомене, одржан је концерт ансамбла "Ренесанс". Обележавају педесетогодишњицу. Добила сам снимак, снимчић... Фантазија! У Галерији УЛУС-а, доле, изложба какву Београд неће скоро имати. Нико не улази. Сви се ту, неколико метара од врата галерије, сликају се са деда Мразом, испред сијаличица, једу мрсно, ускоро ће и петарде. Као да смо постали ријалити народ. У Дому војске била изложба "Светородна лоза Немањића". Концерти духовне музике још увек постоје. Кад чујеш "Вечерњи звон" са басом и сопраном, мислиш "Где то може, бре!", али онај исон, позади, попуни ту разлику у висини и да пуноћу да се публика смрзне и пренесе у другу димензију. Довољно је да човек оде недељом на литургију у цркву Светог Марка, да чује хор. Остало нека не гледа :). А да питате све те уметнике како живе и раде, видели бисте колико су неправди доживели. Ми смо помислили да је наша судбина најтежа, јер смо изгубили око љубави за другог. А тек да видите како други живе.. .
Јесте, може да се рикне од Ибића. "Тужите нас, госпођо" је, чини се, најстрашније што државни управник може да изговори, јер због тога може неко да умре. И умро је понижен. Али, ако неко стварно стопира тужилаштво, много ко, и много шта, ће нестати заувек са лица земље. Ту протести неће помоћи. То је јако велика заблуда. Нити блокада РТС. Ја сам сама блокирала РТС - не гледам ТВ уопште. Плаћам, али нећу да гледам. И да платим, ал` нећу да гледам. И за њих је то много горе него да сам стајала испред врата. Немају коме да дају пропагандну поруку. Примиће паре? Па хоће, да. И шта их брига? Па да, шта их брига. Али, немају моју душу... А сада је у току управо лов на душе.
Од наших душа, зависе и наша деца. Јер, какав смо им пример, таква ће нам и бити. Какву децу ми одгојимо, тако ће нам и свештенство бити. Дакле, ми морамо да се мењамо. Како? Ништа посебно, само да будемо оно што јесмо - светли и неукаљани. Да никад не изговоримо "Тужите нас, госпођо", а да будемо добри са председницом владе :).
И да полако ширимо истину о победи добра. Зло напредује зато што му нико није рекао "Стани!". Али, "Стани у име Бога". Е, то је сила... И ту смо ми Једно. Ми Срби и Бог. И остали, наравно.
Не смем да споменем "Ми Срби"? :) У, је... Ти ће ми кажеш :). Одох на Литургију. Рек'о Бог да дођем. Рекао свима крштенима... Како ми с Богом, тако и он са нама. А ја са Богом лепо. Одох да ме загрли. Рекао је да хоће. Звао је...
