Претходни текст се односио на узурпирање права манастира у Раковици да располаже новцем који остављају верници приликом посете гробу Патријарха Павла. Уочи и на сам дан Светог Николе, биле су препуне цркве. Секао се колач, причешћивао се народ, ширила се радост међу људима, све док се не спомену догађаји у манастиру Раковица. Народ се тада ужасне. Али, мучено свештенство не реагује. Дели се на неколико колона у којима, тога нису свесни, одлазе од нас. А ово на слици смо ми на сахрани Патијарха Павла. Да ли ће свештенство ићи испред нас, за нама, или у супротном правцу, то зависи од њиховог разума и храбрости да служе Богу и народу. Ево неких реакција:
Сахрана Патријарха Павла.
Ко је кренуо безобразлуком на љубав овог народа?!
Једна група београдских свештеника уопште не региструје да се било шта дешава у манастиру Раковица. Не зна и не интересује га. Уопште нема то у глави. А о срцу да не причам. Пала Мара, пала Сара - боли њих уво. Чист формализам - за паре. Не разумеју они шта ви причате. Ти долазе преко везе. Неки кажу и за паре. Зна се колико кошта која парохија. То не знам, нећу да верујем и нећу да инсинуирам. Грех је то радити. Али, како такви знају да вређају народ, то се често чује врисак верника до неба. Правих верника. Оних што сврате "кад осете потребу" то се такође не дотиче. Свештеници из ове групе прођу кроз цркву и никоме се не наклоне, а камоли да дају благослов. Схватају да их народ неће за уши избацивати из храма. Али не схватају да ће то урадити Бог, као што је већ једном истеривао трговце из храмова.
Друга група свештеника каже "Није моје да исправљам Патријарха" и "Шта ја ту могу?!". Ово је тачно. Није ничије да исправља било кога, него да примером покаже шта значи бити хришћанин. "Шта ја ту могу?" и то је тачно, ако зуцне, плаши се, промениће му парохију. Бациће га негде где неће видети ни жуту банку, а има децу, достојанство... Зна да му је боље да ћути. Нико живи га неће заштити. Нико му неће помоћи. Па, највећи смрад се разлио по Београду кад је на Калемегдану смењен и истеран старешина цркве проф. др Р. Поповић, јер је тамо, кажу, нестало кило злата. И благајник проф. др Д. Сандо. Нисам неки профајлер, али њих кад видиш, видиш да сијају пред Богом и да су неспособни да украду црно испод нокта. А после читаш по новинама о новом старешини и мука ти је... Е, зато свештеници ћуте. Знају да немају коме да кажу. Знају да их нико неће заштити од битанги. Тееешко сваком часном свештенику. Бог да га спасе. Но, морамо их подсетити да ћутање на зло које се дешава другима, пада на терет душе ћутолога. Ми не знамо, јер нас то нису ти ћутолози научили, али би бар они требало да знају шта се дешава са свима нама, па и са њима, после упокојења сваког од нас. Да резимирамо, то су они који чувају седални део, а не образ. И нису ником пример - ни за шта. Поред њих у Београду може да се уступи црквена земља инвеститору да се зидају на њој зграде, као што се десило на Новом Београду, а да се не зна колико адекватну накнаду је инвеститор дао, и коме. У Патријаршији се мисли да народ то не зна. Зна. Све се зна.
Трећа група свештеника каже: "Монахиње су се заветовале на послушање. И ми немамо ту шта да се мешамо". Е, ту је највећа заблуда! Нико од монаха се није заветовао на слепо послушање. А слеп је онај ко не види ништа, па не може да прави разлику добра и зла. Лепота и важност беспоговорног послушања имају границу која се не сме прећи. А то је кршење Божјег закона. Шта то значи? Не може неко да ти каже "Убиј се" и ти да се убијеш због завета датог на послушање. Колико је монаха током историје погинуло бранећи светиње...? То исто раде и монахиње из Раковице - бране светињу. И жале се на тортуру. Њихови мучитељи заборављају да то "Не убиј" подједнако важи и за старешине. Не може се убијати ни светиња, нити терорисати монаштво, зато што морају да послушају и допусте зло. Па ми нисмо глупи. И ми слушамо, ако смо нормални и кад је нешто нормално. Али ако Аустроугари у Првом светском рату кажу овом народу да ће њих 45 милиона побити нас 4,5 милиона, а то се баш и не деси... Па зар је требало да их слушамо и пустимо да баш све униште?! Него чујеш: "Ти ћеш ми кажеш?!" и "`Ај`, Боже, помози!", прекртиш се и шта ти Бог да.
Е то су православни Срби. Може свако да мучи и да даје ордење, да игнорише и пљачка, али душа Србинова зна да ли је нешто у реду или није. Они најумнији знају да тада не помажу протести - него пост и молитва. Ко то не ради - чему се нада?
У суботу и недељу Београд се спрема у Раковицу, на гроб нашег Патријарха. Потписује се тамо петиција да све буде како ваља. Биће то наш поновни сусрет са нашим честитим Патријархом Павлом. Окупиће он нас на свом почивалишту. Да нас пригрли и благосиља.
А динар тамо нећу оставити. Обећала сам. Док се битанге из Патријаршије не дозову памети. Има толико сиротиње, али толико, да ће мој мали динар, моје две лепте, дате у име Бога и за покој душа мојих покојника, за неког бити као дар са неба. Хоћу да доживим ту радост у дељењу и давању. Ми смо почели да остављамо у цркви паре у сваку рупицу и попи колико тражи, али просјака пред црквом не удостојимо ни погледа. А Бог управо ту гледа колико смо милостиви. Како очекујемо да Бог буде милостив према нама, кад ми немамо центар за милостињу у свом срцу? Како да се сажали на нас кад се нисмо ни на кога сажалили? На пример, на ове монахиње. Како да отера непријатеље од нас кад га ми не зовемо да нам помогне? Нас свештеници нису научили да православље није обред, него начин живљења. А и како да нас науче кад их ми интересујемо само прерачунати у паре...?
Морамо сами да се учимо. Изгледа ми.
