ЗЛАТИБОРЕ, ПИТАЈ ТАРУ ДА ЛИ ПАМТИ ЉУБАВ СТАРУ

Немам појма како сам се 1968. године нашла на Савезној радној акцији ОРА Нови Београд, Сава или како ли се већ звала изградња насипа за аутопут на Новом Београду... То се, ваљда, пријавиш Омладинској организацији општине на којој живиш, па те изаберу у бригаду. Нема тога више... Ал` ево видим, уста народ опет да акцијама гради. Гондолу на Златибору. 

Помолио се и заорао - своје

Не знам тачно, нарочито не у ситна цревца, зашто је то тако испало и ко ће на крају да се слика, али одавно знам да кад сељак с воловима заоре негде, он ће то и бранити. Другу земљу нема, а комшијино неће да оре. Није луд.

КО НАС БРУКА У НБА?

Еј, људи, рекла сам да ћу да пишем око 1. и 15. у месецу... Али, не могу ја то! Има више разлога. Прво: с обзиром на то колико имам година, заборављам често који је датум. Ово нису датуми кад примам пензију, па да памтим; Друго: Стара сам... А не знам баш увек ни колико имам година. Заборављам свако мало. Бркам килажу и годинице. Заборавим да л` имам 74 године и 64 киле, ил` је обрнуто. А и то ме брига. Вала баш... Треће...? Шта беше треће...? А треће, да! Заборавићу шта сам хтела да кажем док чекам одређени датум. Четврто: Не вреди да причам кад прође воз. Коме да причам онда?

Дакле, данас сви медији брује о овом. Хоћу и ја нешто да кажем. Тема је „српски фолклор на НБА утакмици задивио читав свет". То се данас појавило и народ - експлодирао од радости! „То, Србииии“, „То, браћоооо!“, „Нека свет види како наша деца још од основне школе уче шта им је традиција!“, „Бравооо!“, „Живелииии“.

 

            Погледам мало боље и видим пише „Игре из околине Димитровграда“, изводи, тако пише „ансамбл КОЛО“ из Хамилтона. То ми нешто познато... Одакле...? Одакле...? И сетим се да је то ансамбл у Канади који се исто зове као наш национални ансамбл „Коло“ из Београда. Овде је, широј публици, постао познат по криминалу, јер се на сајту неких новина појавио снимак како су та два „Кола“, мимо закона, на концертима у Канади продавали на црно ДВД са нашим играма.

 

Кеш се нигде није евидентирао, а морао је, пошто је ово наше „Коло“ државна установа. Прима лову из буџета. Српског буџета. Међутим, они на турнеји по Канади узимали на црно од публике кеш на руке и држави ништа нису пријавили. И провалила их Буџетска инспекција. Тренутно је читава ствар у Вишем тужилаштву, читам. Полиција ове наше овде испревртала само тако. Ако, бре!

 

Ма, уопште ме не би чудило да је и сад тамо неко из „Кола“, бивши, садашњи – свеједно. Иза професионалног ансамбла, нашег, овде – често се крију лисци од којих можеш да повраћаш из затрке.

 

            Дакле, игре из околине Димитровграда су се, преко Онтарија, појавиле у НБА лиги, у оквиру Вечери српске културне баштине. 

ИЗГЛЕДА ДА НИЈЕ „САМО ТИ, СИНЕ, РАДИ СВОЈ ПОСАО“, НЕГО „САМО ВИ, ДЈЕЦО, РАДИТЕ...“

Срећна нам наша Нова година! Ехеееј, има ли кога...? Срећна Нова година! Има ли некога? Има ли икога живог...? Све пусто... Где су ми комшије? Ко зна, можда су отпутовали. Фамилија? Ни њих нигде. Јавиће се од њих неко кад неко он наших умре. Ваљда... Где су ми колеге? Појма немам. Професори? До сад су ми бар честитали Божић, ове године – нико :). Јесу ли живи? Здрави? Не знам шта је ово, оволики мук. Као да су сви пали у несвест... Или, као да су сви, Боже ме `прости, мртви... 

А можда има живих Срба ван граница? Сваке године се исели по једно Краљево... Или су тамо престали да буду наши...? 

Јесмо ли ми мртви, а само мислимо да смо живи? Или смо живи, само чекамо кад ћемо да будемо мртви, па да нам сване?

Мени је страшно самој... Читам новине. И то ми је страшно... Пре неки дан прочитах да је толика зима у Србији да се ради масовна евакуација, а и да је српско летовалиште Санторини  – завејано. Неко рече у коментарима „Санторини наше летовалиште?! Можда у време цара Душана“. Е, ту нисам била сама. Има неко луђи од мене :). Ови нас плаше преко новина, а неко се зеза. По томе знам да смо јоште живи.

А данас мислим опет да нисмо. Страшно ми је кад читам новине. Ево, на пример, данас читам, глумац Тихомир Станић у априлу прошле године је рекао да девет година снима филм о Јасеновцу, а нико неће да му да ни динара...  

Онај ко нема, он би дао, знам. Онај ко има – не да. Богатима увек свеједно ко је од нас мртав. Осим ако и на нама таквима може да заради... 

ПРЕЖИВЕХ ПОСЕТУ „УБИЦА“

      Деценијама, ми у нашој кући, не чекамо промене календарских година. Време је категорија која измиче административним дефиницијама. Оно постоји, нигде не иде, не долази и не пролази. Само ми долазимо и пролазимо кроз неко парче времена. А и више ми се свиђа да ово време овде може да постане вечност, лепа... Мислим, та верзија вечности ми се свиђа. Ово, овако...? Да ми неко, у јеној тачки времена коју је сам одредио, каже: „Сад буди радосна!“ и да почне да ми одбројава... Никад ми није успело.

Није ме страх да се радујем. Мада сам одвикла... Него је ово „три, четири – сад!“ некако глупо. Нема оне тихе радости која може да се осети у тачно одређеној ситуацији. Али, нећу њом да гушим...

Дакле, ја сам времешна жена, из тзв реакционарне (дворске), а после осиромашне,  радничке породице, довољно матора да знам како смо морали да славимо ову нову годину. Приказивали су нам како је друг Тито мноооого волео да слави нове године. Увек је имао шиљату капицу на глави и био је обавијен безбројним дугим и танким тракама, „серпентинама“. И после смо гледали како је то било у осталим републикама. Никад у Сиднеју. Временом, почели смо то исто да радимо. Бленте.  Бленте, јер се после показало да је све то јако скупо. Да су то у ствари "тулуми на Силвестерово", које је бака-Љубица, баба мог друга, покој јој души, називала „Језуитско-швапска прослава“. Не бих то онда знала шта значи. Данас? Сад заспим :). И не осетим ту колективну жељу да буде боље. Ове године није било колектива – ма ништа! Нико ни СМС. Један СМС, да. Неће народ више ни на тргове. Још да схвати да се за Божић не бацају петарде и да се иде у госте... Али, добро. Полако. Биће.

Елем, у Новој, `ај да гледам последњу епизоду „Убице мог оца“. Преживех и то. Хвала Богу, милостив је.

ДОЗЕР ЗА ПРИЧЕСТ? ХВАЛА, НЕ ТРЕБА!

            Дошло време да се и луди и мудри питају да ли су нормални. Толико нам је добро. Свако зна шта му је, само му је увек други одговоран за то што му је. Зацарило се „ЈА“, а умрло „ми“. Умрло, јер га нисмо хранили љубављу. А без „ми“, „ЈА“ не може да живи. 

          

То бар пише у социологији. До душе, у време мојих студија учио се марксизам, па је у тој науци, коју смо називали социологијом, писало да човек не може да живи без заједнице због друштвене поделе рада... Ма... Тај марксизам више не важи. Али, пише то исто и у „Вјерују“. Ту је изнето шта је то у шта ми православни верујемо. И ту пише да ми верујемо у саборност. Саборност је кад смо се сабрали у Христу да заједно живимо и радимо, да прослављамо и захваљујемо, да крштавамо и сахрањујемо. „Вјерују“ још увек важи, за разлику од марксизма, само што нас је марксизам слагао да то не важи. Лагао док је могао. Кад је марксизам престао да важи – ми нисмо знали да „Вјерују“ и даље важи.  

 И сад лебдимо по пространствима као кад се космонаут, који је изашао начас из брода, откачио. И тако док, лебдећи, не умре. И онда ће лебдети, јер где ће? За шта да се, тако мртав,  ухвати да се спасе? А душа не умире. Свака од тако изгубљених личности је мислила да може да буде нехајна према броду... Да се никад неће десити да се нађе у поднебесју. Постане свесна те заблуде тек кад се веза с бродом прекине, а смрт дође да чукне на скафандер, који је био обучен да човеку буде комфорно...

            Гледала сам на Литургији за Светог Николу како се народ полако откачиње од Бога, јер свет углавном није знао за шта је дошао... 

`АЈД САД, СОКОЛОВИ...

            Мој најчитанији текст на овом блогу је „Рудан – Милић“, а одмах иза тога „Олимпијски вортекс“. Мрзи мене да пишем, стисла реума, а и заборављам свако мало... Заборавим да треба да напишем. Моја кума каже „То ти је од зуба“. Каквих, бре, зуба, кад имам све вештаке, мислим се...? „Од зуба времена“, каже она шеретски. Безобразна. Смејале смо се томе, баш онако... Тачно је то. Пре неки дан сам ишла нешто да купујем за ручак. Где год сам стала да купим, спустим штап да могу да платим. Платим и одем. Па се вратим по штап. То ми трећа нога. Добро је да нисам за четири...

            Моје тело слаби, али моја душа се подмлађује и све је ближа дечјој. Некад сам инфантилно наивна, а некад простодушно дечје православна. Спремам се за код Бога. Рањава, подераних колена, самлевена – али захвална. Захвална што нисам тиква. Него „к`о шипак пун коштица, тако сам пуна весеља. Тата, купи ми...“. Ја не заборављам ништа, бре, људи! Зато сам и болешљива. Трујем се горким успоменама. Јетка сам. Често сам јетка. Свађам се с телевизором. Сви ме питају „Како можеш да гледаш ту Скупштину?!“. У праву су. Тешко је бити туђа савест. А ја то њима јесам.

Надежда Петровић - жена која је дала живот за нас

Али у том незаборављању, не заборавим ни оно што је добро. Не заборављам од ког сам рода. То је важно. Не заборављам не да нисам тиква, него да нисам тиква без корена. И мислила сам да сам сама у том уверењу. А нисам.

Гледам јутрос једно дете на Јутарњем програму РТС. Написао књигу о српској војсци. `Оће да дели џабе. Па, како, синко?! Има ли Србина да помогне? Има ли спортисте да помогне, кад си већ спортски новинар? Да ти кажем, дете, нешто. Слушај.

РУДАН - МИЛИЋ

Постајем класичан светски новинар. Пишем о нечему с чим нисам упозната до краја :) Емисију са госпођом Рудан и Јеленом Милић - нисам гледала целу. Нешто у њој ми је повод за ово писање. А тренди је, и куул, да пишеш тако, на бази пола информације :).

Два разлога су за то што нисам издржала до одјавне шпице: један је - мушкарци гости, други је – жене гости. Било ми је жао мушкараца, јер су доведени у ситацију да то не могу да буду. Да дођу до речи – не могу, да бију – не иде. И гледаш их како трпе. Пристојно. Стрпљиво. Мени то тешко било да гледам. Као да ми је фалио частан мушки ауторитет. 

Жене? Једна је говорила оно што и сама без псовки мислим, па то не морам да гледам, то знам. А друга... Не знам шта је говорила... Односно, знам – покушала је да ме прави лудом. А пошто мислим да то нисам, једноставно сам то и прекинула. Што да ме неко у мојој кући прави блесавом?! И то сам урадила у тренутку кад је била споменута Мирјана Бобић-Мојсиловић. Схватила сам да се хоће рећи да ни МБМ не зна шта ради. Она је мени симбол неустрашиве, самоорганизујуће креативности. Црта, пише, путује, продаје и од тога живи. Не плаћа је Роке-фелер. То је мени, онако, на мој бабски начин – кууул. И сад не ваља ни она. Речју, сви ми који смо бомбаровани – ми смо луди. Нисмо уопште схватили зашто смо пофајтани касетним бомбама, а после тога дуго пеглани, и тако страшно страшно, да сви будемо без треће и пете димензија. Равни, глатки, исти, да лакше станемо у масовну гробницу. А ко се противи тој глобалној некрофилној моди – тај је луд. Не препознаје шта је за њега добро. Па што то да трпим?