ОДГОВОР ПЕНЗИОНЕРА

     Једва сам прогурала ову ноћ... Ако не буде више овог блога, то ће значити да је један пензионер мање. Један мање-више... Томе се могу само радовати они који ће, без имало скрупула,  и на мени мртвој зарађивати као што су током свих мојих пензионерских дана. Па хоћу да кажем нешто, јер би ваљало знати:

     Нису, децо, пензионери гласали за овог председника, него они који зависе од државе. Плус још нешто. Ви, млади, нисте изашли на изборе. На мом бирачком месту није изашло око 45% људи с правом гласа. Вучић је освојио око 14% гласова од укупног бирачког тела. Осталих 41% гласало је за неког другог... Еј, 14%!

     И сад у писму, које је прочитала васцела Србија, морам да читам: „Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri (ваљда се вокатив ставља међу запете?!) što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!

ДА ЛИ НА ПРОТЕСТЕ?

         Ех, кад се сетим 5. октобра... Па, оноликих шетњи `97. Па, 9. марта... Да... А ја памтим и `68. Их, па и студентске демонстрације децембра `66 против рата у Вијетнаму. То је трајало један дан. Милиција разбила студенте коњицом, шмрковима (у децембру!) и димним бомбама. А то са шмрковима и димним бомбама није било први пут, да ја знам.

Мени се чини да је то употребљено у демонстрацијама 1961,. када се протестовало против убиства Патриса Лумумбе, првог председника Владе независног Конга. Њега су убили, (мислим, њих тројицу), представници колонијалне Белгије, стрељали их и растворили у киселини. Ми онда нисмо имали телевизор, али смо чули на радију да ће сутра бити демонстрације. А то значи да сви сутра морају да изађу на улицу, право испред белгијске амбасаде. Међутим, било је толико света да се друг Стари утроњао од толике масе, која није слушала народну милицију, да је послао на народ коњицу и први пут – водене топове. Тукли су се на Ташу само тако... А онда их растерали водом. Исто било хладно,  фебруар месец. Еј, а држава звала народ на протест! „Звала“, наредила, море:). Спонтано :)

Ја сам била рођена, али то не памтим, кад се протестовало због Трста. Сећам се, (до душе, само из прича), слогана из тог времена: „Трст је наш!“ и „Пела – џукела“ (Пела је био председник италијанске владе), али је било фазона и на рачун фамозне италијанске глумице Силване Мангано: „Друже Тито, ајмо на Милано, да је***о Силвану Мангано“. И тако смо стигли до – вечерас...

Моја генерација на протесту ?

Кад се свега овог сетим, нарочито погинулих људи у тим приликама, покој им души, а видим да опет морамо на улице – нешто ми ту не штима. Како западнемо у то да опет морамо на улице? И зашто увек неки млади? Јесу ли то само нове жртве универзалних заблуда...? Је л` то оно о чему смо читали још пре два месеца?

БОГ ЈЕ СВАКОМ ДАО СЛОБОДУ, АЛИ ПАМЕТ...?

Ишла сам рано јутрос да гласам, да бих на време могла да стигнем на Литургију. Но, мој стомак није дозвољавао да стигнем на одредиште (Ау, што је то незгодно!)... Свратила сам у један кафић. Била сам сама. Моји су пожурили ка цркви. Волим ту и иначе да свратим, има посне кафе без кофеина. То није кафа, наравно. То је неки вештак, отров, али кобојаги здрав :). Морала сам мало да приседим. Незгодација. А можда само зебња... Убрзо су почеле да пристижу фенси маме, фенси момци, фини и скупи... Девојке с портабл кучићима, фризираним, чипованим и стерилисаним. Каква кафа, такви и кучићи - неприродни... Није им падало на памет да иду на изборе. 

Њима је било испод части да се осврну на листу. То није оно: „Сви су они исти“. То сам после чула на пијаци. Не, овима је било добро. Центар Београда је то. Један младић је рекао:
        -    Ма, који избори. То ми је смор. (Чуј, "смор"! Као да си избори сваки дан)
        -    Ја сам од свих њих за Сашу Јанковића – рекао је други - али ко ће да стоји у реду с пензосима?!

        То сам ја. Пензос који им је градио државу да им буде боље. И који се до сад зезнуо сваки пут кад је гласао, као и сви ми, уосталом. Али, док сам жива, стараћу се да се исправљам. То није моја грађанска дужност, него – хришћанска. Хришћанство и избори?

ЗАР СТВАРНО ДА УБИЈУ АУТОРКУ ОВОГ БЛОГА?

            Нисам знала да смрт уме да буде тако близу... И да може да искрсне сваког часа. Из најбенигније ситуације. На пример, пођеш у Дом здравља да узмеш упут, да се спасеш од страшних артритичних болова, културно закажеш, сачекаш дан, пораниш да не закасниш... И? И доживиш не само да докторку боли уво што имаш заказано у одређени минут, него те тако психички смрска, да треба да одеш кући у горем стању него што си дошао. А онда, на лицу места, још више ти позли и то јако озбиљно. Пошто не спадам у мамлазе које може да млати ко стигне, онако тетурајући се, попнем се до директора, да му кажем који пут заказујем преглед и који пут не могу да завршим посао. Испред директорове канцеларије седи госпођа секретарица.  

И то госпођа која уместо да се угледа на анђела, јер они носе људску душу увек, а посебно кад им је у носу, она је помислила да треба да се угледа на Кербера. Хтела је да сачува директора... Па ће она да га замени, она ће уместо њега да ми објасни како је нормално да умрем. Мислим, тако испада кад преведем то што сам чула. Као да је то не знам.

Директор је седео у другој просторији, којој су била широм отворена врата и правио се да је невидљив. Болело га уво што ту, пред њим, неко плаче од болова и што није примљен у време у које му је заказано. Радио је нешто око донација. За провизију није ништа рекао. Она се не подразумева. Никад нисам видела таквог директора. Не зато што сам наивна, или што је он нешто посебно зао, него зато што сам ја скоро сасвим слепа, и то од рођења. Притом сам доктор наука... Да! Др сци са амблиопијом. Учила сам тако што су ми други читали, а ја памтила и била боља од њих. Јер сам морала да памтим. Они ми испричају, па однесу свеске и књиге кући, а ја морам да памтим. Непрекидно понављам, па на испиту будем боља. Како ово куцам? Па на слепо :) Сад ћу  и да сликам, јер видим да овде и то може. Што си већи слепац, то више одскочиш... А мене Бог обдарио онолико, те тако могу да „видим“ кад директор једног Дома здравља има само беоњаче, гледа а ништа не види. Нема чиме. Нема духовне очи. Тај... Тај није заврљ`о. Он је такав постављен.

Бар да је ово било све! 

"ИНКВИЗИЦИЈА" АНАТЕМИСАЛА ПИХТИЈЕ?

            Колико ми, реално, немамо везе с мозгом, не знам да вам кажем. Да бих знала, морала бих да мислим, а како да мислим кад се и сама од памети раздвајам...? Ево, читам нешто... Увражило се мишљење да овде влада партијско запошљавање, да тако незналице долазе на кључна места и својим незнањем уништвају све чега се дохвате. Не. То је врло погрешно. Ствар је много гора. Овде не царују партијски кадрови per se, него опште незнање, с једне стране и, с друге стране, индоленција оних који знања имају. Е, кад се на то накалеми грамзивост, значи неморал, добије се ментална катаклизма у сваком сегменту нашег живота. И ко ту највише страда? Страда онај ко највише воли пихтије... Нисам неозбиљна. Ја сам жена у годинама. Не личи ми да се овако шалим. О чем` се ради?

            Решили бачвани да направе „Пихтијаду“. Дивно. Ал` било здраво `ладно кад су хтели одржати, па померили за у дане Великог Часног поста. Јербо им нико ондак, оно по мразу, не би дош`о. Та, и ко би па иш`о, који очин, стварном...? Пошто су организатори православне вере, њихов владика, Преосвећени Господин Иринеј, пресавије табак и каже: „Уколико организујете ову паганску манифестацију у току поста, православна Епархија бачка ће објавити саопштење и позвати вернике да стану у одбрану светог поста. За време одржавања пихтијаде, капије порте храма ће бити затворене, а са звоника ће се сваких пола сата оглашавати мртвачко звоно. Сви чланови Управног одбора пихтијаде биће анатемисани из цркве, свештеник неће улазити у њихове домове, једино ће им бити дозвољено крштење деце јер она нису крива за грех и лудост родитеља - саопштио је Иринеј организаторима“. И уз овај текст у новинама, објаве слику Патријарха. Исто се зове 😄

ПОКЛОН или ПОМОЗИТЕ ЉУДИМА КОЈИ ТРПЕ БОЛ

            Пишем ово да ми не би неко поклонио нешто за 8. март, да га не бих ујела за руку. Али не кажем то зато што имам нешто против социјализма... Ми данас исмевамо 8. март зато што код нас никад нису плаћали жене 5 $ на сат, а мушкарце од 8 до 11 $ за исти посао. Тако се радило у развијеном свету, да би се тај свет развио. Из тог разлога, ја с тим немам ништа помешано. Заиста нисам шишала овце у Аустралији за мање паре од Дага (читај "од Драгослава", јер сви наши тамо промене имена). Ја тај „празник“ просто не волим зато што ми дају живо вештачко цвеће, тј. нашприцани хибридни зумбул, или штагод друго, који живи само док не уђе у моју кућу. Потпуно бескорисно... И тужно.

            Зато хоћу да свим бабским коленима поклоним нешто не за овај, него за све празнике. Дајем бесплатно, јер то имам. Имам у искуству, у муци, болу... У страшној патњи којој се не зна узрок, а нема ни лека. То је – реуматски бол. Свако има неког ко пати од тога, или због тога, па му дајте ово. Помозите људима који имају ма какав бол. Ја ово пробала и – ферцера! Спасите неког у име Христа. (Сад ће корисне и важне препоруке за реуму и њен артритис, а пре свега - за регулисање тежине код људи са болом, овим, пре свега.) Дакле, овако:

КО НАС БРУКА У НБА, 2. ДЕО или ЧИМЕ ТИ ТО НА ЛАЈАВОГ КУВАРА?

               Ау, људи моји, је л` ово почело да свиће? Сам се грешник јавио, не да се покаје, него да брани сопствени грех. Тако нам је свима дао до знања да је ухваћен у нечасти... Бог да се смилује на њега. Сећате се оног мог текста „Ко нас брука у НБА“? Тај текст се толико читао да сам се запрепастила и ја. Хиљаде, хиљаде, хиљаде и хиљаде прегледа је било. Али мени није ни на крај памети пало да ће се икада отворити полемика о тој теми. Јер ово није широка тема. Она је само за свесне људе, који воле своју земљу. Но - неко јесте отворио важно питање.. Један господин је (ја бих јако волела да је био инспирисан мојим писањем), објавио снимак бугарског ансамбла од кога је неко од наших преузео једну игру и ставио је, ни мање, ни више, на највиши српски културни (државни) ниво. Држава то лепо платила и државни радници то изводе за државну плату. Држава нема појма да је можда преварена. Али, шта је ту још занимљиво?

            Занимљива је једна преписка на ФБ. Склонићу имена, јер нећу да се стављам ни на чију страну, будући да мислим да је то за полицију. Јер, да ли су државни апарат и народ преварени, треба да испита тужилаштво уз помоћ полиције. Дакле, само ћу да вас уведем у причу: