Да се подсетимо, ово пишем као баба у осмој деценији. Уз студенте сам свим срцем, одмах да знате. Зашто пишем? Па, да не заборавим ко сам. А видим да је моје текстове прочитало више од 391.000 људи. На 100 текстова, није то неки просек... ал`, чита се. Па кад се чита, рекох, ај` да звизнем једну шамарчину онима који су натантали студенте да на Светог Саву, после скупа, иду у Храм.
То је тако страшна подвала, да само Бог зна да ли ћемо се опоравити од тога.
Зашто?
Ево, зато:
Нисам доскора знала шта је „едукоцид“. Знала сам да је „Бактрим“ бактерицид, да је то сулфа препарат који убија бактерије. И знала сам да алергија на овај лек може да доведе до леукопеније, до таквог смањења леукоцита да организам више не може да се бори и одбрани. Притом се, наравно, споља ништа не види, не изађе кoпривњача, не гушиш се, ништа. Смрт може да настане унутра, нечујно, посебно ако се не обрати пажња на страшан замор који изазива леукопенија. Од овога страдава појединац, али ако се едукоцид односи на тотално и систематично убиство образовања, па тиме и друштва, шта је ту леукоцит? Па, студент.
Да ли ће бити студентопеније? На учитељским факултетима је већ тако. Нема студената, заправо, све их је мање. Не зато што учитељски факултети не ваљају, него што нико неће да студира да би радио у просвети. Неће млади да их терају да се за плату, која је испод просечне, професионално баве едукоцидом. Да ли има едукоцида на факултетима? Пре тога у школама? Немам појма. Сад ћемо да видимо како је на мом факултету данас. Шокираћете се.
Било је много реакција на мој претходни текст, чак толико да сам се и сама изненадила. Коментари нису стизали мени, него су ме људи са свих страна обавештавали шта народ каже. Два коментара су за мене значајна. Први је да, за разлику од једног младог писца који у свакој злој ситуацији уме да ободри дух, ја пишем о тешким темама... Хвала. Разумем. Неко је пожелео да се играмо филма „Живот је леп“, ја да будем Гвидо, отац, а читалац да буде петогодишњи Џошуа…
Да подсетим, Роберто Бенини тумачи маштовитог конобара Гвида, који заједно са женом и сином завршава у концетрационом логору. Упркос свему с чим се суочавају, отац налази начина да убеди сина да је у питању само игра. Хтела бих тако да пишем, али не умем. Хвала што сте наручили начин анализе, али, ето... Какве ово има везе са нашом Црквом, питате се? Па, има, али ја лепше од овог не умем то да кажем. Стварно сам се трудила да будем фина. Просудите и сами:
Већ неко време не разумем како се то понаша СПЦ. Не верујем да сам баш глупа, више ми се чини да нам не објашњавају довољно. Тако сам доспела у дилему: да ли врх наше Цркве сузбија светосавље или сузбија нас, светосавце? На Космету не штити народ, у С. Македонији врх није заштитио наше цркве и манастире, у Банату допушта да се мори свештенство (Људи, то што се у Банату дешава свештеницима, није нормално! Како могу сви остали да ћуте, бре!), такса за Свете тајне отишла небу под облаке, не држе се оног што сами прокламују, а најгоре је што врх неће да чује ни народ, ни свештенство. Не знам... Ево ово, на пример, па да размислимо заједно:
Јој, кукала ми мајка. Нема кога нисам прошлим текстом повредила. Писала сам да је у Бечу организован Светосавски бал на Крстовдан кад се пости, ништа се малтене не једе, ма и не говори, а камо ли да се крка, пева и игра за велике паре. Ко се увредио? Па сви: Срби у Бечу, који листом и не иду на тај бал јер радним даном раде, а сутрадан устају рано; Срби изван Беча који кажу да нису они организовали бал на који су дошли, него Бечлије. Оне у мантији да и не спомињем, јер је некима од њих било важније ко је писао текст, нарочито да ли је наручен, него шта о Крстовдану пише на сајту СПЦ. А тамо не пише како тог дана народ треба да се влада. Па сајт, ваљда, није ни прављен за народ... Јер да јесте, ваљда би православни Срби били обавештени да је велики грех правити тандрбал на Крстовдан. Није писано ни за клир, јер он зна и више него што тамо пише. И тако... Многи се наљутили, кажем. А пошто знам зашто је Усековање тако важан празник, нека се сваки Ирод и даље љути... Какве то везе има с мојом вером? Или ипак има везе? Наљутили се, није шала, па је могућно да ће неко хтети да нас изује из опанака да би нам, и милом и силом, објаснио да је светосавље мртво! И да постоји само онославље. А шта је то, немам појма, али почиње да се назире.
Дан када ово пишем је дан у коме СВИ православни хришћани, који користе јулијански календар, славе Светог Јована Крститеља. Не, погрешила сам, не славе сви, а треба да славе, јер је „црвено слово“. А посебно треба да знају да је Ирод одсекао главу светом Јовану зато што је указивао на хипокризију на Иродовом двору! Тај чин хришћани обележавају на празник Усековења, кад се пости као што се пости и за Крстовдан – сухоједењем. Практично, не једе се ништа, ни на води, ни на уљу, а о риби нема ни говора. Срби данас немају појма да се то тако ради. Да ли смо улетели у хипокризију? Не.
Хипокризија је кад лицемерно тврдиш да верујеш у Бога, а у ствари не верујеш. Ово што су неки Срби урадили није хипокризија. Не. То је отворено одбацивање православне вере.
Како?
Гледали ли сте кошарку? И ја сам. Кад баба у осмој деценији седне да пише о кошарци која је прошла, онда мора да је то нешто посебно, је л` да? (Је л` то неко мени добацио: „Све је већ речено, баба! Идемо даље!“?) Ма немојте кас`ти ... Није све речено.
Је л` неко рекао да ништа више није исто? Па, није. Молим лепо. Шта више није исто, нити ће икад бити? Чек` да видимо:
Не „до кад“, него „докле“ ћемо вас слушати? То није исто. До кад ће нешто бити, то не можемо знати, а о „докле“ одлучујемо сами. Језикозналци би рекли да лупам, али не. „До кад“ је питање за време, а „докле“ за даљину, и то у најширем смислу речи. „Докле ћемо пуштати неког човека“ је питање границе, а не времена.
То најбоље кажу Апостоли. Пита их народ „Докле ћемо вас слушати?“, јер послушање је врлина. Јесте... Ал` не можеш махнитог човека слушати и служити, па народ пита „докле?“. На то питање Апостоли одговарају „Док поштујемо Закон Божји!“. Проблем нас Срба је што не познајемо Закон Божји, а и ако смо чули за њега, обично не знамо шта то значи у нашем свакодневном животу, а и кад знамо значење – не примењујемо га. То је гадно ако сам не знаш где је граница. Слеп само може да те одведе у провалију, ако си му слепо послушан. И ту си мртав пре него што стварно погинеш. Јер, слушати неразумог је умирање у трајању. Али, постоји још горе, а то је кад Владика СПЦ зна Закон Божји, а не води народ нигде, него мучи свештенике који су путоказ том истом напаћеном народу. Докле ће то ићи? И куд нас то води? Шта се ово дешава у Вршцу? Је л` знате шта се дешава у Вршцу? Ту ако будемо слепи, глуви и неми, нећемо бити као они мајмуни са рукама на устима, очима и ушима, него нас неће бити. `Ајмо редом:
Данас је дан пред заседање Скупштине Србије на којој ће се, можда, одлучити да морамо да нестанемо. Организовано ће доћи они који мисле да морају то да подрже, а неће доћи они који би само да живе. Јер – шта их брига. Кад мало размислим, заправо, сви ћуте. Мук је свуда, свуда око нас, мука је исто свукуд, али је мук јачи, једино се чују они који мучу. А попе ни да мукну, ни да бекну, ни да скоче. Уместо да нас предводи, Црква баш ових дана увлачи паству у дилему: јога или пилатес. Не Црква, грешна ми душа, него клир. Црква је заједница Бога и крштених душа, дакле, заједница Бога, нас и оних наших који су преминули, а били су крштени. То је Црква, а не само ови што носе мантију. Они се, тако рећи, лажно представљају. Дакле, клир се чешља, као она баба, док нешто тиња. Заправо...
Не ни клир, него владике. Владика Ћира, и владика Спира. Нису их завадиле жене, немају их, него јога. Један каже да нема штете ако се поставимо у неку асану док нам извршитељ куца на врата, други каже да то нема везе са православљем, него кад зло донесе позив за суд – да радимо пилатес. Јога и пилатес нису исто, кажу. Да ли је то једина срамота која нас је задесила? Чек` да видимо:
За Божић, овај наш православни, народ је, у хиљадама, читао на Твитеру објаву Дарка Николића, новинара и писца најтраженије књиге на српском језику „Гвоздени пук“, како његова мајка пакује пакете хране за сиромашне који просе испред цркве. То не би било ни мало занимљиво, јер то раде многи па ћуте, да није написао да она то ради упркос томе што, као доктор наука, има пензију 19.000 и нешто. Доктор наука има толику пензију?!!! Како, бре?!
Па, некако овако:
Јутрос рано пошла на литургију. Пешке. У Храм Св. Саве. Има две литургије недељом. Пораним. Буде ми врућина после. А будем и гладна. И на једном киоску видим новине са карикатуром нашег чувеног Петричића.
Био
је Спасовдан, слава Београда. Била литија. Прошле године су је крстили (ко? Па
неки... Народ сигурно није) да је то била породична шетња. Ове године сам
Патријарх је рекао у споту да се Београд моли за мир, мир у нама и мир у свету.
Па, нормално да смо за мир, али за то се молимо на литургијама, не нешто
посебно на литији. Зна се, у литији се молимо за свако добро у граду, селу, по
пољима, око храмова... Тог јутра, пре подне, као и сваког дана у храму Светог Саве и Вазнесењској цркви, Београд се
моли. Сваког дана можемо тамо да се молимо и за мир, је л` да? И не само за
мир. Али нема ко то да каже народу. Зашто? Зато што је Црква изгубила
мисионарску функцију у друштву ОДАВНО. Како је изгубила? Тако што се понаша као
да је само клир Црква. И тако гетоизиран, клир народу износи само формалну
страну хришћанства, суштинску не. Кад нема суштинске везе, онда ништа нема
везе. Да тога одавно нема, говори једна бенигна ствар – Ваша посета једном концерту.
Погрешили сте. Приђите да Вам шапнем како... (Нема љутиш,
мора овако јавно)
Нешто су Вас преварили, па Вас навукли. Нису намерно. Не знају ни они.
Али, Ви бар знате да и у клиру, и у лаосу
постоје људи који нешто знају, али, рекох - нису повезани. Ваше је да повежете
Бога, клир и лаос у једно, у Цркву Божју. (Не, није лако. Па није никад лако
бити патријарх. Ни у једном времену. Али... Као снопић смо јачи, ма какви да
смо. А Богом повезани, још јачи). Не сме више да се деси да Патријарху српском
комунизам и либерална лаж буду представљени као национални идентитет. Е, томе
служи овај текст (Истина, могао је само Вама да стигне и на мејл, али мора и
јавност нешто да учи). Дакле:
Помолило се сунце у Београду. А било хладно сачувај Боже, што би рекао Патријарх Павле: „Боже ме `прости, као да ће Божић, а не Васкрс“. И ето мене, бакице са штапом, по зубатом сунцу, у шетњи до Универзитетске библиотеке. Тамо сам „ПЧ“. Не знам шта то значи. Ваљда „Почасни члан“. Доктор сам наука, па ми то дали. А можда то важи и за ове са основном школом и купљеном дипломом? Не знам, али ми то ништа и не значи. А кад сам већ у библиотеци, морала бих и до Архива Србије. Ту је иза ћошка...
Треба ми неки шематизам... `Ал`, бре, ` ладно. И ја ти седнем у мој омиљени кафе поред Архива да се згрејем, кад имам шта да чујем. Неки гости се плаше да би могао да изгори Архив Србије... Како, молим?! Хтела, бре, д`умрем! Овако су причали:
Какав наслов! Или би био бољи „Тестирајте своје знање о сексу – према (званичном) уџбенику за осми разред основне школе“. Одмах да вам олакшам, имала сам 0 поена на овом тесту, јер ово ништа нисам знала. Цело човечанство од неандерталца, ма и пре, до данас, не знам како се размножавало кад није ишло у наш осми разред. Кад размислим, ово нико и не зна, у ствари! А и много је тешко разумети. Лакше је купити диплому. Научиш ово и купиш диплому... Купиш мастер диплому, а за средњу школу добијеш гратис. Све ти је то у истом пакету. И довољно ти је за живот (ако си блесав).
Тест почиње:
Прво питање. Шта је полна равноправност?
(Где бежиииите?! Ово је
само секс за осми разред. Да вам помогнем. Па наши смо).
Пише у уџбенику за осми разред:
Зашто је важно прочитати ово пре данашњег заласка сунца? Нешто што пише једна баба, може ли бити важно? Па... Може. Зависи кад читате.
Данас је субота, 15. јануар 2022. Може и до сутрашњег заласка сунца. Прекосутра? Касно је. Све ће бити скупље. Ја то о Новаку Ђоковићу? Не! О њему ћу тек. И имам шта! Нешто о чему нико није писао. А сад вас молим да прочитате ово и размислите... Само да размислите.
Сутра је референдум.
Који, бре, референдум, кад се зна исход?!
Не зна се.
Па, да л` си, бре, нормална?! Шта се не зна?
Ово ја сама са собом. Ударају ми информације унутар главе једна о другу, па да полудим. Пробала да их сврстам у групе. Да нека превагне. Овако некако... И да знате - ипак се разданило.
Овде су сумашедшије гласни, а паметни и поштени тихо стењу и носе свој крст. Неки нас киње јавно, а неки из прикрајка, да, као, нико не примети. Али, дођу тренуци када све постане јасно, светло и кад страх нестане. То се по правилу дешава изненада, кад дара преврши меру. Некад су „дара“ дахије, некад кабадахије... И једни и други би да нас затру, или бар истину о нама. И... зато би сада да бесе Ковића? Па, неће моћи. Из једног много простог разлога.
У понедељак, првог новембра, на Студентском тргу у Београду од 11 часова одржава се скуп подршке проф. др Милошу Ковићу, коме прети избацивање са катедре за историју Филозофског факултета. И то из потаје се прети. Да га не изаберу за редовног професора, иако има све услове, а да самим неизбором остане без посла. Ко то ради и зашто то ради? Ко ради – и врапци на гранама знају. А зашто то раде, три су разлога. Један је што су навикли да избацују са факултета боље од себе, јер се до сад нико није противио, други разлог је да се заборави родољубна историја, а трећи је – за то се примају паре, „с оне стране Дрине“ (браћо прекодринска, не мислим на вас, наравно, него на филм „Марш на Дрину“, па на оне што су тада оданде 'вамо долазили).
 |
| Еј, бре, људи, Европа ово престала да ради! |
Него, да кренемо редом.
Траје ово већ подуже време. Ено, катедру за Етнологију су укинули. Да се не би ваљано учила, не само српска историја, него ни српска култура. Дакле, нема етнологије на том истом факултету. Сад је то Kатедра за aнтропологију. У Републици Српској, кажу, Педи Ешдаун исто укинуо етнологију. Ово стручњака што имамо по музејима – имамо, а после ништа! Све што је српско, има да нема... Таква агенда... Нема да буде науке о Србима. А ако нема науке, шта ће им Ковић? Свако ко је хтео да каже историјску истину, углавном би страдао. Неке познајем, неки су покојни. На пример, професор Радивоје Пешић... Па... Археолог проф. др Ђорђе Јанковић, да. Оооо, па задивљујући др Владимир Умељић, који не живи у Србији скоро пола века. Питај Бога колико још страдалника за истину има... Истина о Србима не сме да исплива на видело. Ма никако. Од Винче до Јасеновца, ништа, бре. Пссст! Нити од Јасеновца до данас. А шта је о истини рекао Патријарх Павле? Рекао је „Кад смо са истином, онда смо директно са Богом“. Па, јес` вала... А кад нисмо са Истином, Ваша Светости...? Питам глупости. Зна се. Кад си са лажју, онда си већ у канџама демона. А њих има свуда. Разноврсних.
 |
| Је л` ово надвожњак у Цвијићевој...? Ма не, бре, ово није код нас. Неће нас... `Ди нас?! |
Каже Рафаел Карелин, то је један руски теолог, монах, како је једном био скуп теолога Русије и кад је неко споменуо демоне, православни научници су почели да се смеју. „Је л` жив тај још?!“, па „Ахахаха, ахахаха“. Пренеражен том атмосфером, а феноменално речит, не умем ни да препричам, Карелин је објаснио како је, под утицајем рационализма, идеја о реалном присуству злих сила ишчилела из народа. А онда је својом аргументацијом олупао о патос рационализам у православљу. Пљескала. Сама у кући, читам и тапшем. Шта ћу кад сам као дете. А вредело је. И сад вреди. Ево зашто.
Ја то с демонима и анђелима једноставније доживљавам. За мене постоје ниске и високе фреквенције. Ниским владају демони, високим сам Бог кроз своје силе. Каже Тесла да материја може тако високо да вибрира, да се на крају претвора у свет(л)ост. И за мене је то практично примењена теологија. Како ћу да знам да ли нешто има ниску или високу вибрацију? Па, то пише у Законима Божјим. И ћао, ђаци! Ма, „Здраво!“, што би рекао Ђура. Кад год прекршиш Закон Божји, падаш у наручје демона. Просто, отпаднеш од Добра и то онда има своју цену. Можеш да је зовеш малтене како хоћеш. Е, сад, зашто ово причам...? Па ово што калпе професора Ковића, то вам је илустрација светског отпадништва од Добра, које се одиграва код нас. Другосрбијанцима се осладило сађење тикава и прогоне колегу. Овај конкретан прогон (зар то нијее кривично дело?), предводи неки проф Сем... Сам... (Боже, како беше, толико је у народу незнатан...) А „аминује“ декан. А кад год се Ковић побуни, декан му спочита да то ради зато што (декан) није Србин. Мајке ти?! Хахахаха! То је, просто, лаж. Па, не сме, бре, да се лаже. Што би рекао Патријарх Павле - кад ниси с истином, с ким си?! И како мислиш да победиш?
Прогонитељи би морали да знају оно што не знају. И ово треба да науче:
1. Кад ниси са истином, онда си у канџама Зла. Ту само Бог може да ти помогне.
2. Накострешеност народа је толика, да ваздух немо бруји „Достааа!“. „Ко има уши да чује, нек чује“ (то не кажем ја. То пише у Јеванћељу по Матеју 10-12., али тамо има шире и дубље значење. Али ако неко неће да чује ово моје мало, како ће да чује оно велико, Божје...?). Ако нећеш да слушаш, научи бар да чујеш.
3. Црква није само оно што носи мантију. А, не! Не, не. И нема смисла да се лажно представљају. Цркву чине Бог и све отројичене душе, биле да су оне у телу, или су га напустиле. Значи, живи и покојни хришћани су тело Цркве, а глава је Бог. И све је то живо. Сви смо живи у Христу. Ковић је испред мене на свакој Литургији и то са целом својом породицом. Дакле, ја му чувам леђа (насмејах се). Али, ту је и цела његова Дринска дивизија, и моја Дунавска. И сви светитељи. Из свих времена. Цела Црква. Јер, рекох, Црква су сви који су крштени. Сви. Били они живи или покојни, јер су и покојни живи у Христу. То је Црква а не само мантије у СПЦ. И то морам да понављам док се не запамти. Морам.
 |
| Дринска дивизија |
Све у свему, ратује лаж против Истине, и зло против Добра, Апсолутног добра, ратују људи против Бога, мучећи његову децу. Прогонитељи, аман бре, па ту постоји нека метафизика, не лудијајте више...
 |
| Српска војна болница на фронту, почетком Великог рата. Је л` о овоме не сме да се писне? Па камен ће проговорити! |
4. Живот се не завршава после упокојења. Само промениш димензију. Како си живео на земљи, тамо ћеш да платиш... Где тамо? Па тамо, немам појма где је то. Ја мислим да Рај и Пакао нису места, него стања душе. Тамо ће да пита Онај који пита и све зна „Јеси ли волео Ковића?" Тј, јеси ли волео ближњег свог? И, уопште, какав ћемо одовор сви ми дати на Страшном суду? Замишљам да сам у кожи Радоша Љушића, брррр, исто ради на Филозофском факултету, исто на Оделењу за историју, који је тужио Ковића суду Богтепита зашто, а не држи наставу! Еј, бре, мајсторе! Шта радиш ти то на том Факултету?! Једеш лебац који узимаш од фризеркиног детета...? Па ко пуни тај буџет него она? Аха, па да... Пуни се из кредита, да. А враћаће га моје беле пчеле, ако их Бог да. Размишља ли он да својим нерадом, а примањем плате, наноси мени, нама - душевну бол?!
Него... Је л' можете ви ово написано да примите милом? Па, како ћемо онда? Ви нисте свесни да сте устали на ген дединог деде у сваком од нас. Ковић није сам. Све што је српска историја, све што је погинуло за Србију, све што је праведно и истинито, све што има части, и међу живима и међу покојнима, је у овом тренутку – једно.
Ако (се правите да) не знате историју, јесте ли бар гледали филм?! Историја је народ, а не катедра.
Видимо се.
(Не код Курсулиног дрвета, да не да Бог. Него на Студентском тргу. Дођите међу студенте. Дођите међу колеге. Па, и ја сам неки доктор наука, иако на прагу осме деценије. Можда не знам где ми је новчаник, али историју знам. Носим је у крви.)
Ко су мутант-Срби? Мутант Срби су они Срби који својим понашањем брукају себе – и од тога добро живе, а нас мрзе. То су они који више воле странце, него комшију који спрема прасе за Божић. Странце воле за паре, а комшију мрзе из истог разлога.
Њихов мото је „Само мени треба“, који скривају иза „Само ја знам“. Њих је у свакој фели и имају различите манифестације деловања. Опасни су из најмање два разлога. Први је што су бездушни, а други је што то јавно пропагирају и мултипликују мутанте. Они се неутрализују на различите начине. Данас ћу с једним господином да се разрачунам, из педагошких разлога, његовим оружјем - знањем. Како? Овако.
Кажу да текст, видео снимак и нека објава морају публику да обузму у првих 12 секунди, јер неће да га читају/гледају до краја. Опростите, нисам ловац на „кликтаче“. Рећи ћу вам само ово, данас сам у Богородичној цркви у Земуну видела чудо невиђено.
Наравно да се чуда догађају упркос атеистима, али овако нешто... Нисам знала ни да постоји.
Толико се на Твитеру распламсала полемика око спомињања Бога устима наших ватерполиста, да сам улубила чело пљескајићи се од неверице. Нисам могла да верујем да млади људи толико немају појма о коме причамо кад говоримо о Богу.
Један је написао „Нисам знао да је СПЦ учествовала на Олимпијским играма“.
Приђи ближе, пиле моје, да ти бака нешто шапне: „СПЦ јесте била на Олимпијским играма". И то не кришом. Сад ћу да ти објасним.
Сутра, 18. фебруара 2021, бира се нови Патријарх СПЦ. Да л` ће да се муља или ће бирање да буде честито, не знам. Бог зна. У сваком случају, биће с Божјим допуштењем. Али кад се избор заврши, навалиће на њега и але и вране, свако својим послом. И интересом. И ја имам интерес, али неће њему нико проследити ово моје писмо кад буде изабран. Пишем га, зато, унапред. Тако ће га прочитати сваки владика. Не зато што ја ваљам, него што неки, или многи, мисле да ће он, баш он, можда бити Патријарх. А сви ће се питати: ко ово пише?
Па, да помогнем. Ово пише једна бака. Ускоро ће ући у осму деценију живота, доктор наука, која је први пут ушла у Патријаршију 1956. да прими од Патријарха Викентија васкршње јаје. Дакле, с дугим литургијским стажом и патњом. Па, ево: